ЗВЕЗДА

Аутор: Ђорђо Сладоје

За Црвену звезду навијам откада сам чуо за њу. А чуо сам давно, у дјетињству, од комшије и десетак година  старијега друга Милије Драшковића, који је међу првима из села отишао у Сарајево да учи  за конобара – да буде у кафани фин и тријезан и да зарађује плату, а не да је троши као његов старији брат Костан. На нашу велику радост, Милија је први у село донио праву лопту, ону с душицом, која одскаче као да ју је сами ђаво надувао, па смо оне пластичне издуване одмах побацали у жбуње и кренули у трку за овом новом, што је знало потрајати и по три дебела сата, све док нас неко од одраслих не растјера, а сви су на то полагали право. Никако ми није ишло у главу како то да смо ми бољи техничари од Нијемаца, а да су они бржи и јачи и готово увијек нас побиједе. Па добро, јесу ли ови наши рахитични, о чему се ту ради, питао сам једном неког провинцијског тенера који ми је објаснио да је проблем у шећеру који приликом великих напора падне, што лоше утиче на концентрацију, па се тако деси да бек промаши читав фудбал и тад је гол неизбјежан. Нијемци су већ тада имали специјалне течне растворе глукозе у флашицама, док смо ми нашим фудбалерима давала коцке шећера као коњима. И док то почне да дјелује, ми се напримамо голова.

Осим лопте, Милија је доносио и фантастичне приче о фудбалерима и фудбалским тимовима – о Жељезничару за који је фанатично навијао, Сарајеву, Динаму, Хајдуку, Партизану и наравно о Црвеној звезди, дочаравајући нам чудесне згоде с утакмица – дриблинге, пасове, шутеве и голове и голманске параде… Да би нас увјерио како не измишља, понекад би донио неке новине – „Спорт“ или „Темпо“, са многобројним фотографијама на којима су се видјели фудбалери, у скоку или у дуелу, снажних мишића, у разнобојним дресовима и у недостижним копачкама… Памтим неког голмана како  лебди између статива, с ухваћеном лоптом и много публике, као да си их саставио из девет села… Причао је посебно о Ивици Осиму који би по десет минута дриблао противничке играче, финтом бацао бекове на траву, протурао лопту кроз ноге, једном па још једном… Чувени репортер Мирко Камењашевић би рекао: „Слушајте музику из нашег студија док противнички играчи Осиму одузму лопту.“ Али, признао би Милија, ипак је најбољи Шекуларац и штета је што игра за Звезду. Тај, вели, чуда прави и у стању је да противничком играчу сакрије лопту, па овај не зна гдје се налазе ни он ни лопта, нити за кога игра. А с трибина френетични аплаузи. И ове ријечи сам први пут чуо од Милије. И тај ми се Шекуларац много свидио па сам и ја све чешће покушавао да дриблам и протурам кроз ноге, што ми је сасвим добро ишло. А било би још боље да сваки пут не добијем батине и од противника и од својих зато што и њима не дам лопту. „Што је не издам“, говорио је један који се звао Салатин и био добар Милијин друг.

И тако сам на невиђено почео да навијам за Звезду, што без прекида траје до дана данашњега и утакмице с Колубаром… А онда смо почели да скупљамо сличице фудбалера: Белин, Замбата, Гуцмиртл, Рора, Куци, Надовеза, Осим, Смајловић, Ферхатовић, Мусемић, Скоблар, Шошкић, Јусуфи, Галић, Јантољак… Сличице Звездиних фудбалера имале су иконичку вриједност – Мелић, Костић, Прлинчевић, Дурковић,  Павловић, Аћимовић, Лазаревић… И нарочито Џајић, и поврх свих Шекуларац. Биле су то непроцјењиве вриједности нашег дјетињства и знаци неутаживе жудње за игром у којој ће те други обожавати, а не стално јурити, одвраћати а понекад и кажњавати из разлога који ће нам постати јаснији тек накнадно. Јер фудбал је ипак био и остао само игра, без обзира на комерцијализацију и огромни новац који се ту обрће. Али и данас се, међу милијардерима, одмах види ко зна и воли да се игра. Остала је анегдота с једног гостовања југословенске репрезентације у Ослу. У хотелу гдје су одсјели, наше играче, махом професионалце, служио је прије подне  конобар коме су давали бакшиш, а он је њима увече дао три гола.

