Геополитика новог евроазијства

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Почетком деведесетих година прошлог века у Русији је обновљено интересовање за евроазијску идеју. Разарање совјетске државе и Источног блока изазавали су тектонске потресе у „руској друштвеној свести“ и закономерно отворили питање будућности Русије и њеног геополитичког идентитета. За разлику од тзв. „либералне елите“ која је у јељциновском периоду тежила приближавању тзв. „цивилизованом Западу“, па и по цену великих националних понижења (индикативна је била молба министра Козирјева бившем председнику САД Никсону да помогне Русији да дефинише свој национални интерес за 21. век), нови евроазијци су сматрали да је нестанак Совјетског Савеза тачка преокрета која треба да подстакне све креативне друштвене потенцијале у смеру стварања Нове империје и то на оним филозофским, историјским и интелектуалним основама о којима су двадесетих година писали Н. Трубецкој, П. Савицки, Г. Флоровски и други прваци беле емиграције. Подсетимо, класични евроазијци прокламовали су становиште о „ревизији руске историје“ у смеру заокрета ка Истоку, што су нови евроазијци усвојили као полазну основу својих теоријских схема у новонасталој стварности постсовјетске Русије.

После одређених теоријских лутања, преломна тачка у деловању нових евроазијаца била је појава књиге Александра Дугина Основи геополитике, I–II, која је од 1997. године постала својеврсни „манифест новог евроазијства“ и први уџбеник геополитике на руском језику. Реч је о делу које је привукло велику пажњу читалачке публике, али и утицајних центара одлучивања у Русији и свету. Поједини аутори су је описивали као противодговор на појаву познате студије Збигњева Бжежинског Велика шаховска табла (1996) у којој је овај геополитичар предвиђао даље растакање Русије као њену извесну перспективу. Поред излагања основних теоријских ставова класика англоамеричке, немачке, француске и руске геополитике, Основи геополитике посебно су занимљиви због разматрања актуелних војнобезбедносних и стратешких изазова с којима се после самораспуштања СССР суочила Русија. Дугин је још тада упозорио на опасне тенденције ширења НАТО на исток и настојања Западне војне алијансе да после победе у Хладном рату стави под контролу „географску осовину историје“ (појам који је британски геополитичар Мекиндер користио за Русију).

Суштина Дугиновог новог евроазијства је у практичној примени начела „мислити просторно“. То подразумева радикалан отклон у односу на дотадашње форме руске државности. На примерима критике државности у време царске Русије или Совјетског Савеза, Дугин гради стратегију Русије у 21. веку која је заснована на идеји „евроазијске империје“, што подразумева одбацивање „руског национализма“ и дијалог са другим цивилизацијама укорењеним на евроазијском тлу. Због тога је Русија као најважнија држава Евроазије у обавези да интегрише цео континент, користећи се оним чиниоцима који су јој на располагању. Са ове дистанце посебно су занимљива тадашња Дугинова запажања о ситуацији у државама на постсовјетском простору, посебно у Украјини која се од 2014. године претворила у подручје непомирљивог судара два различита геополитичка концепта (атлантистичког и евроазијског), а готово пророчки делују ондашње анализе о процесима у исламском свету чије се унутрашње противречности одавно користе у једној суптилној геополитичкој бици за овладавање нафтним и гасним ресурсима у региону Блиског истока. Када је 1997. године објавио Основе геополитике, Дугин је критички оцењивао улогу Кине у светској политици, посебно њен стратешки савез са западним атлантистима. Занимљиво је да је Дугин још тада уочавао постојање „две Кине“, и то оне континенталне, која насељава унутрашњост ове земље, и поморске која је од седамдесетих година укључена у разне мондијалистичке наднационалне структуре, попут Трилатерале. Као присталица савеза са „традиционалистичким исламом“, Дугин се у Основама отворено залагао за дезинтеграцију Кине и подршку муслиманском ујгурском сепаратистичком покрету у провинцији Синкјанг, али је у неким каснијим радовима одустао од ове идеје.

