Аутор: др Александра Колаковић
Поред путника, авантуриста, песника и уметника који су своју инспирацију тражили у мистичном, удаљеном и недовољно познатом Балкану, доба Наполеона утицало је да се један део француских државника и научника више заинтересује за Балкан. Ова интересовања су темељ за развој француско-црногорских односа. Идеје Француске револуције и моћна фигура Наполеона градили су представе о Француској широм тадашње Европе, а посебно су утицале и на мале балканске народе, као и на њихове односе са великим силама. Познато је да је Бока Которска била база за акције руске флоте против Наполеонове војске, међутим, романтизам и развој славистичких студија су пресудно утицали на даља интересовања Француза за Балкан, дакле, и за Црну Гору. Све до средине 19. века и Кримског рата, малобројна су француска научна истраживања која би градила реалне представе о историји и актуелном политичком, економском и културном животу Црне Горе. Балкан је остајао недовољно познат кроз читав 19. века, па и у 20. веку. Ипак, захваљујући књигама и везама између појединаца, који су већином сада заборављени, развијали су се француско-црногорски односи у прошлости. У овом есеју, немамо намеру да презентујемо целокупну историју француско-црногорских односа, већ смо се огрничили да осветлимо заборављене и непознате епизоде и личности историје француско-црногорских односа, а у завршном делу пружимо перцепцију актуелних односа Француске и Црне Горе у контексту 140. година од успостављања дипломатских односа и нове стратегије Француске за Западни Балкан из 2019. године.
Путовања су била један од начина на који су се градиле представе о Црној Гори средином 19. века. Професор стране књижевности у Рену, Гзавије Мармије, публикује дела у којима помиње народе на Балкану. Реч је о специфичним књижевним формама, које су садржале и карактер мултидисциплинарног научног рада. Након три путовања на исток, 1854. године Мармије је објавио путопис Lettres sur l’Adriatique et le Monténégro (Писма о Јадрану и Црној Гори). Поред пејзажа и основних информација, Мармије одушевљено француском читаоцу презентује историју и јуначке песме. Десет година касније, спознаји Црне Горе доприноси Жан Убисини, историчар и сарадник La Revue d’Orient, La Revue des Deux Mondes и La Revue géographique. За разлику од Мармијеа, кога су романтизам и славистичке студије подстакле да се заинтересује за Црну Гору, Убисини је интересујући се за тзв. Европску Турску почео да истражује и пише о Србији и Црној Гори. У Les Serbes de Turquie. Etudes historiques, statistiques et politiques sur la principauté de Serbie le Monténégro et les pays adjacents (Срби у Турској. Историјске студије, статистике и политике у Кнежевини Србији Црној Гори и суседним земљама) Убисини је, користећи псеудоним Un Serbe, поред историје разматрао државно и друштвено уређење Србије и Црне Горе, положај Срба и других хришћана у Османском царству. Преко стваралаштва Мармијеа и Убисинија видимо да су француска славистика и крај османске власти на поседима у Европи, поред Кримског рата, мотивисали Французе да увећају интересовање за Црну Гору. Данас је стваралаштво Мармијеа и Убисинија у овом контексту познато само у стручним круговима. Слично је и са књигом La Serbie et Monténégro (Србија и Црна Гора) из 1874. године, коју је написао Јозеф Рејнаш, секретар Леона Гамбете, велики присталица Драјфуса, пореклом из богате и утицајне јеврејске породице. Рејнаш је био прва важна фигура француског политичког живота, која се озбиљно посветила Балкану.
Када су након Берлинског конгреса, на коме је Црна Гора постала независна држава, успостављени дипломатски односи са Француском 1880. године, постепено су се увећавала интересовања и представе о Црној Гори у Француској, као и обратно. Путовања, славистичке студије и интересовања за тзв. Европску Турску била су и у овом периоду мотив и извор информација. Француске дипломате које су имале службу на Балкану такође су доприносиле развоју односа. Један од њих је Огист Дозон, некадашњи дипломата у Београду (од 1954. до 1962. године), као и у Једрену, Мостару и Солуну. Његова интересовања била су везана за историју и културу Балкана, а посебно су обухватала епску поезију. Био је и професор у Школи за источне језике (данашњи ИНАЛКО) и публиковао L‘epopée serbe. Chants populaires héroiques. Serbie, Bosnie et Hertzégovine, Croatie, Dalmatie, Monténégro (Српска епопеја. Народне херојске песме. Србија, Босна и Херцеговина, Хрватска, Далмација, Црна Гора) 1888. године.