    Посебан значај у популаризацији фудбала давали су тих година радио-репортери који су сјајно дочаравали атмосферу на стадионима широм Југославије. Увјерљиви, сугестивни, елоквентни, често и надахнути, ти су ми репортери остали у незаборавном сјећању: Радивоје Раћа Марковић, Марко Марковић, Зоран Поповски, Мирко Камењашевић, а посебно је забаван и духовит био загребачки коментатор Иван Томић, који је пола утакмице могао да преноси у стихвима, уз духовите опаске и коментаре. А кад заграје публика, понекад би ми се учинило, сјећајући се Милије, да то у ствари сви на стадиону, и играчи и навијачи, траже лопту коју је Шеки некоме  сакрио.

Послије су дошли телевизијки преноси многих незаборавних утакмица с легендарним коментаторима ‒ Младеном Делићем, Владаном Стојаковићем, Драганом Никитовићем, Сеадом Хаџијахићем…

*

Навијати за Звезду – то подразумијева нарочито стање духа, страст и оданост; вољети оно најбоље што су фудбалери многих генерација дали клубу и навијачима; радовати се кад побиједи и љутити се, па и туговати кад изгуби. Поготово од Партизана. Знати саставе најбољих њених екипа и надимке играча. Ко навија за Звезду мора знати како је Белодедић „препливао“ мутно Дунаво да би играо у најбољем тиму свијета, или то како је Ћиро Блажевић отписао Просинечког, а овај постао један од најбољих играча Звезде, односно бивше Југославије. Памтити велике побједе и препричавати најузбудљивије тренутке, врхунске потезе и атрактивне голове, ако треба и стотину пута, с истим усхићењем враћати филм кад се против Бајерна „небо проломило над Мараканом“, да не говоримо о самој финалној утакмици и освајању европске круне.

И све то без икаквог интереса, а понекад и на своју штету, јер то ипак кошта – живаца понајвише. Бранити Звезду у свим приликама. И кад игра лоше и изгуби у Сурдулици, вјеровати да је то само лош дан и да ће већ на сљедећој утакмици бити боље… Пратити прелазне рокове ‒ кога су продали појефтино, а могли су и бољег да купе, па смјене тренера, управе, успоне и падове…

Навијати за Звезду не значи мрзети Партизан више него што је то нормално. Али не дивљати, не рушити и не палити. И не млатити се и не гањати с „гробарима“ по Топчидерском брду. Навијати за Звезду значи вољети оно што она годинама и деценијама симболизује и зрачи, истицати увијек њене велике домете као што је титула европског и свјетског првака. И жалити што то нису оствариле генерације Џајића и Шекуларца. И надати се да ће то учинити неки нови нараштаји. Прави звездаш уз то мора знати и имена резервних играча и у свако доба дана и ноћи бити спреман да издекламује Звездин шампионски састав. Ја знам три, а уз мало напора могао бих да се сјетим барем још толико: Кривокућа, Дурковић, Јефтић, Палфи, Чоп, Поповић, Чебинац, Мелић, Прлинчевић, Шекуларац и Костић. Или она Џајина и Кулетова: Дујковић, Ђорић, Кривокућа, Павловић, Дојчиновски, Кленковски, Антонијевић, Остојић, Лазаревић, Аћимовић и Џајић. И наравно ону с трона свијета: Стојановић, Шабанаџовић, Белодедић, Најдоски, Маровић, Бинић, Просинечки, Панчев, Савићевић, Михајловић. А ту су редовно ускакали Југовић и Радиновић и још понеко.

Навијати за Звезду истим жаром и у овим годинама можда јесте инфантилно, али ми је та дјетињарија драга и признајем да би мој живот без ње био за нијансу оскуднији. Због њених побједа и пораза у којима сам здушно учествовао и још учествујем. Горе високо има их превише, али овдје на земљи – једна је Звезда!