Аутор: Милован Балабан, историчар
Како бисмо одговорили на тему из наслова, пре свега треба да одговоримо каква је Русија, како се у Русији стварала руска месијанска и руска империјална идеја. Ове две идеје нису исте, али се у неким сегментима додирују. Русија је сила, како би рекао апостол Павле, која задржава тајну безакоња, или је бар тако препозната од стране Руса, али и једног дела православног света. Ово, донекле. потврђује и светска историја, а у том контексту може да се чита и актуелна геополитичка светска сцена, где Русија представља бедем који спречава овладавање светом од стране глобалних елита.
Руска историја увек и кроз све своје манифестације сведочи један апокалиптичан и месијански приступ, који се рефлектује чак и у моментима када у Русији владају Бољшевици. Дакле, постоји разлика у односу на запад, мада можемо рећи да и на западу, поготово у америчкој цивилизацији, егзистира религиозни моменат, који западној цивилизацији даје дозу надрационалности (неки би рекли ирационалности) у појединим њеним тренуцима. Град на брду, нови Јерусалим идеал је америчких ходочасника и та идеја у секуларизованом руху наставља да се пројављује кроз целокупну америчку историју, имајући за циљ да успостави глобалну контролу света. Руска месијанска идеја је више есхатолошка, везана за духовни моменат, што то је у неким тренуцима и одваја од руске империјалне идеје, државне и световне.
У историји Русије можемо да издвојимо неколико битних делова. Први је Кијевска Русија, која настаје после примања хришћанства из Цариграда, а после одушевљења изасланика кнеза Владимира, који су присуствовали литургији у Аја Софији. Русија прима ромејско хришћанство, постајући фокусирана управо на духовни моменат. Запад, са друге стране, посматра Ромејско царство и Цариград као ривала и империју коју треба срушити и заузети њено место. Већ тада се Русија одређује, прво магловито, а када падне Византија јасније, као наследница и чувар ромејске, православне вере.
У Кијевској Русији хришћанство је било привилегија виших, градских слојева. У другом периоду под Монголима, хришћанство се спушта у све слојеве руског друштва постајући незаменљиви део идентитета руског народа. Тада се заокружује народни идентитет, који се не може више замислити без православног хришћанства. У трећем периоду Русија се ослобађа монголских стега. Тежња ка централној власти била је природна, како би велики национални простор постао целина, али и како би се обезбедила афирмација православног духа и погледа на свет.
Период Московске Русије траје до Петра Великог. Тада долази до заокруживања руског месијанског идеала чији темељ је створен, или за кога су предуслови створени у монголском периоду. Но, тада се ствара и моћна централизована држава, те треба раздвојити та два идеала, као и два стремљења, који су некада компатибилни, али некада могу и одвојено да се манифестују. Месијански моменат долази пре свега из црквене логике поимања света. У складу са тим Црква је формирала свој поглед на свет у контексту тадашње реалности. Византија је пала, сви православни народи су били у ропству, те је руски народ, преко своје цркве, али и државе, постао једини гарант и чувар православља. Руска империја је у том контексту Трећи Рим, како говори и монах Филотеј, апострофирајући да четвртог неће бити. Дакле, Русија постаје сила која задржава тајну безакоња која навире из обезбоженог света, или света који је скренуо са пута праве вере, а то је мисао и идеја руске цркве.
Дакле, Русија као Трећи Рим није она светска универзална империја која произилази из америчке протестантске идеологије и погледа на свет. Она задржава налет овог начина погледа на свет, како би се православни свет одбранио. Наравно, они који задржавају су православни хришћани, вера и њена сила која је у самом Богу, те пост, молитва и све остало што оснажује веру кључно је у борби за царство које није од овога света. Но, није искључено да се у светским оквирима обликује у државу – механизам задржавања, само уколико Руси буду спремни да носе такав крст, који подразумева прво да буду хришћани и весници царства које није од овога света. Русија је у својој историји била некада више, а некада мање на висини тог задатка. Увек је због тога била специфична, другачија од запада, којег је чак и у време комунизма спречавала и задржавала да овлада светом.
