Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Смештена на морском рту између данашњих приморских насеља Бара и Сутомора током више од два столећа налазила се у средњем веку опатија посвећена Богородици, позната као Ратац или Богородица Ратачка. Припадала је римокатоличком црквеном реду бенедиктинаца.
Бенедиктински ред се веома брзо током раног средњег века ширио и у Далмацију, међу Јужне Словене, а своје трагове имао је и у српским приморском земљама средњег века. Нека предања везују манастире по Далмацији за доба владавине византијског цара Јустинијана I (527-565) који је био савременик оснивача бенедиктинског реда (Светог) Бенедикта из Нурсије. Далмација и Хрватска су током целог средњег века били простор где су бенедиктинци ширили своју делатност, наравно, заједно и са другим црквеним редовима. Исто тако, бенедиктинци су веома заслужни и за ширење глагољаштва.
Што се тиче прецизнијих података о доласку бенедиктинаца на подручја насељена Србима, они се могу у изворима (како писаним, тако и археолошким, односно материјалним) пратити сигурније од краја IX века. У том периоду је, судећи према датовању остатака на локалитетима, саграђен немали број цркава на приморју, што је сигурно дало замаха и бенедиктинцима да се населе на обалама Јадрана. Дукљански владари, посебно краљ Михаило и његов син Константин Бодин, изгледа да су имали благонаклон став према бенедиктинцима, те да се њихова делатност ширила Дукљом у време владавине Војислављевића, а и сами владари су бивали сахрањивани у цркви Светог Сергија и Вакха.
Почев од цркве Светог Арханђела Михаила у Стону (на Превлаци) па надаље, у српским земљама на приморју постојао је низ бенедиктинских манастира. О њима су изворни подаци различити, о појединима се зна нешто више, док неки извори дају веома скроман корпус информација. Бенедиктинаца је било и у кључним приморским градови-ма Дубровнику и Котору, али и дуж приморја, у Перасту и другим градовима, насељима где је било римокатоличког живља на обалама Јадрана.
Свакако најзначајнија бенедиктинска опатија у средњовековним српским земљама била је Богородица Ратачка, односно Света Марија од Ратца. На месту овог каснијег бенедиктинскога самостана најпре се налазила једнобродна црква подигнута вероватно у првим деценијама XI века. Ова црква је у почетку била посвећена Светом Арханђелу Михаилу и могуће је да је градитељ цркве Светог Луке у Котору имао наведену цркву као узор. Занимљиво, да иако се у стручним круговима назива редовно Богородица Ратачка или Света Марија на Ратцу, изгледа да је ипак дуги низ година остала посвећена Светом Арханђелу Михаилу.
У другој половини XII или почетком XIII столећа изграђена је капела са криптом и вероватно костурницом. Могуће да је ово била гробљанска црква у манастирском комплексу. Постоји и капела, романичка грађевина настала у другој половини XII или првој половини XIII века, на којој се истиче добра зидарска техника. Њени остаци постоје и данас, као и од оне раније цркве, што овај локалитет чини веома значајним. Ово место је, дакле, имало озбиљан култни континуитет који је трајао много дуже него што о томе сведоче писани извори. Сасвим је могуће да је више од четири стотине година на овом питорескном простору између Бара и Сутомора функционисао манастир којим су руководили бенедиктинци.
Око 1347. године, судећи према сачуваном натпису, саграђена је (и остала недовршена) наредна правоугаона базилика. Сличност са Дечанима упутила је неке истраживаче на закључак да је у питању исти протомајстор, како ове велике српске православне светиње, тако и цркве у Ратачкој опатији, међутим, директних доказа за то нема. Чињеница је и да су ова два храма савременици, али да ли је Которанин фра Вита градио и Ратац, као што је градио Дечане, остаје непознаница и у домену је нагађања. Међутим, због високе клесарске технике, двобојне обраде фасада (у белом и црвеном камену), као и начину конструисања зидова и пиластера неки археолози предлажу аналогију са манастиром Високи Дечани. Ако и протомајстор није био исти, можда су одређени међусобни утицаји и прожимања били присутни. Постоје и остаци комплекса других зграда уз самостан, попут библиотеке, трпезарије, келија, посебних одаја за искушенике, али и фортификационих зграда, кула и пушкарница. Било је и радионица, као и гостопримница и конак, а извесно је самостан имао и цистерну за снабдевање водом. Овакав комплекс зграда чини опатију на Ратцу јединственом на тлу средњовековних српских земаља и најмонументалнији је од свих бенедиктинских манастирских здања на приморју. Уистину, мало је црквених редова који су имали толико значајан и грандиозан манастир као што су бенедиктинци имали опатију Свете Марије на Ратцу. Овај манастир је требало да буде највећа црквена грађевина у комплексу, па и ближој околини, укључујући и седиште надбискупије Бар. Грађена је у романско-готском стилу и била је смештена у јужном делу манастира.
