ПРВЕ ПРИВИЛЕГИЈЕ ЛЕОПОЛДА I НАКОН ВЕЛИКЕ СЕОБЕ СРБА 1690. ГОДИНЕ

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Правни „регуламенти“ на основу којих су предводитељи српског покрета у борби за територијалну и политичку аутономију на просторима Угарског краљевства (нарочито његових јужних крајева) и заснивали своје легитимне захтеве за наведеним тежњама, настали су, а потом потврђивани, „ојачавани“ или „слабљени“ управо у време владавина горепоменутих хабзбуршких владара. Међутим, стварни почеци „привилегијалне политике“ хабзбуршких владара у односу на српско становништво насељено на просторима јужних и југоисточних „обода“ Угарског краљевства везују се за личност и владавину цара и краља Леополда I Хабзбуршког (угарског краља у периоду 1655–1705, а од 1658. и цара Светог римског царства). Настанак и постојање војних граница у областима Поморишја и Потисја, посредно „стоји“ у вези са делокругом привилегијалне политике наведеног владара током и у периоду после Велике сеобе Срба на прагу последње деценије XVII века. Дуготрајни Бечки рат, након сјајних победа царских и хришћанских савезничких армија над Турском на балканском тлу, под крај девете деценије XVII века ушао је у својеврсну фазу коју је карактерисала изразита међусобна изједначеност снага супротстављених (ратујућих) сила. У току рата на недвосмислен начин запажено учешће на страни Свете алијансе имао је и српски етнос под вођством Српске Православне Цркве и патријарха Арсенија III Чарнојевића. Након пораза који су хришћанским снагама нанеле турске трупе великог везира Мустафе Ћуприлића у бици код Качаника 2. јануара 1690. године почело је стихијско, али на моменте и врло нагло повлачење царских трупа са простора средишњих делова Балкана (од Скопља) према северу. Упоредо са царским трупама у великим масама повлачило се и српско становништво, напуштајући своја вековна станишта пред неизвесном будућношћу. Услед сасвим извесне турске освете и крвавих репресалија због учешћа у збацивању отоманске управе током рата, које би могле да уследе и које су уследиле након повлачења царских трупа, међу бројним устаницима и српским хришћанским становништвом завладали су паника и страх.[1] Претпоставља се да је током Велике сеобе у Угарску прешло између шездесет и седамдесет хиљада људи.[2] У току тих пресудних ратних месеци 1690. године, када је хабзбуршка војна политика у земљама јужно од Саве и Дунава доживљавала значајне потресе, код цара и краља Леополда или, боље речено, у бечким дворским круговима, искристалисао се један посебан приступ решавању питања положаја српског етноса у датим ратним, али и поратним околностима, под – разуме се – жезлом хабзбуршке династије и круне светог Стефана.[3]

Поменути „посебан приступ“, заправо се састојао у већ опробаним методама успостављања одбрамбеног система заштите граница земаља у којима су Хабзбурзи владали или имали доминантан политички утицај. Припадници српског етноса су се у више прилика, а посебно током Бечког рата, исказали као изузетно пожртвовани и хабзбуршком двору одани ратници. У намери да на својеврстан начин награде српски живаљ за његове заслуге у наведеном рату, али пре свега и да у стратешко-војном и одбрамбеном смислу употребе све демографско-популационе потенцијале које је присуство досељеног српског становништва на просторима Угарске поседовало, царске и дворске власти Леополда I сматрале су да је за имплементирање ратних резултата своје политике на Балкану и у подунавском басену веома нужно, а можда и егзистенцијално неопходно да на одређени правни начин регулишу положај поменутог етноса на просторима Угарског краљевства. У датом смислу, потребно је и посматрати издавање „специјалних“ привилегија или повластица за српски етнички колективитет (али и заједнице других етничких група балканског хришћанског становништва) од стране цара и краља Леополда I Хабзбуршког. Поред привилегијалних правних аката ранијих хабзбуршких владара, основом привилегијалне политике Леополда I сматра се чувени Позивни манифест или Literae invitatoriae од 6. априла 1690. године, упућен свим балканским хришћанима и земљама у којима живе.[4] У Манифесту, хабзбуршки владар позвао је све хришћанске становнике балканских земаља да подигну устанак против османске власти, као и да недвосмислено приступе на страну царских трупа, односно под њихову врховну команду, при том „…не напуштајући своја огњишта и њиве…“. Заузврат, цар Леополд пружио је чврсте гаранције у смислу заштите личне и имовинске безбедности свих учесника побуне против отоманске управе, али и њихових породица. Истовремено, Инвитаторијом су била загарантована сва религијска права хришћанском становништву, односно обећана је слобода вероисповести. Уз одређене додатне повластице, гаранције су пружене и у питању права на избор војводе.[5] У вези са Инвитаторијом стоји и писмо цара Леополда упућено патријарху Арсенију III Чарнојевићу истог дана, односно 6. априла 1690. године.[6]

