ЈАКША БРЕШЧИЋ

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Историчари Агнеш Кациба и Ласло Блазович су приликом превода Цријовићеве Историје означили Ладислава Јакча, дворског витеза (aule regie miles)[1] краља Жигмунда, као члана породице Јакшића од Нађлака, где су истом приликом навели да је он родом из Босне, тј. идентификовали су га с једним „чланом отмене босанске породице Јакшића“.[2] Овај податак стоји у дубокој колизији с чињеницом да се породица Јакшић, то јест браћа Стефан и Дмитар, из Србије у Угарску преселила 1464. године, где јој је краљ Матија исте или наредне године даровао (иако даровница није сачувана) нађлачко властелинство у чанадској жупанији.[3] Из овог разлога теза по којој је дворски витез Ладислав Јакч био припадник породице Јакшић од Нађлака једноставно нема своје упориште у изворима и историјским фактима, јер дотични службеник краља Жигмунда се заправо помиње 1411. године као изасланик угарског краља у Дубровнику и 1416. године као угарски управљач Хвара, Брача и Корчуле.[4] Дакле, историографија није потврдила директну или индиректну везу између дворског витеза Ладислава Јакча, историјске личности угарске политичке структуре из друге деценије XV века и војводе Јакше Брешчића (из чијег имена је ово презиме највероватније и изведено), поуздано првог представника или родоначелинка Јакшића, иначе истакнутог и поверљивог службеника деспота Ђурђа Бранковића.

У изворној грађи и стручној литератури војвода Јакша се помиње као повереник деспота Ђурђа у једној дипломатској мисији у Дубровнику 1452. године. Писане „трагове“ ове мисије можемо пронаћи у Државном архиву у Дубровнику, као и у делу Константина Јиречека Историја Срба I. На основу докумената Већа умољених Дубровачке републике можемо увидети да иако је посета посланства Ђурђа Бранковића била предвиђена крајем јуна, деспотовом поверенику „склаву султана Мехмеда II“, односно „vayvodi Jaxi“, према одлуци поменутог већа је „capsela cum privilegiis et scripturis existentibus in ipsa“ предата 3. јула 1452. године. Војвода Јакша се спомиње и 10. јула, када је даровано 100 перпера, а на основу одлуке од 11. јула сазнајемо да је члан деспотовог посланства био и Дубровчанин Алвиз Рестић. Мисија Јакше Брешчића је резултирала одобрењем извоза тканине од стране дубровачких власти и то без плаћања царине, а у корист деспотове властеле.[5]

Постоји вероватноћа да је војвода Јакша у времену прве окупације Деспотовине од стране Османлија (1439–1444) живео у Угарској, тачније, у жупанији Спољни Солнок на поседу Алпар, дакле у средишту и у служби државе тадашњег владара краља Владислава I Јагелонца. На ову могућност нам указује један сачувани документ, односно писмо краља Владислава I од 4. новембра 1442. године, сасвим тривијалне садржине, у коме се помињу „краљевски Раци капетани или судије (челници) Ђорђе, Павле и Радислав (Georgius, Paulus et Radislo), … capitanei seu judices nec non…“, као и војвода Јакша („…Jacobus wayuoda populorum nostrorum Rascianorum…“) који су становали прво на поседу Alpar, а затим су пресељени на посед Thenew, alio nomine Pelw. Документ, тј. писмо односи се на извесну аферу око крађе четири вола, која се догодила у лето 1441. године. Поменуте волове је са поседа чувене бенедиктинске опатије Iuxta Gran (Garam szent Benedek) украо извесни Никола Тот са два саучесника, а према краљевом наређењу гаранцију за надокнаду причињене штете пружили су војвода и заповедници насељених Срба, па како своје обавезе према оштећеној опатији ни окривљени Тот, али ни јемци нису извршили до новембра 1442. године, краљ је наведеним писмом захтевао од жупана жупаније Спољни Солнок и грофа краљевских Сикулаца да лица умешана у овај случај подсети на преузете обавезе.

