Историја антисемитизма

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Појава антисемитизма и антијудаизма је обично у свести савременог човека везана за ХХ век и Холокауст. Међутим, историја мржње према јеврејском народу сеже у далеку прошлост, готово на саме почетке историје тог народа. Истина је да та мржња никада није манифестована на тај начин и у тој мери као у ХХ веку али за познаваоце историје није нека тајна да су се слични по монструозности па и по обиму прогони и затирања овог народа дешавали и пре 2000 година, а и раније.

Циљ овог есеја није да се таксативно поброје сва страдања овог страдалног народ, већ да покуша да се уђе у саму проблематику мржње према њему, која има свој континуитет и која се испољава чак и на оним поднебљима и у народима међу којима уопште и не живе припадници јеврејског народа.

Јевреји своју историју мере хиљадама година. Многи народи су у међувремену настајали и нестајали, а Јевреји су опстајали упркос свему.

Свој опстанак пре свега дугују својој религији, јединственом монотеизму пре 2000 година, а потом специфичној традицији у последње 2000 година. Њихова религија, традиција и култура која исходи из те традиције била је и повод за мржњу према њима. Парадоксално је да је управо оно што их је очувало кроз миленијуме било уједно и повод за њихов прогон и уништавање кроз историју. У тој религији и традицији јеврејског народа крије се истовремено и њихова „слабост“ и снага.

Поред религије и традиције, који су несумњиво највише обликовали јеврејски карактер, историјске околности малог народа на простору који је представљао природни мост између култура и цивилизација, као што је то Ханаан или касније за време Римљана област названа Палестина, а за Јевреје увек Ерец Јисраел, такође је значајно утицао на формирање менталитета и карактера израелског народа.

У почетку јеврејски народ се првенствено бавио пољопривредом и сточарством. Чак и чувени владари као што су Саул и Давид, па и пророци Јелисеј и Амос, потичу из земљорадничких породица.

Бројне предрасуде које су саставни део антисемитизма ослањају се на каснију историју Јевреја, углавном на ону из периода хеленизације и Рима, када су Јевреји већ увелико били саставни део западног, тадашњег цивилизованог света и када су заправо прихватили све или барем већину „вредности” тог света.

Једноставан пример, који је део савременог па и средњовековног антисемитизма, је стереотип о њима као вештим трговцима. Заправо тај народ је десетинама векова био искључиво земљораднички, трговини се учи од суседа Феничана. Па и тад у време Феничана, само мали незнатан број Јевреја бави се трговином и то оних који живе у градовима.

Драстичне промене јеврејског друштва доноси освајање Александра Македонског. Блиски исток након Александра Великог постаје у културном, па и политичком смислу, саставни део хеленског, тј грчког света, а доминантна култура, поглед на свет, светоназори, религија, постају грчки. У таквом новом окружењу и сами Јевреји подлежу јаком утицају хеленизма. Коначно и остали њихови суседи су одвећ лако прихватили хеленизам као своју културу и грчки језик као свој. Грчки језик постаје преносилац хеленизма. Након Александра у Палестини и околним земљама језик комуникације је грчки и сами Јевреји истовремено говоре оба језика, и свој тј арамејски и грчки. Када је, рецимо апостол Павле био ухапшен у Јерусалиму, сведоче „Дела апостолска”, народ је био изненађен када се бранио на арамејском а не на грчком језику.

У почетку њихово препуштање хеленизацији је добровољно. Јевреји хеленизам искрено доживљавају као ослобођење од источних деспотија и сатрапија. Чак и уз одређену дозу еуфорије и одушевљења, попут Срба након ослобођења од Отоманске империје коју у Европи гледају као светло на крају тунела. Тако исто и јеврејска заједница у Палестини, а касније и у дијаспори, усваја већину хеленских културних вредности, осим оних које се директно косе са њиховом традицијом и религијом. То прихватање хеленизације долази под знак питања тек када хеленизовани суседи, па и сами Грци, улазе у отворене конфронтације са јеврејском заједницом, што из политичких разлога, што из пуких предрасуда, и управо тај период се може означити као период настанка антисемитизма, који се касније у хришћанско време мењао и у религијску нетрпељивост и кроз средњи век пренео до данашњих дана.

Историјске прилике у та три века пре Христа нису ни мало ишле на руку јеврејском народу. Њихова отаџбина се нашла на средокраћи између две екипе Дијадоха, наследника Александра Македонског. Након 40 година ратовања за наслеђе дијадоси, Александрови генерали, формирају три династије: Птоломеиде, Селеукиде и Антигониде.

