ДВА ВЕКА ЛЕТОПИСА

Аутор: Јованка Симић, новинар

Летопис Матице српске, књижевни часопис без већих прекида излази још од 1824. године и представља један од најстаријих у свету, а наредне године заокружиће два века свог трајања.

Покренут у Новом Саду под називом Сербска летопис, а штампан у Будиму, лист је, по замисли његовог покретача Георгија Магарашевића (1793–1830) постао централно место на којем су презентовани  резултати српског књижевног и научног стваралаштва са акцентом на језику, књижевности, историји, религији, фолклору и култури не само српског народа, него и васколиког словенског света, „от Адријатског до Леденог, и от Балтиског до Црног мора”.

Све време свога трајања, повремено незнатно коригујући свој назив  (Новиј сербскиј летопис од 1837; Сербскиј летопис од 1842; Србскиј летопис од 1855; Србски летопис од 1865; Српски летопис од 1867, Летопис Матице српске од 1873). Дакле, Летопис је био и остао најважнији  српски часопис који окупља проверене вредности српске књижевности, науке и културе.

Међу српским књижевницима још у 18. веку зачела се идеја о покретању књижевног часописа. О томе је 1816. године размишљао и Лукијан Мушицки, а са његовим плановима био је  упознат и Магарашевић. Словачки слависта и директор Гимназије у Новом Саду, Павел Јозеф Шафарик је, такође, размишљао о покретању часописа, али прилично опрезно јер је на уму имао и недостатак финансија за такав подухват. Средином 1823. године Магарашевић је отпочео припреме за издавање часописа. Није још био сигуран какав ће бити карактер планиране публикације, а највећи проблем представљало му је проналажење издавача.

Одабрао је сарадњу са Константином Кaулицијем који је био на гласу као човек који радо продаје књиге, али тешко писцима исплаћује зарађени новац. Многе проблеме Магарашевић је морао да решава у ходу јер још није имао прецизно разрађену концепцију будућег часописа.

Потешкоће у организацији читавог посла подстакле су га  да се посаветује са пештанским трговцима и интелектуалцима, који су закључили да решење треба потражити у оснивању културне установе која би не само бринула о часопису, него и развила знатно шири програм рада.

Убрзо  се кренуло са издавачком делатношћу, будући да су оснивачи сматрали да је њихов основни задатак да се Књиге Србске рукописне на свет издају и распрострањавају, и то сад и отсад без престанка за свагда. Тако су, на самом почетку Матичине делатности, објављене књиге Милована Видаковића, Јована Стерије Поповића, Доситеја Обрадовића, Лукијана Мушицког, Јована Суботића и других.

Идеја о Летопису, осмишљена 1824, реализована је наредне године када је објављен први број часописа. Наиме, годину уочи оснивања Матице српске, најстарије књижевне, културне и научне институције у Срба, почетком октобра 1825. године из штампе је изашла прва свеска Летописа. Магарашевић је записао да због извесних потешкоћа Летопис није могао да буде објављен претходне године, али да је ипак задовољан јер је прикупљени материјал довољан за издавање још једне свеске.

Словећи као велики познавалац ондашњих културних прилика, Магарашевић се определио за  часопис у којем ће објављивати грађу о словенском свету и српском народу, као и текстове из историје, књижевности и културне  делатности од значаја за Словене и Србе. У Предсловију (предговору) првој свесци,  изнео је програм часописа чији ће главни садржај бити све што се год словенског народа од Адријатског до Леденог и од Балтиског до Црног мора вообште, а особито што се нас Сербаља тиче и то у књижевном призренију, све је то предмет „Сербске летописи”.

У вези са језиком, Магарашевић је у Предсловију заузео умерен, помиритељски став између Вукове струје и струје његових противника што није могло да прође без критике. Василије Василијевић, Вуков пријатељ из Земуна, у вези са овом Магарашевићевом колебљивошћу је написао: Јесте ли добили Магарашевићев летопис 1825. године? И он гледа да данашњем укусу угоди, али опет каже у предговору да ће на послетку бити оно што мора бити. Кад би он своје књиге под туђим именом издавао и на другом месту штампао, не верујем да би овако говорио. Један од важнијих одељака Летописа биле су Биографическе черте славни Сербаља. После Предсловија штампан је одељак са календаром где су наведена посрбљена имена светаца уз  Магарашевићево објашњење да увођење ове рубрике ништа снажније и племенитије не утиче на човека као добар пример.