Уколико би војводу Јакшу из поменутог документа Владислава I Јагелонца идентификовали са Јакшом Брешчићем, повереником и војводом деспота Ђурђа Бранковића, односно „поочимом“ браће Стефана и Дмитра Јакшића, како њихове родбинске односе детерминише Константин Јаничар, то би значило да је Јакша Брешчић са српским одредом служио краља Владислава I у периоду пре 1439. до 1444. године, а да се после обнове Деспотовине, 1444. године вратио у Србију.[6] Потпуно је сигурно да је војвода Јакша Брешчић априла и маја 1453. године заповедао српским одредом од 1500 људи приликом опсаде и освајања Константинопоља (Цариграда) од стране султана Мехмеда II Освајача. Иако је поменути одред под командом војводе Јакше био размештен испред Једренске капије ромејске престонице, од које је пут водио према Србији, српски ратници нису имали већег удела у освајању Цариграда и рушењу хиљадугодишњег Ромејског царства које је у Србији „одјекнуло као гром из ведрог неба“. Савременик и учесник тих историјских дешавања Константин Михаиловић из Островице (Константин Јаничар), у својим Успоменама изричито наводи да Цариград „по нашој помоћи никад не би био освојен“. После ових догађаја војводи Јакши Брешчићу се губи траг у историји.[7] Поред наведеног, историографски подаци се углавном слажу у тврдњи да је војвода Јакша Брешчић био највероватније отац браће Стефана и Дмитра Јакшића који су 1464. године напустили дотадашњу турску службу и свој завичај у Јагодини, да би се потом преселили у Угарску и ступили у службу краља Матије Корвина.[8]

Као што смо већ навели, за време постојања Деспотовине постоји могућност да су Јакшићи живели у Јагодини. Као припадници старог племства уживали су изузетно велики углед међу српским становништвом, како у средњовековним српским земљама тако и у новонасељеним стаништима у Угарској, после 1464. године.[9] О том значају и угледу говоре њихови и савременици дешавања која су пратила живот ове породице, о чему сведочи и одломак из родослова породице Јакшић, где писац, чак с претеривањем каже да „…беху бољши велможи и цар и кралев и војводи сербских даже и до деспот, и от племене их и от родов вједоше са кралевскаго…“.[10] Такође, Павле Томори, угарски гранични капетан, 1525. године је обавештавајући писмом Будим и папског нунција о преласку Павла Бакића из Турске у Угарску за Јакшиће рекао: „…Велика је личност (Павле Бакић, примедба аутора) као што је некад био Белмужевић, или што су господа Јакшићи сада…“.[11]

Потпуно је сигурно да су се синови војводе Јакше Брешчића, Стефан и Дмитар Јакшић, у годинама политичких превирања у Србији, изазваних директном опасношћу од турских освајања, сврставали у оне политичке снаге властеле, које су биле наклоњене сарадњи са Турцима, тј. припадали су тзв. туркофилској странци. Опште је познато да су Османлије приликом својих инвазионих покрета према различитим земљама и народима примењивале једно начело које се састојало у понуди личне и безбедности чланова породице и имовине поједниних припадника властеле или оног дела становништва које би се одлучило да следи турске интересе и политику. Број хришћанских феудалаца, углавном ситних, који би на тај начин сачували своје личне интересе и поседе, варирао је у зависности од степена и вредности њихове помоћи која би била пружана приликом освајања појединих делова српских земаља од стране османлијске војске или од неутралности, односно индиферентности становништва, државних органа, па самим тим и племића у околностима опсада и заузимања различитих градова, утврђења и области Српске деспотовине.[12] Иако Јакшићи нису припадали слоју ситних феудалаца, тј. „властелинчића“, потпуно је извесно да су имали благонаклон став према турском освајању Смедерева, јер им је то омогућило да сачувају своје поседе.[13]