Палестина се нашла на граници између Птоломеида и Селеукида, час унутар једне, час друге државе. Селеукидска држава се простирала од половине Мале Азије на западу и Дамаска на југу па до реке Инд на истоку. Птоломеиди су владали Египтом на западу од испод Италије, на југу од Нумибије и на истоку до Газе. Између Газе и Дамаска је био простор који је наизменично припадао час Селеукидима, час Птоломеидима, а управо на том простору су живели Јевреји.

Какав је однос Птоломеида и Селеукида према Јеврејима?

И једна и друга династија спроводе политику тоталне хеленизације, па чак и насилним путем. Истовремено гледају да придобију јеврејски народ за своје интересе и приволе их на своју страну, како би обезбедили да тај гранични простор буде јаче под њиховом контролом. У тим моментима, када Јевреји представљају тас на ваги и њихова слобода унутар тих великих држава бива већа. Више им се толерише њихов начин живота, њихова традиција и религија. Па чак и донекле и политичка аутономија. Но упркос тим повременим савезништвима у та три столећа се догодило неколико озбиљних погрома над Јеврејима у обе државе.

Јак идентитет који су Јевреји успели да сачувају захваљујући својој религиозној посебности је нешто што је било веома иритантно њиховим суседима, који су се по правилу окретали како ветар дува. Управо суседи су били најагилнији мрзитељи Јевреја, нарочито они с којима су Јевреји делили и заједничко порекло и историју па чак и делимично и традицију и религију попут Самарјана.

Због тог свог јаког идентитета Јевреји су проглашавани бунтовницима, који не желе да се покоре моћним династијама дијадоха, оптуживани су да нису цивилизовани, дехуманизовани су на безброј начина, може се слободно рећи из пуке зависти. Њихови суседи су их најбруталније нападали, клеветали на крају веома радо су се придруживали освајачким војскама које су се крваво обрачунавале са јеврејском заједницом. Управо у том периоду се десио крвави поход Селеукида на Галилејску и Јудејску област, монструозни масакри цивила, помогнути Сирофеничанима и Самарјанима, народима који су били веома блиски Јеврејима, из исте семитске скупине народа. Самарјани су заправо до Вавилонског ропства били саставни део Јеврејског народа, а по ропству су се удаљили од својих сродника и постали им крвни непријатељи. Галилеја је након тог крвавог пира опустела. Део Галилејаца је побегао у Јудеју, део се распршио широм Медитерана. Галил, иначе када се преведе значи „крај или предео“ тако да би у неком буквалном. не баш најсрећнијем преводу Галилејац, могао да се чита и разуме као Крајишник.

Дакле, судбина ондашњих „Крајишника” од пре 2000 година готово је идентична судбини данашњих српских Крајишника. Попут данашњих Крајишника, који су преживели геноцид, па се потом раселили најпре у Србију, а затим и широм света.

У античком свету, узроци антисемитизма леже у религиозним предрасудама. Хеленизам, нарочито у Селукидској држави, која је била препуна различитих нација, религија, и племена, био је приоритет њене политике јер је служио као кохезиони фактор у тако шароликом друштву у тако великој држави и за савремене појмове. Стога је хеленизација наметана немилосрдно Јеврејима, иако су они крајем 3 века стали на страну Селеукида у борби против Птоломеида и значајно помогли да Палестина припадне Селеукидској држави.

Почетни добри односи су, као што смо навели, на крају завршили трагично и на штету Јевреја. Огромно разочарење које су тад доживели Јевреји определило их је касније на Макавејски устанак, који није био ништа друго него последњи бедем одбране народног и верског идентитета од насилне хеленизације. Заправо, народна реакција на насилни покушај мењања идентитета. Пре тог периода, Јевреји су гајили наду да ће остварити заједницу са хеленизованим народима, и самим Хеленима, те да би таква једна мирна коегзистенција могла бити увод у будуће Царство мира, које ће донети месија. Након Макавејског устанка више није било могуће гајити такве илузије, као што ни савремени православни народи у Европи, пре свега Руси и Срби, не могу више гајити никакве илузије о некаквом заједништву и мирној коегзистенцији са западним светом, ма колико култура Европе била блиска и једнима и другима.

Занимљива је и аналогија, кад смо већ начели ту тему, између савремене елите Срба и Руса и ондашње елите Јевреја. Иако притиснути од запада, насилно асимиловани, и на крају протеривани и убијани, припадници јеврејске елите су, за разлику од простог народа и даље остали привржени тадашњим „западним вредностима” односно хеленизму.

Садукејска секта, односно религијско политички правац, коме су припадали управи ти делови јеврејске елите, лакше су прихватали губитак државности и римску окупацију. Они су били „рационалнији” тј. трудили су се да извуку максимум из околности у којима се народ и регион нашао. Попут данашње српске и руске елите, која прихвата „реалност на терену”, односно која рационализује све губитке које народ трпи под притиском запада.

