Аутор: др Растислав Стојсављевић
Антарктик је најјужнији и најхладнији континент. Назив континента потиче од грчке речи „антиˮ (против) и „аркосˮ (медвед) што у преводу значи супротно од Арктика. Само копно континента налази се око Јужног пола. Има површину од 13.200.000 km2 (варира у односу на стварање и отапање инландајса). У зимском делу године (јул и август) површина континента расте за око милион km2. Антарктик нема стално становништво, већ истраживаче који се овде налазе у краћим или дужим мисијама. Географски пол се налази на 90о ЈГШ (јужне географске ширине), где је Хаконов врх (2765 m). Магнетни пол се налази 2500 km источније. Антарктик је највиши континент на свету. На Антарктику се налази најјужнији активни вулкан на свету, Еребус. Највиши врх Антарктика је Винсон (5140 m) на Елсвортовим планинама. Његова средња висина износи 2200 m. Многи научници ипак сматрају да се око 1600 m од ове висине односи на инландајс (копнени лед). Инландајс није симетричан. Он није најдебљи у средини континента, већ близу Росовог и Амундсеновог мора.
Антарктик је најхладнији континент. Средња температура зими (април – октобар) износи од -18 оС до -36 оС. Тако су дана 21. јула 1983. године руски метеоролози у истраживачкој станици „Востокˮ измерили температуру ваздуха -89,2 оС. То је најнижа температура икада измерена на Земљи. Током летњег дела године (децембар – фебруар), температура се креће од -20 оС до 2 оС. Јаки ветрови брзине и преко 200 km/h редовна су појава. После потпуне тишине, у року од неколико минута, дуне прави ураган, који траје било неколико часова, било неколико недеља. При таквом времену, покренути снег у толикој мери замрачи хоризонт, да се никакав предмет не види ни на неколико метара одстојања. Антарктик има само периодичне речне токове. Најпознатији је Оникс, дужине око 60 km. Широм континента уочена је појава тзв. „подледничких рекаˮ које теку испод инландајса. У неким оазама се налази топли извор. Најтоплији такав се налази на острву Десепшн са температуром од 88 оС. Свуда је средња температура три „летњаˮ месеца (децембра, јануара и фебруара) испод 0о С.
Антарктик је сиромашан биљним светом. Две једине цветнице на овом континенту су Dechampsia Antarctica и Kolobantus Krassifolius. На Антарктику живи око 20 врста птица. Најважнији су пингвини. Они живе у колонијама 500.000–700.000 јединки. Од седамнаест врста најпознатији су брадати и царски. Највећа колонија пингвина налази се на острву Заводски. Над околним морима лете албатроси, а у водама пливају китови и фоке.
Још 1538. године је Шпанија издала декларацију којом је ставила под свој суверенитет „све познате и непознате земље Америке од северног до јужног полаˮ. Шпанија је чак поставила и гувернера „јужних земаљаˮ. Велика Британија је 1917. године изнела претензије на делове Антарктика који леже према Јужној Америци. Године 1924. Француска је прогласила за своју интересну сферу Аделину земљу. Норвешка је 1931. године изнела своје претензије. Касније територијалне захтеве су поднели: Аргентина, САД, СССР, Нови Зеланд и Чиле.
После Другог светског рата интересовање и претензије на Антарктик се појачавају. У том периоду појављују се правно-политички спорови између појединих претендената. Међународни суд правде у Хагу донео је одлуку 1933. године о томе да се поларне области „не могу ставити под суверенитет било које државе, ако их она стварно не окупираˮ.
Према Антарктичком споразуму који је потписан 1959. године у Вашингтону забрањује се свако војно деловање на копну и мору, употреба нуклеарних експеримената, оружја и одлагање радиоактивног отпада. Овај споразум је више пута касније допуњаван. Њиме се предвиђа „забрана сваке војне активности – извођење било каквих нуклеарних и других оружаних експеримената, успостављања војних база, извођења војних маневара и делатности војних извиђачаˮ.
Сматра се да је посада руског брода „Мирнијˮ прва угледала Антарктик 28. јануара 1820. године. Први човек који је ступио ногом на 90о ЈГШ био је Норвежанин Раул Амундсен који је ставио заставу своје земље на најјужнију тачку на Земљи 14. 12. 1911. године. Тиме је претекао свог супарника Британца Роберта Скота, који је стигао месец дана касније и није се вратио због мећаве која је усмртила његову експедицију.
Пре путовања Скота и Амундсена, Ирац Ернест Шаклтон довео је 1908. године британску експедицију на само 156 km од Пола, када су га несташица хране и наступајућа антарктичка зима приморали да се врати. Од тада је прошло само неколико месеци када су Скот и Амундсен започели своју драматичну трку до Пола.
