Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Приповест не би завредела постојање уколико се кроз њу не провлачи нит зачудности због које срце зна да поскочи.
Иван Нешић, Указање Емила Хорна
Осим природе као помагача у стварању језовите атмосфере, карактеристичне за старе готске приче, моћ речи друга је битна одлика прича из Вукадиновићеве антологије. Проклетство пренето на несрећну Марију због љубоморе и несреће коју је лепота њене мајке изазивала у њеној тетки, нараторовој мајци, одредила је не само једну судбину, него је у трагедију повукла и друге животе захваћене њеним делањем. Реч је о причи „Запис о даровима моје рођаке Марије” Момчила Настасијевића, о несрећној девојци – жртви ружних речи изречених о њој још док је била новорођенче. Трагедија захвата и наратора, који је погазио дату реч када га је радозналост повукла да се умеша у тајне ствари које су морале остати ван његовог видокруга.
Како приче постају модерније, и хорор се све више ослобађа фантастике па више није неопходно оживети мртваца да би се приповедано окарактерисало као успешно. „Коњокрадица” Мира Главуртића посве је реалистична прича, а необичним елементом може се сматрати мистериозни купац који је, видевши радњу са натписом ПРОДАЈА ОБРАЗА (киша је спрала последњи слог, -ЦА), заиста пожелео да пазари „два чвршћа образа са мишићном структуром” (Главуртић 1980: 159). Наставак је исприповедан у реалистичком кључу, али до самог краја, изазвани саспенсом, читаоци не могу да се ослободе свепрожимајуће језе. Исти утисак изазива и прича Мирка Ковача „Елида умире међу својима”, где се фантастика ипак сплиће са хорором како би се у олујној ноћи леш покојнице којег је њена родбина желела да се ослободи, ипак вратио до њене куће. Бисером ове збирке може се назвати прича „Бунар у тамној шуми” Филипа Давида, у којој се преплићу хорор фантастика, ониричка фантастика и психоанализа, творећи снажну приповест о опседнутом младићу којег немогућност одупирања сновима транспонованим у јаву, води у смрт, приближавајући се повремено секвенцама Хичкоковог филма Spellbound. Ове последње две приче, које су настале пола века након Глишићевих и Илићевих, блиске су појединим из антологије Страх и трепет.
Иконографија која се јавља у Вукадиновићевој антологији, карактеристична за готик (само што су замкови замењени воденицама и оронулим кућама, у складу са српском културом и традицијом), не постоји у новијим хорор причама. Оне се дешавају свуда – на улици, у приватним становима, у продавници. Више на основу места одвијања радње не можемо претпостављати да је простор зачаран или опседнут нечистом силом, будући да се тако нешто може десити на сваком кораку. Хорор је у овим причама у веома уској вези са сексуалним фрустрацијама јунака, што најбоље илуструје прича „Доктор Франки и мистер Штајн” Зорана Ћирића, који од хорора прави гротеску – поступци јунака престају да код читалаца изазивају осећај страве, већ творе осећај одвратности. „Дани вина и слузи” (Ћирић 2017: 80) које је јунак поделио са Габријелом, својом лутком на надувавање, постали су дани мучења у којима је силован и напослетку, претворен у нови модел лутке Мистик реалистик. Андрићева мисао о томе да се жена налази на почетку и на крају свега, добија сасвим ново тумачење када се посматра у светлу приче Саве Дамјанова „Бауба”, назване по џиновској правулви која, иако закључана иза врата пародираног замка, изазива мушкарце да превазиђу страх од шкопљења. Најзад, овековечена је у лику мечке, лавице и богомољке у исти мах, а познато је да богомољка након сексуалног чина прождире свог партнера, као и Бауба, чијим ходницима лутају упокојене и немирне душе „одабраних”. Да чин полног спајања може довести до смрти, илуструје и прича „Осигурање животне в(ј)ечности” Михајла Пантића, истинита, према наводу наратора, који је усред оргазма угушио своју стару љубав, исекао је и истранжирао, одвајајући делове тела у кесе. Затим их је послао на море где ће га чекати две године, будући да је платио лежарину у лучком складишту. Убиства су у овим причама врло честа и још чешће реализована без битног повода, али готово увек је леш накнадно бивао одран, искасапљен, истранжиран, исечен или поједен. Хорор више није у наговештају и осећању језе, већ у крви која липти из готово сваке приче. Овим приповестима нису потребне накострешене мачке и обрнути воденични точкови – страву изазивају сабласти новог времена: хипнотизери, лутке на надувавање, магичне перике – додаци које су модерна времена накалемила на живот човека.