Наравно да су пре свега у питању били и сталешки интереси и финансије. Ни руским олигарсима данас није преча Русија или интерес руског народа од њиховог капитала, који је неретко складиштен управо на западу.

Главни иницијатори антисемитизма у време хеленизма управо су били суседни народи Јевреја, као што смо већ напоменули. Њихово добро познавање јеврејског начина живота, обичаја, традиције, религије, менталитета и карактера добро је користило освајачима Палестине. Неки од њих, као што су Самарићани, користили су исти језик као и Јевреји, али и део традиције и били су заправо конвертити или отпадници од јеврејства.

Комплекс који рађа конвертитство је феномен који се провлачи кроз целу историју људског рода али је баш специфичан код Јевреја и Срба. Можда једина два народа на свету који имају јак селфхејт. Самомржња је нека врста одбрамбеног механизма. Тешко је прихватити историју сопственог народа која је препуна пораза, страдања, мучеништва ако иза те историје не стоји одређени религијски наратив који такво страдање осмишљава. Но, чак ни јак наратив, какав је код Срба косовскозаветни, а код Јевреја старозаветни, оба заветна, није гарант да део народа, који је мање склон религиозном поимању стварности, неће ући у стање селфхејта.

У време Макавејског устанка историјски списи на више места наводе Јевреје појединце, који су се свесно и намерно стављали на страну непријатеља и ратовали за њих показујући невероватну мржњу према сопственом народу, његовој традицији, религији и обичајима.

Као и код наших другосрбијанаца и код ондашњих Јевреја рационализација тешке и мучне историје и судбине народа на крају је одвела у ирационалну мржњу према себи и својима.

То је други окидач за антисемитизам, поред мржње суседних народа, заправо дојучерашњих сродника, настао управо у време хеленизма.

Судар истока и запада преломио се преко леђа Јеврејског народа. Хеленизам је буквално обрисао све пређашње традиције Блиског истока, једино није успео јеврејску, али је жртва за очување тог идентитета била огромна.

Антиох Епифан, Селеукидски владар, остао је упамћен у историји Јевреја као један од највећих мрзитеља и подстрекивача прогона и хеленизације јеврејског народа. Поред Селеукида на изградњи антисемитизма, односно антијудаизма, су радили предано и Птоломеиди.

Историја помиње египатског свештеника Манатона, који је, наводно, живео у Египту у време Птоломеја другог, као једног од главних идеолога антијудаизма, тј антисемитизма. У Египту је живела велика јеврејска дијаспора. Вредни и предузимљиви Јевреји неретко су били међу богатијим становништвом великих градова Египта као што су Александрија и други. Њихов специфичан начин живота али и капитал који су поседовали изазивао је сујету и похлепу њихових домаћина. Менетон је успео убедити своје сународнике да су Јевреји криви за многа непочинства у Египту а рачуница је била једноставна, као и данас са Руским богаташима широм западног света. Дехуманизовати један народ па га онда опљачкати. Мноштво погрома Јевреја догодило се у Египту након Менетона и није то било својствено само у време владавине Птоломеја, већ и касније за време Римљана. Једном посејана мржња, рађала је вековима касније опаке плодове.

Време Римљана доноси нове прогоне али матрица антисемитизма остаје иста. Оно што је посејано у држави Птоломеида и Селукида само се модификује и прилагођава актуелним ситуацијама. Дехуманизација и прогони, пљачка и затирање се настављају. Исте стереотипе и предрасуде користе и Римљани . У римско доба се јавља и Хришћанство, прво као јеврејска секта, а потом се преко јеврејске дијаспоре преноси и на друге народе Римског царства и убрзо постаје утицајна религија.

Први сукоби Хришћана и Јевреја заправо су били вербални и практично унутар једне породице, унутар једне религије. Но ствари се касније усложњавају како Хришћанство нараста и на крају после трећег века, постаје државна римска вера.

Јаз између јудаизма и хришћанства постао је још јачи након јеврејског рата 66–70, током којег су Римљани уништили Јерусалим. Уочи опсаде, хришћани су напустили свети град. Јевреји су овај поступак протумачили као издају.

