Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар и филозоф
Текст који претходи овоме, отворио је једну велику тему, феномен личне власти. Из пређашњег текста, јасно је да принцип личне власти кореспондира са првим социјалним заједницама и њиховом потребом да своја друштва, иако још увек примитивна, ипак, на неки начин устроје и уведу у неку врсту реда и поретка. Тако у предисторијском периоду имамо развој људских заједница од најпримитивнијег принципа рода, преко заједнице родова које формирају братства, да би груписањем братстава настајало племе, на чијем је челу, а по принципу патријархата, стајао племенски поглавица, или старешина. Сточарство и земљорадња су у том периоду биле носеће егзистенцијално-економске гране, па је племенски поглавица у почетку имао функцију врача – лекара, да би потреба за увећањем богатства, временом, као нови вид „привредне делатности“ наметнула пљачку као принцип. Из овога настаје модел ратног поглавице, где се, додуше, на још увек примитиван начин, јавља модел наследне, тј. монархијске власти.
Стари Блиски исток су чинила друштва у којима је свест о вођи, тј. краљу, била у тој мери доминантна, да је краљ схватан као основа цивилизације.
Без обзира да ли је у питању египатски фараон као божија инкарнација, месопотамски краљ као изабрани божији слуга, или пак краљ, као наследни вођа, увек је његов статус недодирљив и неупитан, јер се у мањој или већој мери, краљу приписивао и статус божанства.
У Старој Грчкој, процес формирања организације власти је текао од породице, преко племена, па до града – државе (полис). Због учесталих пљачки и перманентног ратног стања међу полисима, модел војсковође се наметнуо као најоптималније решење управљања у већини грчких полиса. Такође, Старим Грцима дугујемо захвалност за увођење у теоријско-практички политички живот принципа тираније, као облика личне власти, тј. монархијске власти са исквареним начелима.
Сво ово наслеђе, у великој мери је утицало на обликовање политичке културе у Старом Риму, што је и кључно питање којим ће се бавити овај приказ.
Рим
Римско царство је кључна спона између источњачко-хеленистичке и западноевропске традиције личне власти. Организација власти у Риму настаје из споја аутохтоног римског принципата и хеленистичког наслеђа, које је временом односило превагу и одвело Рим ка стварању апсолутне монархије.
Геостратешки положај, такође није био без значаја за изградњу римских политичких институција и политичке културе. Наиме, чињеница да је римско царство ослоњено на Медитеран, отворила је Риму велике могућности у свим областима живота, а нарочито у трговини. Временом, попримани су и у доброј мери у римску свакодневницу инкорпорирани утицаји како Истока, тако и остатка Европе.
Потребно је нагласити да је традиционални римски принцип организације власти био заснован на републиканским принципима, где је кључну улогу имао сенат. Сенат је било тело у коме су се преламали и сучељавали, како сталешки, тако и сви други лични и групни интереси, али је сенат снагом свога ауторитета те интересе доводио у баланс и равнотежу. Дакле, сенат је представљао неку врсту примитивног парламентарног тела, са обрисима и назнакама модерног принципа поделе власти.
Поред геостратешког положаја и републиканске традиције, на формирање модела политичке културе, али и свеукупности стања духа у Старом Риму, можда и најпресудније утиче процес хеленизације. Наиме, као држава у експанзији, духовно неискварена комформизмом, Рим све више потребује културни образац којим би заокружио своју државотворност. Културно и духовно наслеђе Старе Грчке, као неку врсту „готовог производа“, римљани преузимају и инкорпорирају у систем властите државе, што с једне стране доводи до процвата науке, уметности и филозофије, док са друге стране, политички образац Старог Рима постепено трансформише ка принципу монархије.
Но, вратимо се сада сржи наше теме, а то су модели личне власти. Предцезаровска епоха Старог Рима, као најкарактеристичнији облик личне власти познаје диктатуру, коју ни на који начин не смемо промишљати и тумачити у модерном контексту.