Велики број ових прича има посвету или мото, призивајући неку личност или цитат у жељи да полемише с традицијом. Многе од њих директно се наслањају на постојеће парадигме. Примера ради, вампир Бобана Кнежевића (прича „Хода као човек”) упознат је с биоритмом и понашањем ових креатура, али он од свог „другог живота” планира нешто више. Није обичан човек намамљен у замку због (још једном, канибалски нагон) грижења за врат, већ „контроверзни научник, оспоравани писац, носилац забрањеног знања” (Кнежевић 2017: 152), који своје преобраћење планира да искористи за више циљеве. Ђорђе Писарев пише „Истините приче о духовима” дајући већ постојећим насловима („Дух из села Кентербери”) другачије расплете. Горан Скробоња у маестралној причи „Крила” о палом анђелу попут оног из Вендесовог филма Небо над Берлином, препознаје чак и највећу лепоту као наказност уколико је место на којем се јавила погрешно. Ипак, прелазом између ове две збирке може се сматрати потресна прича „Међу нама” Васе Павковића, приређивача Страха и трепета. Он посматра настанак и развој ужаса који је довео до хорора међу људима и наводи: „Свет је, бејах сигуран, постао поприште ужаса, међу нама ће у будућности царевати зло и несрећа, хорор и беда, епидемије, катастрофа” (Павковић 2017: 125). Болести и политике су, према његовом мишљењу, родиле највеће отуђење и зло међу људима, а из тога је проистекла свака лоша мисао и заокупљеност несрећом. Сâм признаје да је у поменутом периоду почињао да чита хорор романе и да је баш тада Кинг постао списатељска звезда, а јавне пројекције уприличене су за филмове Беле Лугошија и Алфреда Хичкока. Природа и представе из традиционалне културе замењене су модерним вампирима – самим људима.
У периоду од скоро 40 година хорор прича променила се готово до непрепознатљивости. Црно обојена слутња или савест које су некада изједале ликове, више не стижу да окупирају јер је ликвидација моментална. Човек се више не боји вампира, већ других људи пошто сујеверје нема више снагу да изазове страх као некада, а оштрица ножа, превртљивост и ментална поремећеност имају. Хорору више није потребна ни фантастика да би деловао на причу сугестивније – оно што је некада било у домену немиметичког, сада је реалистичко. Хорор, жанр чија популаризација се некада толико прижељкивала, сада се до те мере преселио у човеков свакодневни живот, да је постао омражен јер је препознат као истинит.
ЛИТЕРАТУРА
Огњановић 2014: Дејан Огњановић, Поетика хорора, Нови Сад: Орфелин издаваштво, 2014.
Страх и трепет: српска хорор прича, приредио Васа Павковић, Нови Сад: Соларис, 2017.
Антологија српске фантастике, приредио Божо Вукадиновић, Врњачка Бања: Замак културе, 1980.
Вукадиновић 1980: Божо Вукадиновић, „Уместо предговора” у Антологија српске фантастике, Врњачка Бања: Замак културе, 1980, 5-21.
Дамјанов 2011: Сава Дамјанов, Вртови нестварног (огледи о српској фантастици), Београд: Службени гласник, 2011.
Лавкрафт 1990: Хауард Лавкрафт, „Натприродна страва у књижевности” у Случај Чарлса Декстера Ворда, превела Гордана Велмар-Јанковић, Београд: БИГЗ, 1990, 143-205.
Огњановић 2010: Дејан Огњановић, „Однос према хорор жанру у књижевној и филмској теорији на српском језику” у Књижевна историја, год. 42, бр. 142, 2010, 559-570.
Олтвањи 2015: Ото Олтвањи, Пуцкетање патоса испод mythosa и ethosa у http://www.novipolis.rs/kultura/28842/pucketanje-patosa-ispod-mythosa-i-ethosa.html приступљено 6. 9. 2024. у 12:27.
Радин 1996: Ана Радин, Мотив вампира у миту и књижевности, Београд: Просвета, 1996.
Остави коментар