УМЕТНИЧКА РАЗМЕНА / СРБИЈА–ШПАНИЈА / ПРВИ ДЕО

18. јул – 7. август 2022.

СКЦ „Фабрика”, Деспота Стефана 5, Нови Сад

радно време галерије од 10 до 20 часова радним данима

17.00 – петоминутне презентације свих 20 учесника / уживо и преко видео-линка
20.00 – отварање изложбе „Камен–папир–маказе 4”
Уметници из Мадрида: VÍKTOR ALBA, FERNANDO DAZA, ALBA ESCAYO, GUILLERMO LATORRE PLAZA, SILVIA LERÍN, LUCÍA LOREN, RODRIGO MARTÍN, MARÍA ORTEGA ESTEPA, НИКОЛА СРДИЋ, АНА ЗДРАВКОВИЋ

Уметници из Новог Сада: ДАНИЦА БИЋАНИЋ, ЈАСНА ГУЛАН РУЖИЋ, ГОРАН ДЕСПОТОВСКИ, ЈЕЛЕНА ЂУРИЋ, ЛАЗАР МАРКОВИЋ, НЕБОЈША ЛАЗИЋ, МОНИКА СИГЕТИ, ЈЕЛЕНА СРЕДАНОВИЋ, ДАНИЛО ВУКСАНОВИЋ, ДАНИЈЕЛ БАБИЋ

Куратори: Маја Ердељанин и Бегона Рамос

Продуценти: Културни центар Новог Сада, Хиспано-српско културно удружење „Иво Андрић” (Мадрид), Студентски културни центар Новог Сада, Амбасада Шпаније у Београду, Институт „Сервантес” у Београду, Амбасада Србије у Мадриду.

КАМЕН-ПАПИР-МАКАЗЕ

Изложба „Камен–папир–маказе 4“ реализује се по четврти пут у оквиру седмог издања пројекта уметничке размене „Арт линкс“. Претходне верзије ове изложбе приређене су у аустријском граду Холабруну (2018), у Дортмунду (2019) и Љубљани (2021), а наредне године биће приређена у Мадриду. Поставку и овај пут модификују и од предходних разликују захтеви галеријског простора и кустоска концепција, те је у СКЦ „Фабрика” први пут конципирана као низ дијалога радова уметника из Шпаније и Србије.

Десет парова уметника из две земље, две различите културе и уметничке сцене, који се никада до сада нису срели нити су претходно упознати с радом оног другог, представљени су кроз радове на папиру, од папира, уз употребу камена или маказа: цртежи, колажи, литографија, објекти… Овакав приступ одабран је јер се тема изложбе с једне стране односи на коришћени материјал, а с друге стране пореди живот и уметност с познатом игром, као и с мање забавним и сложеним појавама попут питања моћи, (не)правде, доношења одлука у кризним ситуацијама, фактора среће или постојања „више силе” која понекад превагне над вештином и напорним радом, и уопште чини равнотежу коју често сами нарушавамо.

Сама игра „Камен-папир-маказе” игра се у двоје, постоје три симбола које играчи формирају својим шакама, песница за камен, испружена шака за папир и два пружена прста за маказе. Сваки од та три елемента јачи је од једног и слабији од другог. Фактор среће или успешне психолошке процене противника утиче на одабир симбола које играчи показују. Због своје насумичности често се одабира и као фер метод доношења непристрасних одлука уместо бацања новчића или извлачења сламки.

Теме, концепције и приступ материјалу уметника представљених на овој изложби такође се могу сагледати у паровима. Њихови лични креативни изрази надопуњују се и супротстављају један другом, решавају одређене ликовне проблеме или отварају нова питања. Сваки аутор је на аутентичан начин несумњиво нашао „прави одговор“, једнима је папир био најпогоднија подлога за обраду одређене теме, док је другима сам контакт с папиром као материјалом био извор нових ликовних решења.

Монохромне квадратне форме. Силвиа Лерин од папира ствара геометризоване објекте. Форме монолитног изгледа, које излазе из дводимензионалних оквира у простор, пресецају мање папирне форме, наглашене контрастним бојама. Јасна Гулан Ружић у простор излази оптичком илузијом преклопљених коцки и ромбова, а боју графичких отисака на картону или папиру своди на минимум комбинујући нијансе црне на црној површини.

Шифрарник над и испод нивоа папира. Фернандо Даза исписује странице сопствене историје измишљеним писмом налик хијероглифском. У хоризонталним низовима исеца из белог папира геометризоване облике који поседују озбиљност и свечаност неког историјског текста. Насупрот овом добро организованом „тајном писму“, Даница Бићанић исписује сопствено нечитљиво сећање на недавне догађаје, можда на куповину у локалној радњи, колажирајући најлонске кесе испуњене пигментом и песком, ударајући печате с датумима на неравне аморфне површине белог папира.

Бојене хоризонтале и вертикале. Виктор Алба у свом раду често исеца или цепа своје аквареле, стварајући од њих нове колоритне композиције, у којима доминирају вертикале и хоризонтале. Строгост њихових оштрих ивица у контрасту је с флуидним акварелним асоцијацијама на пејзаже, облаке и воду. Небојша Лазић такође, често рециклира папир, али од њега прави папирну пулпу у различитим бојама и ствара меке тактилне форме које „учвршћује“ геометријским композицијама, вертикалама, хоризонталама и дијагоналама.