Посрбљена имена светаца, објављена у календару, изазвала су  брзу реакцију митрополита Стефана Стратимировића који је тражио од магистрата да књига буде забрањена. Магистрат је запленио Летопис, али је Намесничко веће убрзо поништило одлуку јер би забрана представљала својеврсну цензуру. Магарашевић је био очајан због компликација које су задесиле прву свеску Летописа.

Занимљивост  је и да је објављен  неправилан облик назива Летописа. На насловној страници коју је припремао за штампу, писало је Сербске Летописи за год. 1825. перва частица. Претпоставља се да је Шафарик прве две речи разумео као номинатив плурала, па је у преписци часопис означио као Србске летописи. Неправилан облик кратко време користио је  и Јован Скерлић. Шафарик је доцније користио исправан облик у својим књижевно-историјским делима, па је часопис називао Љетопис Србска или Србска љетопис.

Већ прве године излажења Летопис је изазвао велику пажњу српске читалачке публике. Срби из великих градских центара изван Јужне Угарске, посебно из Будима и Пеште, показали су велику спремност да помогну издавање овог часописа. Први је то учинио  Јосиф Миливук, богати трговац из Пеште, који је Магарашевићу понудио 100 форинти и 25 примерака сваке књиге на шта је он и пристао.

Убрзо( 4/16. фебруара 1826. године у Пешти је основана Матица српска која је на себе преузела бригу о издавању Летописа. Први Матичин председник Јован Хаџић (изабран 4. фебруара 1926) у Матичин правилник уградио је и бригу о том часопису. Прва књига Летописа коју је издала Матица српска била је четврта по реду и прва у 1826. години. Од тада је Летопис под заштитом ове  значајне националне установе.

Свестан тог значаја, у уводнику четврте свеске  за 1826. годину, Јован Хаџић је написао проглас: Ево ти, почитајеми и предраги роде, Летописа србског. Теби подноси с љубови пуним жаром Матица Србска, која је Тебе и Твоје славе ради постала, за Тебе ради, за Тебе дише…

Том објавом слављено је оснивање Матице српске, а Летопис до данас  излази као Матичин часопис и то редовно, уз краће прекиде током великих историјских ломова: 1835–1836. (када је Матица српска на кратко била укинута), 1848–1849. (за време револуције у Аустрији), као и током Првог и Другог светског рата.

Покровитељство Матице српске  над часописом сузило је Магарашевићеве уредничке компетенције, али његов уреднички програм није битно мењан. Тај програм је све до краја Магарашевићевог живота (Нови Сад, 6/18. јануар 1830) у великој мери обележио Летопис.

После Магарашевића на челу овог часописа били су: Јован Хаџић (1830–1831), Павле Стаматовић (1831–1832), Теодор Павловић (1832–1841), Јован Суботић (1842–1847), Сима Филиповић (1848), Јован Суботић (1850–1853), Јаков Игњатовић (1854–1856), Субота Младеновић (1856–1857), Јован Ђорђевић (1858–1859), Антоније Хаџић (1859–1869), Јован Бошковић (1870–1875), Антоније Хаџић (1876–1895), Милан Савић (1896–1911), Тихомир Остојић (1912–1914), Васа Стајић (1921), Каменко Суботић (1922–1923), Марко Малетин (1923–1929), Стеван Ћирић (1929), Светислав Баница (1929), Радивоје Врховац (1930), Тодор Манојловић (1931), Жарко Васиљевић (1932), Никола Милутиновић (1933–1935), Васа Стајић (1936), Никола Милутиновић (1936–1941), Живан Милисавац (1946–1957), Младен Лесковац (1958–1964), Бошко Петровић (1965–1969), Александар Тишма (1969–1973), Димитрије Вученов (1974–1979), Момчило Миланков (1979), Бошко Ивков (1980–1991), Славко Гордић (1992–2004), Иван Негришорац (2005–2012), Слободан Владушић (2013–2016), Ђорђе Деспић (2017–2020), Ђорђо Сладоје (2021–2023).

Обавеза свих уредника који су се после Магарашевића смењивали на челу Летописа остала је иста – да раде у корист сагледавања целовитости, сложености и врхунских вредности српске књижевности и културе.

ЛИТЕРАТУРА

1. Живановић, Ђ. (1976). Георгије Магарашевић (1793–1830), Матица српска, Нови Сад
2. Деретић, Ј. (2002). Историја српске књижевности, Просвета, Београд
3. Петров Ного, Р. (2011). Држите се ви Летописа, Летопис Матице српске, Нови Сад
4. Јосић Вишњић, М. (2011). У огледалу Летописа, Летопис Матице српске, Нов Сад
5. Пот, И. (2003). Летопис Матице српске и неки пештанско-будимски часописи двадесетих година 19. века, Нови Сад – Будимпешта