У строго формално-правном погледу, прву привилегију Леополда I датирамо од 21. августа 1690. године. Наведена привилегија српској етничкој заједници издата је након преговора с епископом Исаијом Ђаковићем и представља први формални нормативни акт који регулише положај српског етничког корпуса (који се у моменту издавања Привилегије налазио у покрету испред продора османских војних снага према рекама Сави и Дунаву) и као такав сматра се за основу свеукупне српске црквено-народне аутономије у Хабзбуршкој монархији.[7] Пажљивим читањем текста Привилегије од 21. августа 1690. године и упоредном анализом Инвитаторије, издате само неколико месеци пре „августовских привилегијалних гарантија“, уочљиво је одсуство неких одредаба из Позивног манифеста у односу на текст „августовске привилегије“. Дата констатација се нарочито односи на одредбу из Позивног манифеста којом се „балканским хришћанима, а посебно Арбанасима“, гарантује право на избор војводе, односно на извесни степен детерминисања световне самоуправне структуре уређене у складу са принципима организовања „слојевитих друштава“ с полуплеменским карактеристикама. Разуме се, било је предвиђено да сви облици световне и духовне аутономије српске пучке заједнице буду под „доминантним“ надзором аустријских војних и цивилних власти. Потребно је да нагласимо да је у периоду од априла до августа 1690. године дошло до значајних промена у политичко-стратешкој ситуацији која је у блиској релацији са аустро-турским ратним сукобом. У условима напредовања турских снага и повлачења царских трупа са географског подручја Балкана (а заједно са њима и десетина хиљада припадника српске популације), засигурно је у војно-политичким круговима блиским Бечком двору закључено (можда и погрешно) да даљи ангажман Срба, као помоћних трупа у рату, и није од пресудне важности за наставак војних операција и у вези са њима политичке будућности хабзбуршких интереса у ослобођеним и новоосвојеним земљама Угарске и Балканског полуострва. Свакако, вредности ангажовања српских ратника у царским трупама нису анулиране, али политички значај подршке српског живља хабзбуршким династичким и државним интересима је у датим околностима и те како изгубио на снази. Са друге стране, политика Бечког двора, посебно у време владавине Леополда I, у односу на питање опстанка турске управе над балканским и подунавским земљама (укључујући и Угарску), била је врло комплексна и на моменте у великој мери неодређена.[8] Из наведених разлога, можемо закључити да у условима промене ратних околности, чињенице да се највећи део српског пука који се одазвао на позиве из априлске Инвитаторије сада налазио на територији Угарског краљевства, дакле под непосредном влашћу „узвишене царске милости“, гаранција о праву српског становништва на световне органе сопствене „народне власти“ које би биле репрезентоване у личности војводе (раније деспота, током политичких акција грофа Ђорђа Бранковића), постала је сасвим излишна. Политички тренутак за поменута могућа решења питања положаја српске етничке заједнице неумитно је прошао. Бечки двор био је спреман да по питању повластица за досељено српско становништво обезбеди само она права која се тичу организовања духовно-црквеног живота једне православне верске заједнице, а никако да у дата права буду укључени, са ширег аспекта посматрани, елементи државности.[9]

Права српске етничке заједнице и њене црквене јерархије, гарантована овим првим привилегијама, од почетка њихове примене у свакодневном животу наилазиле су на оштру осуду и отпор код угарске сталешке управе и јерархије Римокатоличке цркве. Жупанијским сталешким круговима угарске племићке политичке и друштвене елите посебно су сметале одредбе према којима је највећи део заједнице српске етничке провенијенције уживао статус слободног становништва, изузетог од феудалних кметовских обавеза према племству и жупанијама, и то без обзира на области у којима су живели. У намери да спречи покушаје мађарске световне политичке и духовне католичке елите у њиховим настојањима усмереним према поништавању или макар ограничавању стечених привилегија намењених српској заједници, двор је 11. децембра 1690. године преко Угарске дворске канцеларије издао Протекциону диплому, а већ наредне године и следећу привилегију од 20. августа, којом се власт српског патријарха поред црквених питања проширила и на сфере световног живота етноса.[10]