У свету Хришћана, Јевреји су морали да се наставе борити за очување свог идентитета. Парадоксално да то сад више не чине бранећи се од пагана и хелениста, већ од религије која је настала управо у окриљу њиховог народа, религије која веома добро познаје јеврејску традицију, на коју се на крају и наслања и наставља, али због почетних лоших односа и анимозитета који је настао из другачијег погледа на веру, нацију и спасење, коначно фарисејски и хришћански јудејски верски правци постају два крајње супротстављена такмаца. На претходне стереотипе и предрасуде који су настали у паганско доба хеленизације, надовезују се нови, можда још и јачи хришћански и појачавају антисемитизам. Једно је доктрина цркве у којој суштински нема антисемитизма. Црква учи да су најпоштованије личности хришћанства Јевреји, Христос, Богородица, Апостоли а такође и старозаветни светитељи, пророци и праведници јеврејског народа високо су поштовани у црквеној традицији. Ипак, простом народу не јењава анимозитет према Јеврејима, као онима који су „убили Христа”. Нико од тих простих не размишља да је и Христос припадао управо том народу, на крају разапели су га Римљани, дакле убиство су извршили Римљани, истина, Јевреји су имали избор између Христа и Вараве, но сам чин убиства су учинили Римљани, па опет то не смета ни данашњој римокатоличкој цркви, ни хришћанима првих векова све до раскола да поштују Рим као град у коме се налази једно од седишта цркве и империје која је постала хришћанска.

У Хришћанству је кроз векове нетрпељивости према „убицама Христа“ дошло до многих предрасуда и стереотипа који су само погоршали однос хришћана и Јевреја, можда и трајно нарушили могућност да су те две најближе опције изашле из старозаветне религије, икада поново буду блиске или макар да се не мрзе. Хришћански ауторитети најчешће нису отворено били антисемитски расположени, заправо на јеврејску веру након разрушења другог Соломоновог храма су гледали као на нешто превазиђено и непотребно, нешто што је Бог допустио да точак историје самеље или избрише. Међутим, то се ипак није догодило. Јудаизам постоји и дан данас и држи се једнако жилаво као и за време Макавејског устанка.

Можемо дискутовати о томе да ли је то био пропуст црквених отаца, поготово из данашње перспективе, када је Јеврејска држава поново обновљена, и када је неспоран утицај јеврејства на све друштвене области. Но Европски хришћани имају ту игнорантску потребу да се праве као да њихова аврамовска браћа уопште не постоје. Притом не мислимо само на западне хришћане, једнако игнорантски према јеврејском народу су се односили и у Византији и Русији, дакле и у православном свету.

Но да се завршило само на игнорисању, тај однос би се накнадно могао и поправљати али је то игнорисање углавном завршавано погромом. Што заправо говори да је игноранство само било спољашња љуштура прикривене мржње.

Не тврдим да злоба није била обострана, но као хришћанин не могу да негирам мржњу с наше, тј хришћанске стране. Као Србин могу поносно да истакнем да антисемитизма у српском народу скоро да није било. Било га је у траговима, код појединаца, као млека у кондиторским производима, али српски народ у глобалу никад није мрзео своје сународнике Мојсијеве вере, како их је звао све до скора, и како су се сами звали у Србији и међ Србима. Никада се није систематски и намерно од стране ни српске цркве, ни државе, ни самог народа развијао и потпиривао антисемитизам. Ово је нарочито важно истицати увек и сваком пригодом јер постоје тенденције наших злонамерних сусједа да свој антисемитизам и злочине према јеврејском народу пребаце и припишу Србима, почевши од подметачине за Старо сајмиште, које је заправо било под контролом НДХ и није физички припадало окупираној Србији, па преко погрома који је спроводила нацистичка Немачка у окупираној Србији, дакле не некој независној држави, већ окупационој зони где је главна власт била у рукама Немаца, па до новијих покушаја измишљања некаквих српских неонациста и фашиста, итд.

Европски средњи век сав је у знаку антисемитизма, нарочито у западној Европи, мада ни источна не заостаје превише. Врхунац антисемитизма западне Европе је у стварању гета за припаднике јеврејског народа.

Према одлуци четвртог Латеранског сабора католичке цркве, прописује се да Јевреји који живе међу хришћанима морају да носе посебне идентификационе ознаке. Подразумевало се да морају носити другачију одећу од оне коју носе хришћани. У шеснаестом веку готово више не постоје европски градови у којима јеврејски народ није издвојен и изолован у гетоима. Погроми и протеривање Јевреја, поред друштвене изолације су пратили готово сваки век европске историје, изузев Србије, као што смо већ писали.

Све је то резултирало оним што се на крају догодило у ХХ веку и што данас знамо под именом Холокауст. Вековна мржња Европљана према народу коме имају захвалити за део културне, научне и верске баштине, довела је до тога да након Другог светског рата на простору Европе готово и да није било Јевреја. То стање се није много променило ни у ХХI веку, 70 година након Холокауста.

Може се слободно констатовати да је Европа трајно испражњена од јеврејског народа.