Историја манастира у наративним изворима је нешто другачија. Не постоји толики број повеља, хроника или других писаних извора који би поближе описали најстарију историју манастира Богородице Ратачке, па се због тога прошлост ове знамените опатије може пратити из времена владавине краља Уроша I (1243-1276) и потиче из римокатоличких црквених архива. Први, дакле, писани извор који сведочи о постојању бенедиктинске опатије на Ратцу датира од 22. марта 1247. године, у време спора барске и дубровачке надбискупије. Наиме, тог датума се десио сусрет изасланика дубровачког надбискупа који су тражили од каптола у Бару да се потчине јурисдикцији дијецезе у Дубровнику. Ради се о старом спору ова два црквена центра око тога који ће имати примат на приморју и у српским земљама, а који је трајао деценијама. Те 1247. године засигурно опатија већ постоји, те очигледно има и одређен углед, јер су се баш ту састали изасланици двојице надбискупа како би решили овај велики и озбиљан проблем који је нагризао римокатоличку хијерархију међу сукобљеним дијецезама на читавом подручју Јадрана.
Један од најзначајнијих докумената за историју Богородице Ратачке јесте Повеља краља Милутина (1282-1321) од 15. марта 1306. године. Издата је у Котору и њоме српски краљ потврђује поседе које је његова мајка краљица Јелена даровала овом бенедиктинском самостану на приморју. Не треба сметнути с ума да је управо краљица Јелена Анђео (тзв. Анжујска), пореклом римокатолкиња, помагала бенедиктинске, али и фрањевачке манастире у приморју, борећи се и за оснивање нове бискупије, те у оквиру тих настојања водила је преписке и са папством. У контексту тог деловања богато је подржавала и Ратац. У овој Милутиновој повељи, односно потврди даровнице краљице Јелене, по први пут се види да је уместо Светом Михаилу, опатија била посвећена Светој Марији, односно Богородици. Интересантно је да су поред римокатоличких прелата, као сведоци ове повеље, наведени и православни епископи Зете и Хума, као и дјед Мирослав из цркве босанске уз неколико световних великодостојника.
Папа је пет година доцније, на молбу бенедиктинског опата из Ратца ове привилегије потврдио, а можда и цар Душан 1351. године. Током XIV и XV века постоји низ докумената који сведоче о разноликим завештањима грађана у новцу или другим драгоценостима Богородици Ратачкој. Занимљиво је да се на челу опатије једно време налазио Јован из Рамбоне, дакле, монах пореклом из Италије, док је 1391. године папа поставио Буција на чело самостана на Ратцу, који је био цистерцит, али је папа писао да се ради о посвећеном вернику и ученом човеку. Засигурно његов задатак био је да учврсти дисциплину међу редовницима бенедиктинске опатије, која је очигледно попустила. У само-стану је постојала и чувена икона Пресвете Богородице, која је можда повезана са про-меном манастирског титулара, те посветом Богородици уместо Светом Арханђелу Ми-хаилу. Икона се спомиње 1416. године када је једна жена завештала одређену суму новца да јој се служи миса за покој њене душе пред овом чудотворном иконом. Сама икона је 1443. године, у време рата Млетачке Републике и босанског властелина Стефана Вукчића Косаче, била у Бару, где је склоњена годину дана раније како би била сачувана од ратног вихора.
Опатија је имала и хоспициј, односно гостопримницу и конак, а још из Милутинове повеље се сазнаје да је самостан требао бити и прибежиште за старе, убоге и болесне. Као и другде у средњем веку и на Ратцу су монаси уз манастир основали и болницу, али и место где су свраћали путници и други важни посетиоци. Било је и веома угледних гостију у овом самостану. Међу њима је био кефалија Вукша, могући посланик цара Уроша, који је у Ратац свратио на путу ка Светом Срђу на Бојани. Поменити Вукша је о својој посети оставио и један запис који је уклесан после 1347. године. Поред хоспиција, постојао је и хоспитал у Богородици Ратачкој, где су се лечили болесни монаси и сиромашни ходочасници.
