Аутор: др Александра Колаковић
Снажан утицај у српском друштву имале су генерације Паризлија – младих Срба који су се у другој половини 19. и почетком 20. века школовали или усавршавали на Правном факултету у Паризу. Један од тих српских студената који су након париске правне школе имали утицај на српску политику и оставили трајан печат у историји јесте и Милован Миловановић (1863–1914). Успех који је постигао током школовања у Француској препознат је и Миловановић је за докторат о гарантним уговорима из 19. века примио похвале и награду за свој научни допринос. Престижни француски часописи La Revue des deux mondes и L’Archives diplomatiques објавили су похвалне чланке о овој студији из међународног права и историје дипломатије. Образован под утицајем француске правне школе и идеалистичких теза грађанске идеологије, Миловановић је након повратка у Београд започео рад на изради Устава. Дао је финални оквир Уставу 1888. године, а започео је и политичко-дипломатску каријеру у оквиру Радикалне станке. Уставна решења у Србији из 1888. године, а касније и она из 1903. године, била су под утицајем Милована Миловановића мешавина француске парламентарне традиције (посебно око питања надлежности Скупштине) и британске парламентарне демократије. Миловановић је, дакле, значајно доприносио преношењу модела функционисања државе и друштва из Француске у Србију.
Знање и познанства стечена током студија Милован Миловановић је користио у циљу реализовања српских државних и националних циљева прво као дипломатски представник Србије у Букурешту и Риму, потом и као министар иностраних послова (1908–1912) и председник Владе (1911–1912). Све поменуте високе државничке функције Миловановића омогућиле су и специфичан развој француско-српских односа. Било је то доба када су француски ђаци и франкофили Богдан и Павле Поповић, Јован Скерлић, Гргур Јакшић, Милан Грол и други усмеравали путеве српске културе ка француским и трудили се да из француске културе српска усвоји најбоље. Њиховим активностима, као и сарадњом коју су успоставили са Лујом Лежеом, Албером Малеом, Шарлом Лоазоом, Виктором Бераром, Огистом Говеном, Гастоном Гравијеом, Емилом Оманом и Ернестом Денијем, српска култура постепено је повезана са француским културним кругом, што је било у вези и са економским и политичким настојањем Србије да пронађе подршку у Француској. Контакти и везе Милована Миловановића су са дипломатске стране имали велику улогу и чинили битну надоградњу поменутим повезивањима Паризлија и њихових француских професора и колега.
Контакти које је Милован Миловановић остварио са Французима у оквиру публицистике били су од посебног значаја за српске државне интересе, као и за њега лично. Миловановићева сарадња и контакти са француским новинарима и публицистима кретали су се у два правца. Први је био стручног карактера и односи се на његову сарадњу с француским часописима из области права. Други је сарадња са дневном и периодичном штампом, која се бавила актуленим политичким и друштвеним питањима. Милован Миловановић је крајем свог школовања у Паризу постао дописник Le Journal des débats, а убрзо и листа Le Temps. У ово време париска штампа је према влади Владана Ђорђевића, која је спроводила аустрофилску политку током 1897. године, заузела изразито непријатељски став. Лист Le Temps је предњачио у наведеном, а више извора указује на то да је управо сарадња Милована Миловановића са париским новинарима била резултат овако оштрих излива незадовољстава и серије негативних чланака о краљу Милану Обреновићу. Ово је пример како су Паризлије градиле слику Србије и њених владара у француској јавности, али и позиционирале себе на културној и/или политичкој сцени Србије.
Милован Миловановић, кога су Французи најчешће ословљавали надимком Milo, имао је разгранату мрежу веза са Французима. Током свог школовања у Паризу и приликом дипломатских контаката Миловановић је успео да уђе у високо друштво Француске. Познавао је Огиста Бопа, секратара француског посланства у Србији 1891. године и на Цетињу 1901–1902. године, као и Гелмина, каснијег саветника амбасаде у Бечу и посланика, Делавана и Бонура, „врсне дипломате и политичаре“ још од првих студентских дана у Паризу. Најприсније односе Миловановић је успоставио са Арсен Анријем, париским правником и француским послаником у Букурешту. Размена писама и информација била је веома учестала у периоду када је Миловановић обављао функције министра трговине и министра спољних послова Србије, а Анри био на челу одсека конзулата и трговинских послова при Министарству спољних послова Француске 1904–1907. Анри је био учесник Француско-пруског рата и носилац Легије части, што је обележило његове погледе на живот и људе, стога је у својим извештајима посебно забележио да Миловановић гаји велике симпатије према Француској, те да је са њим одржавао „изванредне односе за време његовог кратког боравка у Букурешту и он ми се радо отварао о свему што је процењивао да би могло да ме занима од обавештења која су ми долазила у вишеструком својству дипломате, новинара и, у једном периоду министра спољних послова“. Пријатељство Миловановића и Анрија било је значајно и приликом преговора о зајму 1902. године.