Поред Александра Гељевича и други руски аутори су у своје геополитичке доктрине уграђивали идејне основе евроазијства. Тако је генерал Леонид Ивашов своје првобитно традиционално словенско-православно полазиште о интеграцији Русије и Белорусије допунио залагањем за реинтеграцију неких бивших совјетских република (Украјина, Јерменија, Казахстан) којима би требало прикључити „муслиманску компоненту“, док је Александар Панарин писао о „православној цивилизацији у глобалном свету“ уз занимљива запажања о евроазијском положају Русије која је огромном територијом и геодиверзитетом предиспонирана да игра посредничку улогу. Он је посебно истицао улогу велике руске равнице као најкраћег копненог пута који повезује Индијски океан са Атлантиком и Северним леденим океаном, као и централну Азију са Европом. На тај начин Русија спаја евроазијски Запад и Исток и тако разблажује дијаметрално различите културне кодове.

Коначно, после серије „обојених револуција“ на постсовјетском простору (Грузија, Киргистан, Украјина), основане су иностране филијале евроазијског покрета које су промовисале „алтернативни модел мултиполарне глобализације“. На основама Евроазијске економске заједнице од 2008. године постепено је настајао модел Евроазијске уније као једне врсте институционалног пандана концепцији Европске уније. Подсетимо, иницијативу за формирање Евроазијске уније изнео је у октобру 2011. године председник Русије Владимир Путин. Већ следећег месеца те године успостављена је „мапа пута“ којом су установљене Евроазијска комисија и Евроазијски економски простор. Поред Русије, Белорусије и Казахстана, од 2015. године чланице овог савеза су Јерменија и Киргистан. Нема сумње да ће се овај савез у будућности ширити и на остала подручја унутар и изван простора Евроазије.

У том контексту веома је важно питање српског односа према евроазијским интеграцијама, посебно у околностима када се глобална геополитичка парадигма креће у смеру вишеполарности. После вишегодишњег теоријског лутања, нема сумње да се идеја „руског евроазијства“ појављује као заокружена концепција која нуди многе рационалне и ефикасне одговоре на изазове постмодерног света. Ово тим пре што у неоевроазијској геополитичкој доктрини подручје источне и југоисточне Европе (Велика Источна Европа) треба да има улогу „копче између Русије – Евроазије и будуће континенталистичке Европе ослобођене америчког утицаја“. Наш врсни геополитичар Миломир Степић указује на неколико предности овог вида интеграција у односу на досадашњи доминантни модел евроатлантизма. Степић као прву предност наводи логичност редоследа наведене интеграције која подразумева најпре „интеграцију српских земаља“ (разуме се уз очување Косова и Метохије у саставу Србије) па тек онда овај вид супранационалног повезивања, затим „цивилизацијску и геополитичку компатибилност српског идентитета са Русијом и неоевроазијом“ – кроз обједињавање духовног простора на основу православља, и као посебно важно енергетско, ресурсно, трговинско, комуникационо, безбедносно и стратешко везивање с пространством на којем се налазе највећа држава света (Русија) и најекспанзивнија светска економија (најмногољуднија Кина), које око себе сабирају све више геополитичких следбеника попут: Индије, Казахстана, Ирана и других држава.

Српско повезивање с Евроазијском унијом веома је важно и због нашег што успешнијег повезивања с Кином која је „Иницијативом један појас – један пут“ исказала отворене претензије према простору „од Балтика до Јадрана“ који се доскоро сматрао ексклузивном зоном атлантистичког утицаја и потенцијалном руско-немачком интересном сфером. Тако се у већ довољно компликовани „балкански геополитички чвор“ уплиће још један актер (кинески) који „српске земље“ евидентно доживљава као свог регионалног фаворита.  То геополитички положај Србије и српских земаља свакако усложњава, али и нуди одговарајући политичку, економску и просторну (територијалну) валоризацију, насупрот непрекидним уцењивањима које већ деценијама стижу „с оне стране Атлантика“.

ЛИТЕРАТУРА: Александар Дугин, Геополитика постмодерне, Преводилачка радионица Росић, ИКП „Никола Пашић“, Београд 2009; Миломир Степић, Геополитика неоевроазијства – позиција српских земаља, Институт за политичке студије, Београд 2013; Србија и Евроазијски савез, Центар академске речи, Шабац 2016; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.