Руски народ је заиста носио крст, био трпељив, имао тешку и страдалничку историју. Управо је у овоме Достојевски видео и мисију руског народа, али и многи други значајни Руси. Но, Русија је у време Ивана Грозног постала велика империја и отуда државни моменат и државна идеологија представљају окосницу руске империје. Она одвојена од цркве чини руску идеју само империјалном, што је одваја од месијанске суштине, која је продукт црквеног и хришћанског духа.
Можемо рећи да је у идеалном контексту, који је донекле провејавао у московској Русији, држава схватана као гарант од спољних непријатеља и гарант правног поретка, али не и гарант заједнице. Заједница може бити продукт само једног вишег, духовног принципа који се реализује, рађа и егзистира у цркви. Таква симбиоза је идеалан спој државе и цркве, духовног и световног. Но, ово никада није било у потпуности остварено. Штавише при крају епохе Московског царства почела је озбиљно да се урушава. Држава је фаворизована и схватана као гарант заједнице, што је дало етатистички тон тадашњој руској држави.
Утицај запада почео је да се види пред крај ове епохе. Трговина је ојачала, а пред крај XVII века почиње све снажнији уплив западних облика живота. Но, у почетку су ти упливи мекши и селективнији. Неселективно прихватање свих облика западног живљења почиње са Петром Великим, а самим тим и следећи период руске историје. Револуцијом одозго Петар Велики је са великом страшћу практично окренуо наглавачке Русију и променио њен спољни опис. Међутим, силе које су деловале изнутра није могао потпуно да уништи и преобрази. Православни дух је сачуван, мада мање присутан и исказан. Држава је однела апсолутну превагу, а црква и духовни доживљај Русије, макар у званичној државној доктрини, бачени су у запећак.
Петар је реорганизовао војску, бирократски апарат, али и цркву. Држава је била потпуно другачија, а елита која је изграђена сада се и идејно и духовно везала за рационалистички запад. Апсолутистички модел уређења, који је увео, био је копија запада. Рационализам, тада уведен као идејни образац државе и елите, следећи дух запада, узроковао је да елита усвоји један другачији цивилизацијски образац, што је створило јаз између руских владајућих кругова и обичног народа. Свако је кренуо својим путем и све су се мање разумели. Иако ризикујемо да редукујемо ствари, можемо рећи да је елита постала носилац империјалне, световне идеје, за разлику од народа који је остао на курсу баштиника тихе духовне, свете идеје, без обзира што можда није могао рационално да је дефинише.
Русија се, под Петром, формира као једна типична европска држава, која постаје део европске колективне безбедности и мери се са европским државама у снази војске, територијама, демонстрацији моћи. Руска елита је, као што смо веће рекли, копирала запад. Штавише она је формирана на западу, или под потпуним утицајем западног духа. Но, запад је свој развој базирао на снагама изнутра, из себе, док су Русија и њена елита само имитирале процесе на западу. Ово је условило јаловост руских животних потенцијала, као и све снажније западњачење руских владајућих кругова, што је опет временом изазивало све дубљу конфронтацију и неразумевање са масом православног народа.
Уз потврду свега горе наведеног треба нагласити да је Петрова реформа у техничком делу модернизације била потребна и заиста је осавременила руску империју. Но, реалност у виду друштвеног јаза је био све неповољнији, што су свакако будући цареви увиђали. Павле (1796–1801) је имао неке идеје како да укине племство, али је убијен у дворском атентату коме је кумовала Британија. Убиство се десило из геополитичких разлога, с обзиром да је цар намеравао да направи савез са Наполеоном. Наследио га је син Александар у чије време ће доћи до агресије Запада под вођством Наполеона, што нас приближава и наслову овог есеја.
У време Александра почео је успон Наполеона у европским оквирима. Једна по једна европска држава је падала, а Русија је, како је говорио Достојевски, служила Европи ратујући без нарочитих интереса за ту исту Европу. После низа пораза оне су склопиле савез у Тилциту и поделиле интересне сфере. Савез није био дугог века јер су им се у много чему интереси разилазили, док је са друге стране и Британија константно подривала ово пријатељство.