Нису јасни конкретни разлози који су навели Стефана и Дмитра да напусте своје дотадашње поседе у османлијској империји и пређу у Угарску, у службу краља Матије. Поједини писци помињу само генералне узроке миграција српске властеле из Турске у хришћанску Мађарску, када кажу да су се браћа Јакшићи склонили у ту државу испред турске најезде.[14] Међутим, потпуно је сигурно да се они у Угарској појављују, односно у њу се селе између 9. августа 1463. и 10. јануара 1465. године, при чему су се настанили у области северно од реке Мориш.[15] Поменути временски оквир досељења Јакшића се наводи из разлога што им 9. августа 1463. године нађлачко властелинство још није припадало, јер је остало забележено да су овог дана Телеки Варјаш Јанош и Чираи Бенедек испред арадског каптола одвраћали краља Матију од намере да поклони села: Чоморкањ, Кираљхеђеш, Деменг, Реткерт, Мезехеђеш, Палоту и Фечкеш који су делом припадали и Нађлаку.[16]

Како се наводи у документима, након готово годину и шест месеци, 10. јануара 1465. године синови војводе Јакше, Стефан и Дмитар од Нађлака, оптужени су пред чанадским поджупаном од стране судија, поротника и грађана Донатторње да су примењујући физичко насиље упали у кућу Варјаш Јаноша, затим опљачакли његово село Варјаштелек, при чему су Варјаш и његови кметови остали оштећени.[17] Из наведених података можемо извеsti закључак да је краљ Матија браћи Јакшић уступио властелинство и сам Нађлак који се налази у чанадској жупанији, северно од реке Мориш, у времену између поменутих датума када се породица јавља у Угарској, а највероватније у другој половини 1464. године. Нажалост, даровница и пропратна документа о овој имовинско-правној трансакцији нису сачувана.[18]

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Blazovich, L., Galantai E. L. T. (1994). Kortörténeti Feljegyzések, Magyarorszag, Kristó Gy., Szegedi Középkortöréneti Könyvtár, 4, Szeged.

Borovszky, S. (1900). A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18.

Lendvai, M. (1986). Temes vármegye nemes családai, I. Budapest: Kötet.

Vilmos, F. (1882). Tomori Pál kiadatlan levelei, Történelmi Tár, Budapest.

Јиречек, К. (1978). Историја Срба, I. Београд.

Лемајић, Н. (2006). Бакићи, породица последњег српског деспота, Српска елита на прелому епоха. Сремска Митровица, Источно Сарајево: Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево.

Лемајић, Н. (2006). Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, Српска елита на прелому епоха. Сремска Митровица, Источно Сарајево: Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево.

Милошевић, Д. (2006). Родослови српских династија. Београд: Књига комерц.

Михајловић, К. (1986). Јаничарове успомене или турска хроника, Београд.

Рокаи, П. (1003). „Павловићи и угарски краљеви“. Земља Павловића, средњи вијек и период турске владавине. Бања Лука, Српско Сарајево: Академија наука и умјетности Републике Српске, Универзитет Српско Сарајево.

Рокаи, П., Ђере, З., Пал, Т., Касаш, А. (2002). Историја Мађара. Београд: Клио.

Спремић, М. (2006). Ђурађ Бранковић 1427–1456. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Станојевић, С. (1901). Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско-српска државна штампарија, Београд.

Ћирковић, С. (1970). „Rasciani regales Владислава I Јагелонца“. Зборник за историју Матице српске, 1, Нови Сад.

[1] Петер Рокаи, Павловићи и угарски краљеви, сепарат из зборника радова са научног скупа „Земља Павловића, средњи вијек и период турске владавине“, Бања Лука, Српско Сарајево: Академија наука и умјетности Републике Српске, Универзитет Српско Сарајево, 2003, 162.

[2] Исто, 162. Упореди и Blazovich L., – Galantai E. Ludovicus Tubero, Kortörténeti Feljegyzések, Magyarorszag, Kristó Gy., Szegedi Középkortöréneti Könyvtár, 4, Szeged, 1994, 228–229, 355–356. Име Жигмундовог дворског витеза Ладислава Јакча од Кушаља (Kusalyi Jakcs László) помиње се и у: Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Београд: Клио, 2002, 134.

[3] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 530–531.

[4] Петер Рокаи, нав. дело, 162.