У литератури се посебно наглашавају француска културна зрачења у Србији у 19. и првој половини 20. века, а често се занемарује да су француски утицаји, пре свега преко образованих појединаца, стизали и до Црне Горе. Ово је подразумевало и преузимање у индиректном и/или измењеном облику и француских модела. На развој законодавства Црне Горе пред крај 19. века утицало је француско. Валтазар Богишић, бечки доктор права, се усавршавао у Француској, где је и припремао Грађански законик Кнежевине Црне Горе (1888), а потом је од 1893. до 1898. године био министар правде Црне Горе. Након овог периода до смрти 1908. године, Богишић је живео у Паризу и посветио се науци, где је био важна спона две удаљене средине.
Француска је имала упориште и у самом врху државе. Кнез, а касније краљ, Никола Петровић школован у престижном лицеју Луја Великог у Паризу. Дакле, упознао је француску културу на њеном изворишту и радо је примао Французе на свој двор. Истакнути чланови државног врха Црне Горе: Лујо Војиновић, Евгеније Поповић и Митар Мартиновић, као и инжењер Анте Дешковић били су такође као и Валтазар Богишић и кнез Никола Петровић поштоваоци француске културе, али и људи са бројним везама у француском друштву. Значајне контакте и везе са Француском, а посредно и утицај на преношење француских утицаја у Црну Гору имао је и либерал Андреја Радовић, кога је париска штампа описала овако: „млад, интелигентан, с много културе, негдашњи председник министарства и шеф либералне опозиције“. Поменуте личности стварале су базу франкофилства и њихово присуство у државном врху и деловање уносило је француску културу у све слојеве друштва.
Значајан допринос упознавању Француза са Балканом и Црном Гором пружили су крајем 19. века и Пол Кокел, Анри Авло и Жозед де Ла Назијер. Упоредо, од Француско-руског споразума (1893), међу дипломатама и политичарима, појачано је интересовање за народе Балкана, који су до тада политичку заштиту искључиво тражили у Русији или Аустроугарској. Пол Кокел своја интересовања за српске владарске породице и историју Срба проширује и на историју Црне Горе и Босне 1895. године. Обимна истраживања публикује под називом: Histoire du Monténégro et de la Bosnie depuis les orgines (Историја Црне Горе и Босне од почетака) 1895. године. Анри Авло, сликар и карикатуриста Анри Авло, заједно са писцем и авантуристом Жозефом де Ла Незијером, објављује исте године књигу Monténégro, Bosnie, Herzégovine (Црна Гора, Босна, Херцеговина). У наведеним делима доминирају историјске и књижевне теме, које се преплићу са субјективним оценама аутора. Дела су и под утицајем касног романтизма и схватања Балкана као дела Оријента. Касније је на темељима поменутих дела Маријус Бернар, а и након путовања по Истри, Далмацији, Црној Гори, Херцеговини, Албанији и Грчкој, штампао књигу Turquie d’Europe et d‘Asie: de Salonique à Jérusalem (Европска Турска и Азија: од Солуна до Јерусалима) 1898. године. Значајно је да Бернар, поред историјских података описује свакодневни живот и интересовање за Црну Гору усмерава на односе Црне Горе са Србијом у склопу ширег интересовања за Балкан. Овим упућује друге Французе да обрате пажњу на националне интересе народа на Балкану и идеју уједињења.
Кризе на Балкану су увек, па и почетком 20. века, биле подстицајне за научнике и публицисте различитих профила. Стога су анексија Босне и Херцеговине и балкански ратови, утицали да се више пише и о Црној Гори на француском језику. Путовања научника и новинара на почетку 20. века, француска држава претварала је у дипломатске мисије и/или научне екпедиције, након којих су публиковани и текстови и/или државна предавања. О Црној Гори 1908. и 1909. године писао је гроф Арди де Ландемон у делима De Cattaro à Cettugné. Notes de voyage (Од Котора до Цетиња. Белешке са путовања) и De l’oppression à l’indépendance l’avenir dans les Balkans Russie Bulgarie Roumanie Serbie Monténégro, notes et impressions de voyage en 1908 (Угњетавање независности у будућности, Балкан, Русија, Бугарска, Румунија, Србија, Црна Гора). Оба дела су настала на основу путописних белешки и једним упечатљивим стилом приближила су слику крајева кроз које је Де Ландемон прошао. Није се само интересовао за историју и задржавао на описима природе и грађевина, већ је пружио и информације о актуелним економским и политичким процесима у Црној Гори.