После неколико година, упркос многим упозорењима, а да би дисциплиновао Русију, Наполеон се одлучује да нападне словенску империју. Створио је до тада невиђену армију са којом је хтео да упадне у Русију и после једне или две победе диктира услове мира Александру. У позадини његове личности стајале су и грандоманске намере о покоравању Русије, а потом и угрожавања Британије у Индији и на морима. Поход је пратила и пропаганда, што се данас посебно види на примеру конфронтације НАТО-а и Русије, где се пропагандно покушава оправдати понашање алијансе наводном угроженошћу Европе од Руса, али и инфериорношћу њене цивилизације. Опис рата нам је познат. Наполеон је упао у Русију, Руси су се повлачили и изнуравали његову армију, која је исцрпљена ушла у Москву. Руси нису хтели да признају пораз и Наполеон је почео да се извлачи из Русије, при чему је уз страшну зиму и гоњење Руса велика армија француског цара уништена. Ово је кратка историја једног великог сукоба. Но, покушаћемо историозофски да мало дубље уђемо у сам смисао овог рата и конфронтације тадашњег запада и истока.
Руска елита није чак ни схватила зашто би Наполеон нападао Русију. Они су сматрали да су компатибилни са европским кретањима. Исто тако многи руски велепоседници имали су велика имања, која су била прва на удару. Отуда се сматрало да треба избећи повлачење армије. Но, повлачење је била реалност због бројности Наполеонове војске и њене борбене пробојности. Тако, упркос ономе што званична Русија жели, долази до константног повлачења и увлачења Француза дубоко у територију Русије.
Барклај де Толи је био замењен због повлачења, али је и новоизабрани главнокомандујући Кутузов наставио одступање. Ни Бородинска битка као да ништа није одлучила. Руси су напустили Москву, а Французи ушли у град, испуњавајући циљ своје кампање. Наполеон је мислио да је ово крај, међутим испоставило се да је руски отпор тек почињао. У Тарутину је Кутузов скупљао резерве и заштитио пут ка Калуги, где је било много намирница, које су могле пасти у руке Француза. Наполеон је и кренуо са својом војском, која се у међувремену у Москви претворила у мародере – пљачкаше, ка Калуги, али је на изазов Кутузовљеве армије направио заокрет и почео да се повлачи ка Смоленску. Руси су кренули да гоне Французе, који су се повлачили из Русије и при чему је њихова армија практично уништена. Пораз у Русији је био сигнал за све европске народе, који су се дигли и уз помоћ Русије и Британије срушили Француску као европског хегемона.
Поставља се питање шта је то што је дало снагу за отпор Наполеону. Руска елита је сматрала да се и без велике жртве може победити Наполеон. Ово свакако није било могуће. Одбрана је захтевала велика, натчовечанска одрицања која је могао да понесе и поднесе управо народ, при чему не одбацујемо тадашњу ангажованост и великог дела елите коју је Наполеонов упад у Русију просто тргао из сна. Но, одлучујући је био народ који може да трпи, да све издржи, а може да трпи само онај народ који је укорењен у једном другом поимању света, укорењен у духовном, које није од овога света. Тај осећај прелазио је постепено и на елиту.
Кутузов у писму којим одговара на Наполеонову понуду за мир пише како је француски цар у Русију упао као Џингис-кан, да је његова војска све попалила и разрушила. Ово Наполеону не прија, али осликава право стање. Управо је све то ујединило руски народ, проузроковало сабирање и уједињење око виших, духовних вредности, што је све произвело најснажнију вољу за трпљењем и отпору злу. Овај осећај је захватио и елиту, те можемо казати да је Наполеон својим упадом просто активирао онај православни, месијански дух код Руса, те пробудио дух Свете Русије, оне која, како неки кажу, задржава светско зло и тајну безакоња. Руска мисија је дошла до изражаја у најјаснијем виду приликом упада Француза и узроковала пораз европске коалиције, који не би био могућ без заједничког духа победе који извире из светог доживљаја узвишене мисије коју има руски, пре свега православни народ, као и само православље.
Остави коментар