[5] Сима М. Ћирковић, Rasciani regales Владислава I Јагелонца, Зборник за историју Матице српске, 1, Нови Сад, 1970, 80–81. Константин Јиречек је војводу Јакшу, деспотовог посланика у Дубровнику, идентификовао као војводу „z Brzeziczys“, ратног заповедника српског војног одреда који је учествовао у опсади Цариграда 1453. године. Такође, Јиречек је указао и на грешку коју је учинио М. Пуцић у својој белешци Споменици српски II, Београд, 1862, 101, при датовању посете, где би требало да стоји 1452. година, због тога што се она односи, како професор Јиречек тврди, „на преузимање шкриње са повељама из одлуке Већа умољених од 3. јула 1452. године“. Према до сада наведеном, војвода Јакша је Брешчић, кога је и Пуцић идентификовао као заповедника српског одреда, приликом освајања Цариграда од стране Турака, види: Константин Јиречек, Историја Срба, I, Београд, 1978, 378.

[6] Сима М. Ћирковић, Rasciani regales Владислава I Јагелонца, Зборник за историју Матице српске, 1, Нови Сад, 1970, 79–82. Идентитет војводе Јакше који се помиње у наведеном документу није коначно утврђен, иако титула војводе указује на важност и значај његове личности међу Србима, привремено насељеним у жупанији Спољни Солнок у датом времену. У делу Дмитра И. Милошевића Родослови српских династија налази се податак да је војвода Јакша Брешчић након првог освајања Деспотовине од стране Турака 1439. године напустио Србију и прешао у Угарску, где је ступио у службу код краља Владислава I Јагелонца и да се после обнове Српске деспотовине 1444. године вратио натраг у завичај. Види: Дмитар И. Милошевић, Родослови српских династија, Београд: Књига комерц, 2006, 136. О војводи Јакши и његовим родбинским везама са браћом Јакшић види: ed J.Losj, превео Ђ. Живановић, Споменик 107, 1959, 1986. Целокупан текст писма краља Владислава I властима жупаније Спољни Солнок, у коме се спомиње Jacobus wayuoda налази се у Зборнику за историју Матице српске, 1, Нови Сад, 80–81.

[7] О учешћу српског одреда под командом војводе Јакше приликом освајања Цариграда, види: Константин Михајловић, Јаничарове успомене или турска хроника, Београд, 1986, 117–118.

[8] Lendvai Miklós, Temes vármegye nemes családai, I. Budapest: Kötet, 1896, 60; Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 530–531; Ненад Лемајић, Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, Српска елита на прелому епоха, Сремска Митровица, Источно Сарајево: Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, 2006, 88–89. Момчило Спремић у биографији о деспоту Ђурђу Бранковићу наводи да је војвода Јакша Брешчић био поочим касније чувених Дмитра и Стефана Јакшића у Угарској. Види: Момчило Спремић, Ђурађ Бранковић 1427–1456, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2006, 169.

[9] Lendvai Miklós, Temes vármegye nemes családai, I. Budapest: Kötet, 1896, 60.

[10] Упореди и Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Београд: Краљевско-српска државна штампарија, VI/1901, 164–165.

[11] Ненад Лемајић, Бакићи, породица последњег српског деспота, Српска елита на прелому епоха, Сремска Митровица, Источно Сарајево: Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, 2006, 226. Види: Vilmos Fraknói, Tomori Pál kiadatlan levelei, Történelmi Tár, Budapest, 1882, 87–88. Веома је значајно што је Томори памтио долазак Јакшића и шездесет година након што се то догодило. Упореди и Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Београд: Српска књижевна задруга, 1981, 474.

[12] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Београд: Српска књижевна задруга, 1981, 289–313, 373–389. Упореди и Ненад Лемајић, Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, Српска елита на прелому епоха, Сремска Митровица, Источно Сарајево: Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, 2006, 29–44.

[13] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 530–533. Упореди и Ненад Лемајић, Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, Српска елита на прелому епоха, Сремска Митровица, Источно Сарајево: Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, 2006, 89.

[14] Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Београд: Краљевско-српска државна штампарија, VI/1901, 164.

[15]Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 531. Алекса Ивић наводи да се заједно са браћом Јакшић на поменуте просторе доселило и „1200 српских ратника“. види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Нови Сад: Матица Српска, 1929, 16.

[16] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900,  531.

[17] Исто, 531. Упореди и Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Београд: Краљевско-српска државна штампарија, VI/1901, 164.

[18] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900,  531. Упореди и Алекса Ивић, нав. дело, 15–28.