Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Перманентна политичка криза у Србији, била је запечаћена Александровом политиком државних удара и променама устава, што је додатно угрожавало ионако крхку безбедносну стабилност у земљи. За само десет година самосталне владавине (1893-1903), краљ Александар је извео три државна удара, четири промене устава, а уз поменуто поставио је и сменио укупно дванаест државних влада. Међутим, најављени брак са госпођом Драгом Машин, удовицом инжењера Светозара Машина, потомком војводе Николе Луњевице, старешине из Другог српског устанка, женом о којој „београдска чаршија“, али и јавност у Србији, посебно „елитни кругови друштва“, нису имали пријатно мишљење, проузроковало је несагледиве размере незадовољства и крајњу огорченост српског грађанства, посебно у војним, официрским круговима. Брак је заиста и склопљен 23. јула 1900. године, али су исти, као и владавину краљевског пара у наредне три године, пратили искључиво дворски скандали, бахато и неприлично понашање блиских сарадника Дома Обреновића, а посебно рођака, у првом реду браће краљице Драге, Николе и Никодија Луњевице. Скандали, попут изостанка најављеног порођаја краљице Драге у мају 1901. године, октроисање устава Србије у априлу исте године, а поготово спекулације о кандидатури Никодија Луњевице за престолонаследника трона, дубоко су потресли српско грађанство и до крајњих граница озлоједили официрске кругове војске, посебно оне млађе генерације. Како су и краљ Милан и краљица Наталија осудили брак њиховог сина са женом „проблематичне репутације“, а уз изненадну смрт краља Милана у Бечу, где се исти налазио у егзилу после судбоносног јула 1900. године, краљ Александар остао је усамљен и проказан од свих политичких, интелектуалних и војних чинилаца друштвеног живота у Србији. Такође, на спољнополитичком плану нису постигнути запаженији резултати. Напротив, пословична аустрофилска политика Обреновића у положају Србије у међународним односима, напуштена је у покушају приближавања истог интересима Русије на Балкану (можда и под утицајем познатих русофилских ставова краљице Драге). Међутим, руски двор никада није претерано ни марио за положај Обреновића у Србији, па ни дата иницијатива српске дипломатије није дала очекиваног резултата. Скандалозни краљ, са скандалозним браком и владавином, уз његово непоштовање интереса главних фактора у политичком животу Србије, у првом реду војске и официрских кругова, довео је до стварања завере у групама млађег официрског и подофицирског кадра у војсци, са циљем насилног уклањања краљевског пара са српског трона и уз физичку ликвидацију истог. Заправо, све је почело опскурним и злонамерним оговарањима у круговима „млађих официра“ Више школе Војне академије и у Ђенералштабу српске војске у Београду, на рачун стварних и измишљених „неподопштина“ и „бешчасних афера“ које су продуковали послови краљевског пара и дворске камариле, да би се завршило на озбиљним разговорима о потреби насилног уклањања Александра и Драге са престола. Права „завереничка гнезда“ постале су поменуте војне институције, али у почетку осим неколицине млађих официра у заверу нису били укључене и војне старешине са вишим чином. Наравно, ту изузимамо генерала Јована Јоцу Атанацковића и пуковника Дамњана Поповића из нишког војног гарнизона.
Два дана после аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, група српских министара, званичника и генерала је у Београду 8. октобра 1908. основала Народну одбрану, полутајно пансрпско удружење. Циљ удружења је било ослобађање Срба од аустроугарске окупације. Она је ширила антиаустријску пропаганду и организовала агенте у окупираним територијама. Сателитске организације су осниване у Словенији, Босни и Херцеговини и Истри. Најпознатија је била босанска група која је деловала под именом Млада Босна. Тада долази до стварања организације „Уједињење или смрт“ коју су углавном чинили бивши чланови Црне руке, па је и она била позната под именом Ц. Р. „Уједињење или смрт“ је основана је 9. маја 1911. у Београду, а први њени чланови и први потписници њенога устава били су: Илија Радивојевић, Богдан Раденковић, Чедомиљ Поповић, Велимир Вемић, Драгутин Димитријевић Апис, Војислав Танкосић, Илија Јовановић (војвода Пчињски), Милан Васић, Милан Миловановић. Друштво је, мада су и његови чланови и оно само били добро познати, основано као тајно, и имало је своје извршне органе, који је требало да примене пресуде односно одлуке организације. Црну руку су углавном чинили релативно млађи завереници умешани у убиство краља Александра и краљице Драге, али је главна личност био пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Према уставу организације, предоченом суду у Солуну, организација „Уједињење или смрт“, Црна рука, основана је 9/22. маја 1911. године. Према дневнику Велимира Вемића, пак, датум оснивања био је – 10/23. септембар 1911. године. А по тврђењу члана Врховне централне управе, Чедомира А. Поповића, датум оснивања удружења био је 9. март 1911. године. Датум од 9/12. маја односи се на дан када су у чланство Врховне централне управе кооптирана још три члана, и када су га они потписали са свим осталим члановима. Од радикала, и политичара уопште, за постојање Црне руке први треба да је сазнао Стојан Протић, у то време министар полиције. Протићу је, извесно, било и знано ко све од познатијих завереника припада новооснованој организацији, али нешто ближе о њеном устројству и правилима њеног рада – тешко да је знао. Прописи којих су се морали држати чланови Црне руке били су врло строги. За њихово непоштовање биле су предвиђене ригорозне казне. Циљ организације био је „остварење народних идеала – уједињења Српства“. Њен члан могао је бити сваки Србин, без обзира на пол, веру, место рођења, као и сваки онај који буде искрено служио овој идеји. Према члану 2. Устава, организација је претпостављала револуционарну борбу културној, стога јој је „институција апсолутно тајна за шири круг“… У члану 4. је речено, да за испуњење свог задатка, организација према карактеру свог бића, утиче на све службене факторе у Србији као Пијемонту и на све друштвене слојеве и целокупни друштвени живот у њој, и да спроводи револуционарну организацију по свим територијама на којима Срби живе. Иницијатива за стварање Црне руке потекла је од Богдана Раденковића, националног радника из Косовске Митровице. Уз неке друге писце, то тврди и Милош Богићевић, за кога је Раденковић иначе био „типични сањар и идеалиста“. Раденковић треба да је дао и име организације – „Уједињење или смрт“. Наводно, његова жеља је била да Црна рука буде једна врста ВМРО. Како се наводи, Раденковић и није хтео да приступи стварању Црне руке док за то није добио пристанак двојице официра-завереника: потпуковника Илије Радивојевића Чиче и мајора Драгутина Димитријевића Аписа. Тек после тога организација је створена.
Даљи чланови обухватају ове најбитније одредбе: на врху организације стоји Врховна централна управа, чије су одлуке пуноважне за све чланове и која има право располагати животима, смрћу и имовином свих својих чланова. Интереси организације стоје над свим другим интересима, и њени чланови су дужни достављати организацији све што сазнају, било у својој службеној функцији, било као приватни људи, а што се тиче организације. Врховна централна управа има право изрицања смртних осуда, чије се извршење поверава најпоузданијим њеним члановима или агентима. Ни један члан организације, пошто је већ уведен у њу, не може изаћи из ње докле год је жив, нити му ко може уважити оставку. Чланови, који би својим издајством нанели штете организацији, кажњавају се смрћу. Да би се очувала што већа тајност, чланови се уписују у спискове и воде се не по именима, већ по редном броју. Чланови се међу собом као такви не познају, саобраћај међу њима врши се само преко нарочито одређених личности, и једино Врховна централна управа зна ко су све чланови организације. Ипак зато, иако не познају целу организацију ни њено устројство, сви чланови се обавезују на безусловну послушност и покорност организацији; они морају слепо извршавати све наредбе и понети чак и у гроб тајне, које се тичу организације. У политичком животу утицај ове организације се јако осећао, нарочито после балканских ратова. Црна рука је представљала срж војничке опозиције цивилној влади. Скривајући се иза војске или опозиције, црнорукци су приморали краља Петра I да распусти владу Николе Пашића, иако је Народна радикална странка имала већину у Народној скупштини. Тек након руске интервенције и можда уз помоћ француског капитала, криза је решена у Пашићеву корист, а краљ Петар је био приморан да се повуче, наводно због болести, и за регента именује престолонаследника Александра. У Битољу је дошло до инцидента поводом питања приоритета грађанске над војном влашћу. У Скупштини је социјалистички посланик Драгиша Лапчевић поднео интерпелацију на владу, што трпи илегалне организације. Скупштина се тада задовољила одговором председника владе. Апис и црнорукци су имали јак утицај на Народну одбрану, кроз коју су покушавали да рашире мрежу агената Босни и Херцеговини. Овоме је помагало незадовољство српског становништва аустроугарском управом, српски национални покрет и ширење југословенске идеје после балканских ратова. Са друге стране, Пашићева влада је покушавала да даље не квари односе са Аустроугарском, па је она покушавала да својим установама блокира рад црнорукаца у Босни и Херцеговини.