Кружнице апстрактних садржаја. У унутрашњости својих кругова Луција Лорен прецизним цртежом калеидоскопски умножава неправилне облике који асоцирају на изглед ириса и продор светлости кроз сочиво људског ока или неког уређаја. С друге стране, Лазар Марковић широком четком експресионистички испуњава садржину својих радова на тер папиру. Оба уметника сликају белом бојом на црној површини, а због својих кружних форми радови наликују приказима микро и макро космоса, на поглед кроз микроскоп, односно телескоп.

Линије и површине у серијама. Родриго Мартин представља се низом униформних формата мањих димензија, на којима благо заобљене или праве контрастне црно-беле површине пресецају плаве линије. Варирање ликовне теме кроз серију радова истог формата, истраживање форме, линије и површине биле су полазиште и за Горана Деспотовског. У његовој серији жутих слика, димензија сличних Мартиновим, такође се сукобљавају и преплићу геометризоване форме, међутим код Деспотовског из монохромне површине у простор излазе рељефне линије, површине и акценти од папира.

Апстрактна клупка боје. Николу Срдића и Јелену Ђурић у дијалог доводи апстрактна, гестуална слика, концентрисана ка средини формата попут лопте нагомилане енергије. Срдићеви потези акрилном бојом и графитом су кратки и одсечни, док су Ђурићкини рађени уљаним пастелом умекшани и нежни, али с ништа мање снаге, јер на појединим местима цепа и гули папир. Ова привидна деструкција материјала, као и енергичан гест оба уметника ипак су у служби грађења слике у хармоничну и функционалну целину, било да су називи слика дати по топонимима као код шпанског уметника или на основу интимног доживљаја света као што је случај код уметнице из Србије.

У дијалогу су, осим уметника, и два приступа делима, један у којем доминира истраживање форме, текстуре и материјала, и други који у првом плану носи наратив.

Урбана обележја сирових боја. Графити и обележја градског живота, као и жив колорит неонских реклама, заједнички су за два аутора. Гиљермо Латоре Плаза је окренут фотографији и бунтом обележеним детаљима урбаних простора, живописним порукама исписаним по хладним бетонским зидовима у индустријским зонама, док Данијел Бабић своје виђење и критику друштва у којем живи изражава кроз карикатурални цртеж, наративно и искрено описујући непријатне појаве и међуљудске односе, чији је актер или сведок.

Снови пастелних боја и белине стварности. Алба Ескајо користи технику фото-трансфера, те црне реалистичне отиске идиличних пејзажа обавија апсртактним, живо обојеним формама, у славу лепоте живљења и лепих тренутака. Недовршеним белинама папира донекле ублажава интензиван контраст боја и принта, те оставља утисак да су приказане само жеље или далека сећања уметнице. На први поглед о истом говоре и радови Монике Сигети, настали у сличном живописном колориту, с полазиштем у фотографијама раскоши и благостања, међутим, њене реалистичне фигуративне, донекле бизарне сцене из живота жене, налик оном из часописа, само су на први поглед хармоничне. Она дословно прекраја формат папира, исецајући га маказама, чинећи недостајуће делове важним делом композиције.

Линија, детаљ и природа. Две уметнице повезује минуциозан рад, као и мотиви природе и пејзажа. Ана Здравковић црним тушем исцртава коренолике испреплетене форме, које излазе из једног формата папира и улазе у други део диптиха, а Јелена Средановић на танком јапанском папиру отискује дрворезе у плавим тоновима океана. Готово фотореалистичким приказима морске пене супротставља се трње Здравковићкиних почупаних коренова, али оба мотива, као и ауторста посвећеност детаљу, једнако увлаче посматрача у дијалог с призором.

Историја, сећање и порекло. Мариа Ортега Естепа слика неправилне концентричне кружнице, годове посеченог дрвећа и у њима стрелицама означава одређене тачке, као тренутке у времену, догађаје из личног живота. Линије и мапирање сопствене прошлости дају и визуелну чврстину готово медитативном кружном исписивању тананих годова. Данило Вуксановић историји прилази кроз опште, с музеолошког становишта, фасциниран архивираним графичким матрицама. Он такође слика концентричне кругове, као печате, које енегричном линијом у бескрај умножава и тиме их присваја као део своје личне историје.

Мешање техника, прелазак из цртежа у графику, из графике у дигитални принт, из слике у објекат, из објекта у колаж, а из њега поново у цртеж одликују скоро све радове на овој изложби, попут популарне игре чији наслов носи и у којој ни један субјекат, ни једна тема ни техника нису супериорније над осталима, већ само у одређеном тренутку послуже као средство за лакше саопштавање идеје, као оруђе креативности, као позив на дијалог. Приказани дијалози настали су на основу кустоског ослушкивања аутора из две земље, с тешким задатком да се одабир сведе на два пута по десет имена, али с надом да ће у блиској будућности они постати повод правим дијалозима међу уметницима, њиховом упознавању, повезивању и размени искустава.

Изложба „Камен-папир-маказе” реализована је, као део уметничке размене, у копродукцији Културног центра Новог Сада, Студентског културног центра у Новом Саду, Института „Сервантес” у Београду, Културног друштва Иво Андрић из Мадрида и Шпанске амбасаде у Београду.

                                                                                                                                                                                     Маја Ердељанин