Аутор: Жељко Ињац, новинар

Српски народ је, географски гледано, најзападнији народ који припада православној цркви. Тај географски положај и специфичан менталитет Срба узроковали су многе невоље, пре свега самим Србима, а потом и великим силама којима је балкански простор био транзит или циљ у њиховим освајачким походима.

Да ли је тај и такав народни карактер обликован сплетом тешких и мучних историјских околности или је такав био одувек, тешко је просудити. Динарски карактер је код Срба, онако како га је описао Цвијић, најдоминантнији, односно чини ¾ популације. Динарски тип толико одскаче од свих осталих словенских карактера да је веома лако за претпоставити да је наслеђен од балканских староседелаца. Срби динарског типа више личе на Шкоте, Келте, Гале или, како то аутохтонисти воле да кажу, Илире, него на било које друге Словене.

„Динарски су људи живог духа и танане интелигенције. Обдарени живом и разноврсном осећајношћу, они се често поводе за својом маштом, која је врло жива и богата, као и за првим импулсом одушевљења и срџбе. У својим се акцијама обично инспиришу побудама моралне и духовне врсте; материјални интереси имају само улогу другог реда. Да би се изазвала највећа сума њихове снаге, треба дирнути у њихову осећајност, осетљивост, у њихов индивидуални и национални понос; треба истаћи питање части или идеал правде или слободе. То су главни узроци страсти који покрећу динарске људе као и узроци сукоба који се међу њима јављају; отуда произлази срећан или несрећан ток њихова живота, много више него што потиче од себичности или од лакомости. Са овим се инспирацијама мешају расни инстинкт, инстинкт за животом и за развијањем, инстинкт да се извојује своје место у свету и да се да своја пуна мера, инстинкт чија је снага огромна. Динарски човек не верује да има тешкоћа које не би могао савладати. Његова је мера непомућена, поуздање безгранично. У овом се типу осећа јака веза с природом и с прецима. Ни у једној другој зони нису људи тако блиски природи и срасли с природом као овде. Ово није народ ‘сит живота’, већ млад, свеже крви, изоштрених чула за природне појаве. Сваки динарски сељак сматра националне јунаке као своје претке: са дубоком националном и људском осећајношћу он мислима учествује у њиховим великим делима и у неизмерним патњама, махом хајдучким патњама, онима о којима песме казују. Он зна не само имена косовских јунака већ исто тако и какав је ко био и које су му мане и врлине. Има крајева у којима чак осећају и ране косовских јунака. Погубити много Турака за динарског човека значи не само осветити своје претке, већ и ублажити њихове болове које и он осећа. Свака је група обожавала по кога јунака. Сви Црногорци Старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свога духовног претка, и не само да мисле о њему и да му се диве, већ га и сањају. Када су чинили јуначка дела, размишљали су и препирали се, да ли би Обилић тако урадио и да ли су се приближили Обилићу. У највећим окршајима шумадијски сељаци се сећају својих старих јунака који им служе за пример. И песма каже: ‘помислите на старе јунаке’.ˮ (Психичке особине Јужних Словена – Јован Цвијић)

Као и код Келта, и код Срба динарског типа важније је „јуначко делоˮ од самог исхода битке. Битка може да се добије или изгуби, то је за Србе споредна ствар, али ко је био какав јунак током битке, е, то је оно о чему ће се певати и причати вековима касније.

Земан дође да свијетом променим.
Па повади сабљу од појаса,
И он дође до коња Шарина,
Сабљом Шарцу осијече главу,
Да му шарац Турком не допадне,
Да Турцима не чини измета,
Да не носи воде ни ђугума;
А кад Марко посијече Шарца,
Шарца коња свога укопао,
Боље шарца нег брата Андрију;
Бритку сабљу преби на четворо,
Да му сабља Турком не допадне,
Да се Турци њоме не поносе,
Што је њима остало од Марка,
Да ришћанлук Марка не прокуне;
А кад Марко бритку преби сабљу,
Бојно копље сломи на седморо,
Па га баци у јелове гране;
Узе Марко перна буздована,
Узе њега у десницу руку,
Па га баци с урвине планине,
А у сиње у дебело море,
Па топузу Марко бесједио:
„Кад мој топуз из мора изашо,
Онда вако ђетић постануо.ˮ

„Ових двадесет пет стихова скоро потпуно одговарају описима античких писаца, који описујући келтске обичаје кажу да Келти са покојником често сахрањују коња, да оружје које стављају у гроб намерно ломе и да дошавши до велике воде у њу бацају оружје. Овај задњи обичај антички писци нису успели да разумеју и објасне. Археолошким истраживањима бројних келтских некропола код нас и у Европи, ови обичаји и подаци из историјских извора су материјално потврђени.ˮ (Српска народна епика као извор археолошке информације – Драган Јацановић)

То горштачко, келтско, илирско, динарско, сасвим свеједно чије, у Србима, и њихово светосавско и косовскозаветно опредељење, одредили су српску судбину онакву какава је била кроз историју и какава ће бити и убудуће.

Да су се Румуни или, рецимо, Грци нашли на географском простору Срба, питање је да ли би њихова припадност православној вери била толики проблем империјама и њиховим геополитичким плановима.