За време боравка главнине српске војске на Солунском фронту, регент Александар Карађорђевић је изјавио својим политичарима да је покушан атентат на њега док се возио у својим колима Солуном. Одмах је сазван састанак политичких руководилаца, међу којима су били присутни Никола Пашић, Светозар Прибићевић и Љуба Јовановић. За инцидент је директно окривљена група коју је предводио пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Закључено је да пуковник Апис планира да изведе војни пуч, да збаци регента и закључи сепаратни мир са Аустроугарском, да је притом водио тајне разговоре са аустријским послаником Сајс Инкартом, да је од њега добио уверење да ће Аустроугарска одмах закључити примирје са Краљевином Србијом, под условом да се он обрачуна са регентом Александром. На седници је одлучено да се цела група на челу са Димитријевићем ухапси и изведе пред војни суд због велеиздаје. Апис је тада био помоћник начелника штаба Треће армије, а војска га је разоружала и ухапсила у штабу Треће армије 28. децембра 1916. године. Заједно са њим, ухапшени су и припадници Младе Босне Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић. Касније су још десеторица припадника организације „Уједињење или смрт“ изведена пред суд. Укупно су под истрагу стављена 124 официра, а двадесеторици њих је претило да ће бити изведени пред Војни суд. Солунски процес је одржан пред Великим војним судом у касарни Треће армије у Солуну од 28. маја до 5. јуна 1917. године. Суђење је водио генерал Мирослав Милисављевић, а јавни тужилац је био пуковник Љубомир Дабић. На суђење су као сведоци позивани многи војници, официри и подофицири, који су потврдили налазе оптужнице. На процесу су одбили да се појаве официри Милан Недић, Душан Симовић, Милутин Недић, Дража Михаиловић и Мустафа Голубић. Пресуда Војног суда је донета 5. јуна 1917. године. Њоме су се на казну смрти стрељањем, поред пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, војног баракера Радета Малобабића и артиљеријског мајора Љубе Вуловића, осуђени: пешадијски пуковник Радоје Лазић, генералштабни пуковник Милан Миловановић Пилац, пешадијски пуковник Чедомир Поповић, коњички потпуковник Владимир Туцовић, коњички потпуковник Велимир Вемић (учествовао у убиству краља Александра и краљице Драге Обреновић) и пешадијски пуковник Богдан Раденковић (вицеконзул). На временске казне осуђени су поручник Дамјан Поповић и потпоручник Мухамед Мехмедбашић (учествовао у атентату на Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. године).
Пресуде нису извршене одмах. Доста се разматрало о жалбама осуђених, па је тако Високи војни суд преиначио смртне казне пуковницима Поповићу и Раденковићу на 20 година и повећао казну генералу Поповићу на 20 година. Затим је и регент Александар у више наврата одлучивао да помилује неке осуђенике, па су тако смртне казне пуковницима Миловановићу, Лазићу и Туцовићу и потпуковнику Вемићу преиначене у двадесет година затвора. Тако су готово сви осуђени на смрт, осим Аписа, Малобабића и Вуловића, уместо смртне казне добили казне затвора, а касније су били сви ослобођени. За време свог боравка у војном затвору, Апис је написао своју последњу вољу и тестамент 11. јуна 1917. године, у којој је, између осталог нагласио: „Умирем невин, али са сазнањем да је моја смрт потребна Србији за неке више разлоге. Можда сам, а не желећи то, грешио у своме раду као патриота… Можда нисам знао за српске интересе. Али, чак и да сам за то крив, знам да сам једино радио за добробит Србије…“. Аписа су у рану зору 26. јуна 1917. године пробудили стражари и приморали га да крене на своје последње путовање до места одређеног за егзекуцију. Пролазећи поред ћелија својих пријатеља, он је кроз затворена врата поздрављао сваког по имену и „узимао“ последње збогом. Осуђеници су одведени на Солунско поље, где су већ биле ископане раке. Аписа су ставили у средину, а Малобабића и Вуловића са стране, те су им потом везали очи црним повезима. Пред самртни час, Апису је прочитана пресуда и то читање је трајало пуна два сата. Било је 4:45 ујутро, када је генерал Дабић дозволио команданту стрељачког вода да нареди егзекуцију. На обновљеном судском процесу 1953. године у Београду, све пресуде Вишег војног суда у Солуну су поништене, а сви осуђеници рехабилитовани, међу којима и сам Драгутин Димитријевић Апис. Обнову процеса су покретали чланови породица, преживели другови и поштоваоци Црне руке и то више пута у међуратном периоду, али је до ње дошло тек након Другог светског рата, у новој држави Федеративној Народној Републици Југославији. Повод за обнову процеса било је писмо стрељаног мајора Љубомира Вуловића написано дан пред извршење пресуде, у коме је навео да је за атентат први пут чуо на самом суђењу, да су сведоци били лажни, изневши у њему све своје сумње и претпоставке, као и молбу да се у ослобођеној отаџбини утврди права истина. Писмо је написао пријатељу Тодору Михаиловићу, а оставио војном свештенику Здравку Пауновићу. Ово писмо нашло се у рукама Александра Ранковића, министра унутрашњих послова ФНРЈ, који је затим наредио Истражном одељењу министарства да предузме истрагу, у циљу утврђивања истине. Од стране српског правосуђа, Апис је рехабилитован и по други пут, 2012. године.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:
Казимировић, Васа (2016). Црна рука — личности и догађаји од Мајског преврата 1903. до Солунског процеса 1917. Нови Сад: Прометеј.
Митровић, Андреј (1984). Србија у Првом светском рату. Београд: Српска књижевна задруга.
Mitrović, Andrej (2007). Serbia’s Great War 1914—1918. West Lafayette: Purdue University Press.
Радојевић, Мира; Димић, Љубодраг (2014). Србија у Великом рату 1914—1918: Кратка историја. Београд: Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних.
Ратковић, Борислав; Ђуришић, Митар; Скоко, Саво (1972). Србија и Црна Гора у Балканским ратовима. Београд: Београдски издавачко-графички завод.
Остави коментар