Следећи девизу Светог Бенедикта ora et labora редовници Свете Марије Ратачке бавили су се производњом вина и уља, будући да је цело подручје око самостана имало маслињаке и ливаде. Приликом археолошких истраживања у комплексу самостана откривени су и остаци једног млина, што додатно сведочи о ангажованости монашке заједнице у пољопривредној делатности. Опатија је и у каснијим деценијама била изузетно богата, а њени приходи су се мерили хиљадама златних форинти. Сељаци који су припадали манастиру узгајали су и стоку. За историју овог самостана зетска властела Балшићи имала је посебну улогу. Наиме, опат Павле Руђеров 1361. године био је изасланик у Дубровнику у име Страцимира и Ђурђа Балшића. Балша II je 1379. године у овом манастиру издао повељу Дубровчанима, а од 1396. до 1398. године опатија је, изгледа, била под влашћу још једног босанског властелина Сандаља Хранића. У њој је Хранић угостио Марина Гундулића, дубровачког изасланика. Након ове кратке епизоде, Балшићи су поново имали одлучујући утицај на историју ове опатије.
Млетачки уплив и промена политичке климе у српским приморским земљама крајем XIV и почетком XV века донелe су и неке нове тенденције за Богородицу Ратачку. Наиме, 6. јуна 1408. године, за време преговора о разграничењу у Драчу, Млеци су тражили од Балше III да им преда угледну бенедиктинску опатију. Преговори са Јеленом Балшић и њеним сином трајали су годинама, а од 1410. године Венеција је загосподарила опатијом у коју се тада склонио протерани Ђурађ Црнојевић. Међутим, 1412. године, свршетком Првог скадарског рата ова опатија је постала део државе Балшића, затим у кратком периоду од 1421. до 1423. године поново је у оквирима Млетачке Републике и њених прекоморских поседа.
Веома брзо, већ 1423. године, опатија је променила господара, овог пута се нашла у рукама деспота Стефана Лазаревића, али део самостанских поседа налазио се под млетачком влашћу. Занимљиво је, међутим, да су негде од тог периода све више домаћи људи заузимали положај опата. Након Луке Грубачевића, првог домаћег човека на челу опатије, родом из околине самостана, половином века на чело Богородице Ратачке дошао је Ђорђе Пелиновић. Родом из Новог Брда био је истакнути дипломата деспота Ђурђа Бранковића и Ђорђа Кастриота Скендербега. Изгледа да најмање до 1426. године поседи Ратачке опатије нису били окруњивани, али је опат Ђорђе Пелиновић водио честе борбе за потврду привилегија и очување поседа свог конвента. Након првог пада деспотовине 1439. године чак је и смењен са места опата, а као амбициозан човек тежио је да постане и барски надбискуп. У више наврата је водио борбу за права Ратачке опатије, њене поседе, али и за своје личне интересе. Познат је спор са Паштровићима 1458. године, када је сачувао нека села која су припадала опатији. У периоду од 1457. до 1460. године ишао је и у Венецију, како ради борбе за поседе и права своје опатије, тако и као Скендербегов изасланик. Био је и његов прокуратор задужен за подизање провизије у Републици Светог Марка. Морао је да балансира између Скендербега и Венецијанаца у време када су се њихови односи заоштравали. Године 1463. био је по последњи пут у Венецији тим поводом, а недуго затим је и умро. Крајем XV и почетком XVI века опати и комендатори су углавном били домаћи људи, али чести млетачко-турски ратови су значајно утицали на опадање опатије. Она се сама налазила у Турској, а њени поседи махом на територији под Млецима. Почетком новог века опатија је запустела, њени су поседи припадали православним црквама и манастирима, те је она након више стотина година и ишчезла.
Изгледа да је манастир коначно и напуштен после једне турске пљачке 1532. године, а разорен је 1571. у време битке код Лепанта и великих ратова са Османском царевином. Вицко Змајевић, надбискуп барски и примас Србије из друге половине XVII и прве половине XVIII века, записао је да је манастир изграђен 1473. године, а да је уништен од земљотреса, као и да је због непажње римокатоличких свештеника капела узурпирана од стране православних, међутим враћена је римокатолицима захваљујући ангажовању бискупског визитатора. Ту се, каже он, уз учешће читаве бискупије прослављао празник Тијелово (празник Тела Исусовог) са дугом процесијом.
Митрополит рашко-призренски Мелентије Спандонидис, иначе Грк по злу познат у српском народу овог краја, наредио је 1865. године да се православни Спичани не мешају са римокатолицима при ранијим заједничким богослужењима у манастиру Ратац, односно да се на овом месту не држе више заједничке службе Божије. Како се наводи у неким старијим записима прво је на овом месту требало да буде служена православна литургија, па римокатоличка миса. Мелентије је навео и да је барски надбискуп Карло Потен увредио православце на једној миси, тако да су заједничка богослужења престала изгледа 1860. године, а потом су и формално забрањена, како наводе поједини аутори. Током Другог светског рата, Италијани су део манастира претворили у свој бункер, што је довело до додатног рушења комплекса, а некадашња угледна опатија, само у траговима, данас прича повест о свом богатству и значају.
Остави коментар