Кренувши октобра 1911. године, Амундсен је са четворицом својих сапутника био у предности у односу на Скота. Са собом је водио педесет и два пса, који су се много боље показали у вучењу саоница од Скотових незграпних понија за које се већ показало да не подносе хладноћу и снег. Амундсен је имао изванредне псе са Гренланда који су стигли на Антарктик у исто онако добром стању у каквом су били када су кренули. Живахни пси и лаке саонице прешли су 150 km за четири дана, направили два дана одмора и наставили даље. Скот је кренуо око три недеље касније. Почетком децембра га је ухватила снежна олуја која је онемогућила кретање његове експедиције на пет дана. Понији су почели да упадају у снег до трбуха.
Амундсен и његови људи стигли су 7. децембра 1911. године до 88о 23’ ЈГШ што је била најдаља јужна тачка до које је доспео Шаклтон. У знак сећања на то достигнуће, Амундсен је наредио да се изнад једних саоница развије норвешка застава. Само недељу дана касније Норвежани су били на Јужном полу. Улогорили су се 13. децембра на 24 km од Пола. Наредног дана време је било хладно али ведро. Око 15 часова стигли су до циља. Опет је постављена норвешка застава, овог пута на врху шатора који су намеравали да оставе на Полу. Да би били сигурни да су заиста дошли до 90о, пропешачили су кружни пут око шатора у пречнику од 20 km.
Скотова експедиција није била те среће. На дан 17. јануара 1912. године, његови људи су угледали остатке логора приближавајући се Полу. Уследило је велико разочарење. Скот је затекао Амундсенов шатор и писмо које је овај оставио за собом. Исцрпљени и обесхрабрени Енглези су се ипак фотографисали на Полу и оставили британску заставу. Наредног дана почели су повратак дуг 1300 km. На том повратку, нико од чланова експедиције неће преживети.
Амундсен се вратио на обалу Антарктика, прешавши укупно 3000 km за деведесет девет дана. Скотови људи су посрнули. Када су били удаљени само 17 km од последњег складишта хране којег су оставили при одласку, ухватила их је 21. марта још једна снежна олуја. Скот се са двојицом преосталих сапутника увукао у шатор где су се смрзли. Осам месеци касније спасилачка експедиција је пронашла њихова тела.
Из године у годину све више туриста одлази на овај континент. Туристичка (летња) сезона траје од новембра до марта. Tуристи на Антарктику не могу очекивати комфор. Спава се под шаторима, често само на душеку под ћебетом. На Антарктику нема мобилног сигнала, али има Wi–Fi мреже.
Ларс-Ерик Линдблад први је одвео групу од педесет седам посетилаца на Антарктик још давне 1966. године. „У то време је то мање-више личило на слетање на Месецˮ, рекао је његов син Свен-Олоф Линдблад. „У то време нисмо били тако спремни као сада. Није било сателитских мапа глечера и ледника, нити сте били толико потковани навигацијом и упутствима ранијих истраживача”. И данас је проблем снаћи се на Гренланду, због свог специфичног положаја у односу на остале континенте и стране света.
Једна од чеcтих рута до Антарктика је бродом преко Угшуаје, града на Огњеној земљи на јужном крају Аргентине. Путовања и боравак на најхладнијем континенту трају од девет до двадесет и четири дана. Углавном се путује бродовима са мање од двеста путника због лакшег пристанка на антарктичку обалу. Цена коштања оваквих путовања износи 6000–50.000 америчких долара. Цена зависи од дужине боравка и степена луксуза. Из Аустралије је могуће прелетети један део Антарктика у ниском лету авиона за 1200 америчких долара.
На Антарктику постоје правила за туристе. Нека од њих су:
1. забрањено је ходање по лишајевима и маховини (ове биљке ма колико на први поглед безначајне, важне су за екосистем);
2. треба стриктно водити рачуна да се не унесу никаква семена или инсекти (у супротном би овај крхи екосистем могао бити нарушен);
3. уколико вам пингвин ускочи у чамац, не дирајте га, он ће искочити када буде близу свога јата;
4. кључно је не дирати или хранити делфине;
5. кључно је не мешати се у ланац исхране морских сисара, поготово китова (само у једном случају је то дозвољено, а то је када се китови упетљају у рибарске мреже; тада им можете помоћи или их фотографисати како би им стручни људи касније помогли);
6. ово је демилитаризована зона, тако да свака врста ватреног оружја или експлозива је строго забрањена;
7. забрањено је узимање било каквих сувенира;
8. не очекујте да будете спашени (пратиоци ретко да ће ризиковати животе читаве групе услед неке олује да би спасили само једног човека).
Литература:
Васовић, М. (1971). Регионална географија – карактеритичне регије на Земљиној површини. Београдски издавачко-графички завод. Београд.
Историја открића и истраживања. (1979). Последње границе Земље. Младинска књига. Љубљана.
Perić, Z., Ristanović, B., Stojsavljević, R., Petrović, V. (2013). Shackleton`s Lost Spirit. 15th Contemporary Trends in Tourism and Hospitality, pp. 674-687. Novi Sad.
Остави коментар