Дугогодишњи француски амбасадор у Риму Камиј Барер личност је на коју се српска дипломатија веома ослањала. Барер је уз браћу Пола и Жила Камбона био један од најутицајнијих амбасадора у француском министарству спољних послова до 1914. године. Одлично образован, са богатим дипломатским искуством стеченим током својих мисија у Дунавској комисији, Стокхолму, Минхену и Берну, а потом дужи низ година у Риму, Барер је својим познавањем француске и европске дипломатије био потребан саветник и савезник српске дипломатије. Српски дипломатки кругови су на основу информација добијених од француског дипломате, а које су већином долазиле посредством Милована Миловановића, прецизније и јасније формулисали приоритете српске спољне политике и начине њене реализације. Миловановић и Барер су се упознали у Риму где је жива дипломатска акција коју је повео Миловановић одушевила искусног француског дипломату, који је истакао да „познајући у танчине балканске ствари, обдарен живом интелигенцијом и сигурним судом“ Миловановић је успео да у „римском политичком свету задобије далеко већи утицај но што му га даје положај једне мале земље“. Димитрије Ђорђевић пише да је од Барера „добијао поверљиве податке о развитку француско-исталијанских односа“ на основу чега је „градио свој политички систем, увлачио Италију у балкански лабиринт, пратио велику политику сила и живо размишљао како да утисне Србију у њихове интересе“. Тако је први став који је у српску корист подржао Барер био пројекат изградње Јадранске железнице 1901. године. Сматрао је да би ово „значајно дело“ ослободило Србију аустроугарске економске зависности, на основу чега је покушао да у Италији придобије симпатије за један такав подухват. Барер је у наведеним околностима обликовао и пратио смернице Делкасеове политике удаљавања Италије од Тројног савеза.
На наведеном примеру могуће је указати и на правце деловања француске дипломатије на Балкану и у Србији почетком 20. века и уочити да нису увек имали директан смер. Проток информација и сигнали деловања повремено су пролазили преко француских дипломатских представништава у Риму, Бечу и Цариграду, а даља њихова примена у политичком и дипломатском животу одвијала се зависно од међународних односа, интереса државе и процене дипломата и државника што повезаности Миловановића и Барера даје додатни значај. Стога и овај есеј као сећање на Милована Миловановића и српске Паризлије има циљ да додатно истакне значај личности и школовања у Француској у грађењу француско-српских веза почетком 20. века.
Миловановићеви контакти у политичким, дипломатским и публицистичким деловима француске елите од периода анексије Босне и Херцеговине од пресудног су значаја за Србију и даље обликовање француско-српских односа. Као министар спољних послова Србије Миловановић је имао велику одговорност у периоду кризе која је потресала Балкан и Европу, а везе и контакти које су остали српски интелектуалци успоставили у Француској први пут су дошле до већег изражаја. У Хартијама Милована Миловановића које се чувају у Архиву Србије, налазе се Миловановићеве белешке, које сведоче о његовим везама, контактима, акцијама и размишљањима. Страним дипломатама Миловановић је наглашавао да би решење босанског питања требало решавати под европским покровитељством, имајући у виду да „у пласирању информација, Србија поседује већ припремљен терен у Европи, а посебно у Француској“. Француски интелектуалци Албер Мале, Виктор Берар, Шарл Лоазо протестовали су против чина анексије и тражили решавање српског питања у складу са интересима Србије и Срба чиме се створила могућност да се путем јавних иступа француских интелектуалаца врши притисак на француску дипломатију. Српска влада је у време Анексионе кризе и финансијски помагала предавања и путовања Малеа, Омана, Денија и Берара широм Француске. Овим је Миловановић, како због значаја и места Француске у политици Србије, као и због већег броја француских интелектуалаца на које се Србија могла ослонити, позиционирао Париз као центар дипломатско-пропагандне делатности у циљу остваривања подршке српским националним циљевима.
Како је Миловановићев углед у Србији растао и како се пео на лествици утицајних јавних функција, сарадња са француским листовима и часописима има све већи значај. У периоду Анексионе кризе Миловановићево ангажовање поред сфере дипломатије, обухватало је и утицај на штампу, као моћно средство формирања јавног мишљења. У својим Белешкама Миловановић 1909. године пише: „У Паризу дао сам упуства новинама да не нападају нити руже Извољског“, наводећи мишљење да би такво писање штампе водило издизању угледа Ерентала“. Ово је само један пример како су његови контакти са француском штампом били од великог утицаја и користи за српску државу. Париз није био једино место где је Миловановић долазио у контакт с француским новинарима. Током боравка у Бечу 1909. године Миловановић се сусрео са Пјером Комером, дописником париског листа Le Temps. Овај Миловановићев интервју је обухватио четири стране текста, а касније се сећао: „Казао сам му да нас је анексија Босне ухватила за гушу, и да ћемо се морати тући ако не добијемо онај конац до мора“. Истовремено, поред питања везаних за Анексиону кризу за Миловановића је од великог значаја како ће бити приказан ток преговора око зајма из 1909. године, стога је био заинтересован за утиске који ће интервју оставити у политичким круговима Француске.
Кроз примере активности, контаката и веза Милована Миловановића, архитекте српске спољне политике, можемо да сагледамо домете утицаја Паризлија не само на француско-српске односе, већ и на изградњу државе, стратегија и циљева. Поред свести о значају пријатељстава која је стекао већином током школовања у Паризу, али и током дипломатске службе, Миловановић је имао веома развијену свест о моћи штампе. Очито су му развој француске штампе и њена доступност били одлично познати и сам је писао како је „ишчитавајући у Temps-у“, долазио до идеја и путоказа којима би могао спровести неку дипломатску акцију и „уочити и научити шта треба рећи за широку јавност“. Вероватно је отуда и детаљно анализирао своје изјаве дате француској штампи и веровао да је сарадња са медијима пут успеха дипломатије Србије, упоредо негујући стара пријатељства. Француска дипломатија је имала велико поверење у Миловановића, чак и онда када се интереси нису преклапали и стога не чуди што је носио назив „највећи Европљанин међу Балканцима“.
Овај есеј је настао као жеља да се сећање на Милована Миловановића афирмише и покаже колико је било битно школовање у Паризу за његове професионалне успехе, као и историју Србије. Паризлије се често у нашој јавности доживљавају само као личности које су преносиле култрне утицаје, а ретко се заборавља дубљи значај. Они су те важне нити француско-српских односа, као и модерне српске државности.
Остави коментар