Наиме, за разлику од савремене диктатуре која подразумева неуставну личну власт појединца или групе, засновану на самовољи и репресији, диктатура је уз конзулат у Старом Риму била саставни део републиканског устава. Избор и именовање диктатора подразумева веома прецизну уставну процедуру. Диктатор се бирао (именовао) само у временима великих криза, тј. ратова. Диктатора је именовао конзул уз сагласност сената. Имајући у виду да традиција ратовања тога доба није подразумевала ратне сукобе и походе током зимских месеци, мандат диктатора је био ограничен на рок од пола године. Само за време трајања ратног стања, диктатор врши највишу власт у земљи, али не и неограничену.
Опасност и ризик да се диктатура претвори и изроди у трајни облик личне власти, у Риму је био умањен, с једне стране укорењеном републиканском традицијом, док с друге стране, за разлику од цивилизација Старог Блиског Истока, у Риму није било традиције да се појединац може уздићи до нивоа божанства, како за живота, тако и после смрти.
Лична власт Јулија Цезара
Јулије Цезар представља најзначајнију политичку фигуру за даљи развој и успон Рима. Амбицијом да се по угледу на Александра Македонског Рим учини једном светском државом којом ће се управљати из једног центра, Рима, Цезар „разара“ принцип старе римске обичајности и поставља темеље свесног, тј. субјективног деловања појединца. Нема сумње да управо Александар и Цезар представљају две најзначајније фигуре у политичкој историји Антике.
Цезар увиђа да је за остварење амбиције стварања једне светске државе стари принцип политичке организације Рима велики баласт и препрека. Рим је био организован на принципу града-државе, са веома безначајном градском полицијом. Војна организација је била слаба или чак никаква. Републиканство је слабило и разводњавало политичку кохезију и моћ државе. Сви ови фактори, чинили су Рим веома тромим и нефункционалним за било какав империјални подухват.
Реформишући троми римски државни организам у један врло оперативан систем, Цезар креће у освајачке походе. Од победе у Шпанији (49. г.п.н.е) па све до убиства (44. г.п.н.е), Цезар осваја и под римску управу уводи многе територије Европе и Медитерана. У самом Риму стиче до тада незабележену славу и моћ. Римљани га славе као божанство.
Рим, додуше формално, и даље функционише као република, међутим, он се под Цезаровом влашћу фактички трансформисао у монархију. Републиканство са својим концептом „вишка“ слободе, једноставно се показало недораслим остварењу империјалног концепта Рима.
Чак ни убиство Цезара, (44. г.п.н.е), као покушај да се Рим врати традиционалној обичајности и републиканизму, није више могло да оствари амбиције завереника. У историјском смислу није се више могло назад.
Под Цезаром створен принцип империјалног Рима изнедрио је историјску и политичку нужност да сви постцезаровски владари морају деловати на принципима монарха – императора.
Александра и Цезара морамо дакле посматрати као античке зачетнике модерног принципа субјективности, принципа који ће са надолазећим хришћанством добити пуну легитимацију, те обележити културну историју Европе до данас.
Хришћанство и Рим
Појава хришћанства у великој мери мења „крвну слику“ римске империје. Миланским едиктом из 313. године хришћанство постаје званична религија Рима.
Принцип монотеизма и хришћанске универзалности отварају нове могућности владања, те хришћанство постаје „оруђе“ римских царева. Рим и званично постаје монархија где световна и духовна власт постају једно. Цар се сматра „живим божанством на земљи“.
Међутим, управо хришћанско учење о једнакости свих људи и њиховом заједничком пореклу, независно од сталежа, богатства, расе, доводи до слабљења империје и захтева за ослобађањем провинција.
Царство се дели на Источно и Западно.
Космополитизам хришћанства и амбиција да се светском хришћанском државом управља из једног центра, резултирали су парадоксом да је све више јачала свест о слободи у провинцијама, а слабила моћ централне власти у Риму.
Најпосле, све учесталији сукоби световне и црквене власти у средњем веку, означиће и коначни крај Римског царства и римског концепта владања, те успоставити нове политичке облике и моделе на којима ће почети да настају нове државе у Европи.
Остави коментар