Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Агресија НАТО на СРЈ која је отпочела 24. марта 1999. године темељно је планирана, баш као и разарање југословенске државе. Реч је о стратегији која је у утицајним круговима „светске закулисе“ договорена још седамдесетих година прошлог века. Проф. Смиља Аврамов у својим истраживањима о узороцима „постхеројског рата Запада против Југославије“ дошла је до сазнања да је одлука о разбијању СФРЈ донета на тајном састанку представника Ватикана, Немачке и САД који је одржан 1976. године (С. Аврамов, Србија и Трилатерална комисија, округли сто, Београд, 30. 10. 2014). Реч је о документу који је потписан у време хладноратовских конфронтација и као такав је изразито ревизионистичког карактера у односу на геополитичку архитектуру света успостављену после Другог светског рата. У суштини радило се о најави једног новог светског политичког таласа који се крајем осамдесетих и почетком деведесетих година брутално обрушио на некадашњу СФРЈ и српски народ.
Пјер – Мари Галоа бавио се анализом узрока и последица догађаја на тлу некадашње Југославије (1991−1999) и указивао на њихов огроман значај у будућим светским дешавањима. Немачку улогу у разбијању СФРЈ видео је као освету Србима за отпор који су пружили у оба светска рата. Описујући разговоре с утицајним немачким генералом Францом Јожефом Штраусом – још 1976. и 1977. године, Галоа се уверио у постојање немачких оперативних планова за територијалну прекомпозицију бивше Југославије. Као искусни геополитичари Немци су добро проценили колико је за америчке интересе у Европи важан опстанак Западне војне алијансе, тј. колико се САД противе било каквој еманципацији Европе у безбедносном смислу.
После немачко-ватиканске подршке отцепљењу Словеније и Хрватске, водећу улогу у процесу разбијања СФРЈ преузеле су САД, уз највиши степен непријатељства који је у њеним водећим политичким круговима исказан према Србима, некадашњим америчким савезницима из оба светска рата. Кампања медијских дезинформација која је испробана у Босни (1992–1995) настављена је и пред бомбардовање Србије 1999. године. Поново су се на заједничком послу нашли немачки и амерички политичари и њима услужни корпоративни медији. Преговори у Рамбујеу који су претходили агресији били су једна од најсрамнијих страница у историји западне дипломатије. Заправо, преговора између Срба и Албанаца није ни било. Одлука о бомбардовању Србије донета је већ одавно и само се чекао разлог за тако нешто. Медијски повод за покретање агресије 1999. године био је случај наводног масакра над албанским цивилима у Рачку који је на терену реализовао амерички генерал и обавештајац Вилијам Вокер. Након тога је све било ствар технике и посао убилачке НАТО машинерије који је трајао 78 дана.
Говорећи десет година после агресије на једном међународном скупу у Београду, генерал Галоа је са подједнаком дозом горчине сведочио о овом злочину. Према његовом мишљењу Запад је 1999. године исказао највиши степен моралне хипокризије и спремност да у име једне „немачке опсесије“ сруши до темеља не само све остатке Тријанона и Версаја, него и све важеће норме међународног јавног права које је настало на темељима великих жртава у Другом светском рату. Према његовим речима био је то велики пораз и његове Француске. Окупацију Косова и Метохије и протеривање Срба од стране НАТО и терориста ОВК доживљавао је као велику трагедију европске цивилизације, али и као подршку концепту радикалног исламизма који је на велика врата ушао у Европу. Сам НАТО се после 1999. године трансформисао у „акционарско друштво за вођење ратова“ и највећу опасност по светски мир. Матрица ратова се с простора бивше Југославије преселила у неке друге делове света (Ирак, Либија, Сирија). Резултат је потпуно идентичан. Разорене државе, осиромашена и подељена друштва.
Агресија НАТО на СРЈ 1999. године деловала је отрежњујуће и на остатак света, пре свега Русију и Кину, које су почеле да јачају међусобне стратешке односе у настојању да се супротставе атлантистичком утицају у Евроазији. Уопште, свет је после 1999. године почео да се убрзано трансформише у правцу мултиполаризма. Све је више држава које оспоравају америчку доминацију у светским пословима.
Коначно, агресија НАТО оставила је огромне последице на Србију. Осим огромних људских жртава и материјалних разарања, Србија се све до данас суочава с понижавајућим захтевима Запада да пристане да легализује противправну сецесију Косова и Метохије. Поред тога, од државног руководства захтева се и да, када је реч о Косову, активно учествује у „промени свести код Срба“, што је својеврсни цинизам овог историјског тренутка.
ЛИТЕРАТУРА: Пјер – Мари Галоа, Порука српском народу, Београдски форум за свет равноправних, Београд 2009; Едвард Херман, Дејвид Питерсон, Политика геноцида, Весна инфо, Београд 2010; Смиља Аврамов, Србија и Трилатерална комисија: округли сто, Београд 30.10.2014.
Остави коментар