Светосавско наслеђе и вековно ропство под Турцима додатно су обликовали ионако већ тежак српски карактер. Светосавље је очувало српски национални корпус од нестанка, стално истичући ортодоксију као камен темељац не само црквености већ и националног идентитета, али је, с друге стране, српски бунтовни менталитет био узрок многих страдања. Безбројни устанци и отпор Турцима у готово немогућим условима за икакав отпор, то преко потребно „јуначко делоˮ без кога Срби не били Срби, изазвали су бес турске империје и таргетирали Србе као непокорну рају. Нема српског простора који није за време Турака барем једном био опустошен, а живље затирано. Шумадија је добила назив по шуми која је преовладала након што су се Срби с тог простора иселили због турских зулума. Црна Гора је неколико пута била похарана, или, како би се то данас рекло, био је извршен геноцид над њеним становништвом. Босанска Крајина, Херцеговина, Банат, Косово и Метохија, Јужна Србија – где год су Срби дизали устанке, уследила би турска немилосрдна одмазда.

Пећка патријаршија неколико пута je укидана, што због српских вечитих устанака или шуровања са западним силама ради ослобођења од Турака, што због фанариотске похлепе.

Турцима није требало много убеђивања да би укинули Српску цркву и предали је на управу послушним Фанариотима, који су гледали само материјални интерес. Фанариоти су, с друге стране, подстицали Турке на такву одлуку, не штедећи ни пара ни утицаја који су имали у Истанбулу.

По ослобођењу Србије, део Српске православне цркве који се нашао у границама кнежевине далеко лакше је функционисао од остатка цркве. Но то време није најбоље искоришћено. Свештенство је увучено у политичке интриге и уместо да се бави унутрашњом мисијом, бавило се странчарењем. Унутрашња хришћанска мисија у том моменту је, након ослобођења од Турака, била преко потребна. То странчарење толико је узело маха да је коначно законом забрањено свештеницима да се баве политиком.

„Јован Скерлић вели да ‘из Београдске Богословије још за живота Марковићева, излазе читаве генерације младих попова, који ће с учитељима бити апостоли радикализма по селима, оснивачи будуће Радикалне странке у Србији’.ˮ (Историја СПЦ 2 – Ђоко Слијепчевић)

Странчарење је узело маха и у Српском Војводству, а политички активизам се доживљавао као борба за правоверност. Такав однос према политици и данас је присутан код Срба. Ту се мешају верска и политичка убеђења и осећања, али увек на штету оних верских. Леве и либералне идеје окретале су српске политичаре против конзервативног клира Српске цркве, који није био спреман за неке устанке, револуције или какве друге измене односа према К&К монархији, или за губитак привилегија које је од Беча посредством цркве српски народ уживао вековима. Црква која је вековима успевала да очува свој народ у Аустријском царству, на крају је на та лево-либерална политичка стремљења гледала као на незрела, неозбиљна и крајње штетна деловања.

„Било је епископа, који су забрањивали својим свештеницима да буду чланови било које политичке странке. Тако је вршачки епископ Гаврило Змејановић у својој посланици за Усековање 1912. наређивао подручном му свештенству ‘да ниједан од вас не сме бити члан ниједне партије. Где се проповеда мржња, тамо није место за проповеднике љубави, међусобног поверења и поштовања, узајамне сношљивости и праштања; где се погрђује епископ тамо се не сме глас свештеника чути; кад се хоће да реформише православна црква, у том послу не сме српски свештеник удела имати’.ˮ (Слијепчевић)

Након Првог светског рата долази до уједињења Српске цркве. Скоро сви некадашњи простори Пећке патријаршије коначно се налазе под једним патријархом и у једној држави.

Но после Првог светског рата Русија нестаје са политичке позорнице. Било да верујемо у Москву као Трећи Рим или не, значај Царске Русије у очувању православних цркава и народа, поготово на простору Балкана, неспоран је.

Цркви у новој држави брзо је стављено до знања да држава не жели да се лиши свог утицаја на њу.

„На дан свих српских светитеља, 12. септембра 1920. године, свечано је проглашена Српска патријаршија. Шеснаест дана касније, 27. септембра исте године, Свети архијерејски сабор уједињене СПЦ изабрао је митрополита Димитрија Павловића за првог патријарха обновљене Српске патријаршије. Влада, међутим, није признала овај начин избора патријарха, него је 23. октобра 1920. године, издала Уредбу о избору првог српског патријарха обновљене Српске патријаршије. Истога дана објављена је и Уредба о Српској патријаршији, која има само пет параграфа. Уредба о избору првог српског патријарха има 24. параграфа и послужила је као основ Закона о избору патријарха СПЦ од 6. априла 1930. године. Типично за ову Уредбу је да је њоме у Изборни сабор уведено доста лаика, који су били највиши државни функционери.ˮ (Слијепчевић)

Државна политика краљевине Југославије била је сва окренута Западу, пре свега Британији и Француској, као савезничким силама. Тако је и црква, која се нашла као слушкиња „својеˮ нове државе, хтела – не хтела била усмерена ка Западу.