Црна Гора је након Анексионе кризе била интересантна и економски. Алфонс Мизе, рударски инжењер, а касније француски трговачки аташе у Београду, својим путовањима по Балкану дао је димензију економских експедиција. Пут га је поред Бугарске и Србије, довео у Црну Гору 1912. године. Иницијално је кренуо како би размотрио могућности изградње железничке мреже, али се кроз дело које је настала као резултат ових путовања разматра и друге изворе прихода за француска улагања. Иако је у сржи његовог интересовања пре свега рудно богаство, оцене радне снаге, способности и свакодневног живота омогућиле су обиље података који би се могли сврстати као испитивање тржишта. Интересовање француске јавности је било велико што сведочи и податак да је књига посвећена Црној Гори, Србији и Бугарској – Aux pays balkanique: Monténégro Serbie Bulgarie – у току 1912. године доживела два издања. Увоз и извоз, буџету, развоју саобраћајне мреже, производњи поврћа и воћа, као и геолошки састав земљишта, индустријализација, законодавствуо и олакшице за уплив страног капитала очигледно су посебно интересовале Французе.
Уочи и у току Балканских ратова Шарл Лоазо, француски интелектуалац, дипломата и зет угледне и пројугословенске породице Војиновић из Дубровника, додатно је допринео да се Французи заинтересују за економске капацитете Балкана и Црне Горе. У списима Шарла Лоазоа, који се чувају у Архиву САНУ могу се пронаћи и његови извештаји који указују да је у време балканских ратова (1912−1913) боравио у једној специфичној мисији економског карактера у Црној Гори. За ову мисију Лоазоа су препоручили контакти и везе које је развијао у Црној Гори још од краја 19. века. Међу његовим познаницима и пријатељима у Црној Гори били су Анте Дешковић, Еуген Поповић и Митар Мартиновић. Поменута мрежа контаката и веза, поред познавања догађаја и процеса на Балкану, давала су Лоазоу на значају у француским дипломатским круговима. Лоазо је као зет Ива и Луја Војиновића имао значајне везе на Балкану, а посебно у врху Црне Горе што му је послужило да напише извештај и чланак „Реванш Балкана“, у коме је подржао борбу и ослобођење балканских народа. Поред овога, Лоазо је саставио једну кратку белешку о потреби кредита за развој Црне Горе у којој је изнео и развој банкарског система Црне Горе (октобар 1912). Приликом посете Цетињу 1912. године, током које га је пратио инжењер Анте Десковић, Шарл Лоазо се сусретао и са генералом Мартиновићем, председником владе, који је детаљно обавештен о плановима за оснивање развојне банке и организовању јавних радова. У овом контексту важна је Лоазова мисија по налогу француске владе од 20. септембра до 6. октобра 1913. године. Проучавао је све аспекте будућег француског зајма Црне Горе и са њиме повезане проблеме, као што су питања финансијске и политичке консолидације црногорске државе, финансијских операција у Никшићу, италијанских, аустријских и српских интереса у Црној Гори. Лоазови радови Au Monténégro (У Црној Гори) и La question monténégrine (Црногорско питање), као пионирски текстови који су повезивали историју, поуздане и актуелне информације о Црној Гори, утицали су на увећање броја текстова научног карактера о Црној Гори и на постепено напуштање легендарног приступа Црној Гори, као и о већем делу Балкана. Колико је Лоазо био битна спона Француске и балканских држава, а посебно Србије и Црне Горе, сведиче и одликовања. Лоазо је одликован као носилац заслуга за војну кампању Србије 1912. и 1913. године од српског краља Петра Карађорђевића, а добио је и орден Књаза Данила I другог степена црногорског краља Николе Петровића. Данас се о Шарлу Лоазоу и у Србији и у Црној Гори мало зна, само у круговима стучњака, али је чињеница да је један од личности који су допринели упознавању и сарадњи Француске са овим државама Балкана.
До Првог светског рата, који је био изузетно изазован за односе Француске и Црне Горе, посебно у контексту династије Петровић и стварања југословенске државе, књиге и личности које смо напред поменули су својим делима, контактима и везама развијали односе између две географски удаљене државе, чији ехо је присутан и у савременим односима. Развој француске славистике, романтизам, кризе и ратови, економија, култура, савези и развој науке и друштва, као и комуникација, утицали су на начине и садржај формираних представа Француза о Црној Гори. Настојали смо да у овом делу есеја представимо неке мање познате личности и њихова дела, која су често била и једини извор информација о Црној Гори на француском језику. Историју стварају људи, њихове везе и интеракције, стога не треба губити из вида ове личности и њихову улогу у 140 година дугој историји дипломатских односа Француске и Црне Горе.
Остави коментар