Истовремено, са Октобарском револуцијом дешавања у Цариградској патријаршији даће трајан печат и грчком православљу и православљу уопште. Падом Царске Русије православне цркве балканских народа окрећу се западним земљама, пре свега Енглеској, у потрази за заштитом својих интереса.

Српска црква и држава, попут Грчке, такође се окрећу Енглезима као оној моћној сили која одлучује о судбини Балкана. Владика Николај је тада успоставио нарочито добре односе са англиканским клиром и теолозима, а српска круна са енглеском круном. Сарадња англиканске цркве и православних цркава Балкана интензивирана је нарочито током и по завршетку Првог светског рата. Извесно романтичарско занесењаштво у погледу могућих позитивних односа Британије и англиканске цркве према православнима преовладавало је у том периоду. За разлику од римокатоличке цркве с којом су православни имали вековне нерашчишћене рачуне, англиканска црква с којом није било трауматичних искустава прогона и прозелитизма, али ни неких нарочитих контаката, па чак и због свог националног карактера, деловала је блиско православнима, нарочито Србима.

Међутим, оно што је историја пре и после тог периода показала јесте да су интереси енглеске круне и државе по правилу били на штету православних народа Балкана, а посебно Срба. Тако је било и у црквеној сфери. Сукоб Цариградске патријаршије и турске државе није био ништа друго до енглеска уцена или пацка непослушним и превртљивим Турцима. Последица овог грчко–турског сукоба јесте масовни егзодус малоазијских Грка (око 1.400.000) и нестанак православља на простору Мале Азије. Само захваљујући посредовању СПЦ и Краљевине СХС, код турских власти опстаје Патријаршија у Цариграду. Турци су хтели да је заувек укину.

Тадашњи цариградски патријарх Мелетије Метаксакис, који је на трон готово сигурно дошао уз помоћ енглеског утицаја, признаје англиканско рукоположење што изазива негодовање и код римокатолика. Но оно по чему ће дефинитивно остати упамћен овај контраверзни патријарх јесте увођење грегоријанског календара (новог календара).  Део православних помесних цркава прелази на нови календар, нарочито јелинских (под влашћу или утицајем Грка), али и румунска и бугарска, док други део наставља да се држи старог (јулијанског) календара (Срби, Руси, Грузијци и Јерусалимска патријаршија). Тиме је православље практично подељено на новокалендарско и старокалендарско, што у суштини не мења доктрину цркве, али даје основа за потенцијалне расколе и деобе.

Такође, значајна аспирација Васељенске патријаршије у односу на православне цркве у дијаспори рађа се управо у време патријарха Мелетија. Са извесном подршком коју Васељенска патријаршија ужива од стране Англосаксонаца, ове аспирације често су инспирисане пре политичким него црквеним побудама. У то време Васељенска патријаршија долази у сукоб са Руском црквом (потчињава себи Финску, Пољску и православне цркве балтичких земаља које су до тада биле под Московском патријаршијом), али и са Српском (потчињава себи Чешку православну цркву која је била под СПЦ). Данас су те аспирације Цариграда толико очигледне и огољене да нису хтели Македонцима уручити никакав томос, након што је СПЦ дала томос у коме Македонцима признаје јурисдикцију на њихову дијаспору.

Црквени сукоб Цариграда и Москве прети општим расколом унутар православног света.

Срби су се опет нашли у незгодној позицији. Запад је већ означио Српску цркву као филијалу Руске цркве, али и државе. Донета је ЕУ резолуција која управо тако дефинише СПЦ.  Западни центри врше притисак на СПЦ да направи отклон од Руске цркве. Раде на томе да створе климу у којој би се чинило да је прихватање грчког утицаја позитивно, те да се морамо дистанцирати од Русије у црквеном погледу. Опасно би било превише попуштати овом и оваквом притиску, али је још ризичније играти на „прорускуˮ карту.

Такво играње може довести Српску цркву у позицију сличну оној у којој се нашла за време отоманске окупације. Ту ни држава Србија не би могла много помоћи јер већи део Цркве налази се изван њених граница. Питање је колико би држава била у могућности да заштити СПЦ и унутар својих граница, јер је против ње већ покренут прокси и мрежни рат. Медијско блаћење и сатанизација СПЦ, што данас имамо прилику да видимо, није виђено ни у најгора времена титоистичке тортуре.

Све коначно остаје на разумевању самог народа и мудрости архијереја. Народ већ добро разуме позицију и своју и своје цркве и државе, и јасно му је да му хајдучија неће много помоћи. Народ је то најбоље показао у Црној Гори кроз литије. Ту је показао своју приврженост цркви и достојанственост на коју разни провокатори и политички мешетари нису рачунали. То је пример који треба следити. Архијереји не треба да се праве мртви, као да се ништа не дешава, али не треба ни да покрећу некакве крсташке медијске ратове. Довољно је да се посвете образовању народа, онако како им је то оставио у аманет Свети Сава. Унутрашња мисија цркве заправо је најбоље решење. Комунизам је одавно прошао. Политичке партије немају више шта да понуде. Стасале су нове генерације. Сад је време за унутрашњу мисију!