Неколико месеци пре објављивања поменуте привилегије, тачније 20. марта 1691. године, у Будиму је одржан збор српских угледника и првака у Хабзбуршкој монархији. Непосредни повод сазивања збора састојао се у намери српске духовне и политичке елите да своје раније захтеве о избору инокосних народних војно-управних органа власти још једном потврде и на свеобухватан начин и у интегралном тексту поднесу царским властима на одобрење. Збор је сазван у присуству патријарха Чарнојевића и епископа Исаије Ђаковића, непосредно након епископовог повратка из дипломатске мисије у Бечу, где је успео да издејствује потврду деспотске титуле и породично-династијског наслеђа за тада утамниченог грофа Ђорђа Бранковића. Окупљени представници српске, првенствено духовне и политичке елите, изразили су намеру да досељени Срби ступе у „војнички статус“, тј. у оквире хабзбуршке царске војске, али пре свега захтевали су да „потомак српских деспота“ гроф Ђорђе Бранковић буде ослобођен из тамнице како би био у прилици да неометано буде постављен на положај предводника етноса, и то на темељу „легитимитета“. Поред поменутих, окупљени народни представници даље су истакли молбе да у одсуству заточеног грофа Ђорђа Бранковића, њега до ослобођења замењује друга личност, слободно изабрана од стране етноса, а чији би избор био потврђен највишом царском милошћу. Даље, донесене су одлуке и о изгледу српских барјака, о подели логистичких добара у најширем смислу речи, а посебно оружја и муниције, као и о деоби плена заробљеног од непријатеља, и друго. Један од најзнаменитијих захтева истакнут на овом старешинском збору састојао се у предлогу да након протеривања Османлија из Србије и повратка српског живља у отаџбину, хабзбуршке власти над домицилним етносом успоставе народне органе управе, односно да Хабзбуршка монархија освојене територије преда у власт самим Србима. У датом предлогу јасно уочавамо „визију контура“ устројства друштвене структуре српског етничког колективитета на просторима који би након завршетка рата ушли под окриље хабзбуршког жезла.[11] Српски захтеви (осим захтева за пуштањем на слободу грофа Ђорђа Бранковића) одобрени су царевом одлуком објављеном у форми привилегије од 2. априла 1691. године.[12] Дакле, на основу привилегије издате српском етносу, цар је дозволио да Срби „између себе“ изаберу једног квалификованог, угледног човека, војничког позива на положај својеврсног заменика утамниченог грофа Ђорђа Бранковића, па да онда тај избор поднесу бечком двору на одобрење. Почетком априла 1691. године Збор у Будиму изабрао је капетана Јована Монастерлију за свог подвојводу. Владар је прихватио поменути избор. Међутим, у околностима именовања капетана Монастерлије за подвојводу, стечени утисак да је започет поступак формирања народне војне управе, локално-аутономног или државно-правног карактера, а који је опстојавао у идејним стремљењима српске духовно-политичке елите наведеног времена, већ на почетку био је озбиљно компромитован. У стварности, избор Монастерлије за српског подвојводу није донео никакве посебне гаранције или напредак у смислу поштовања и реализовања одредаба дотадашњих царских привилегија издаваних српском етносу, нити је пружио јемства да ће у будућности заживети, у многим сегментима, ипак недовољно јасан концепт „народне духовне и световне самоуправе“ над српским етносом.[13]

Фундаменти Леополдове „привилегијалне политике“ на својеврстан начин заокружени су објављивањем привилегије од 4. марта 1495. године. На предлог Дворског ратног савета у Бечу, цар Леополд I је преко Угарске дворске канцеларије издао патент, односно привилегију на основу које је патријарху било признато право именовања епископа. Такође, српско православно становништво („грко-источне вероисповести“), било је изузето од феудалних обавеза (десетка) према Римокатоличкој цркви, а његова вероисповедна права била су стриктно загарантована. Православном епископату гарантовано је право на несметано вршење канонских визитација. Истовремено, поменутим актом владар је потврдио све раније привилегије. Неколико месеци касније, тачније 11. августа 1695. године цар је поклонио патријарху кастел Сирач у Славонији.[14] Карактер свих издатих привилегија Леополда I до поменутог времена био је изузетно комплексан и слојевит. У првим годинама након великог егзодуса српског становништва 1690. године, код одговорних лица у Дворском ратном савету у Бечу, али и у светоназорима предводника српских насељеника, у првом реду патријарха Арсенија III, преовладавало је мишљење да ће „моћ хришћанског оружја“ надвладати у тада већ колосално дугом ратном клинчу Свете лиге и Османлијског царства. Победа Аустрије и протеривање турске управе из средњовековних српских земаља на Балкану створили би услове за повратак бројног избеглог становништва на своја вековна огњишта. Истовремено, поменуте претпоставке улазиле су у оквире свих ратних циљева хабзбуршке политике у том времену, па би и привилегијалну политику Леополда I требало посматрати у том погледу. Није тешко установити да је хабзбуршким геостратешким и политичким циљевима било у интересу да српским живљем репопулишу ратом потпуно опустеле просторе Балкана и то у сливу река Мораве, Дрине, Црног и Белог Дрима, дакле земаља на подручју јужно од река Саве и Дунава. Наведене земље у саставу Аустрије биле би „гвоздена стража“ хришћанске Европе у свим каснијим евентуалним покушајима Османлија да „оживе“ своје аспирације у централним деловима Старог континента. Међутим, године су пролазиле, ратни заплети су се низали један за другим, а коначна победа „хришћанског оружја“ није се назирала. Као што смо раније приметили, ратни напори обе земље узимали су свој данак, а ниједна од сила није показивала знаке потребног слабљења, па се и сам рат претворио у дуготрајно и потпуно бесмислено исцрпљивање без јасног увида у постратни изглед међусобних односа Хабзбуршке и Отоманске империје. У највишим круговима бечких политичких, црквених и војних елита поставило се једноставно питање: шта Аустрија да ради са бројном српском популацијом избеглом пред турским терором на просторе Угарске? У току 1693. године Дворски ратни савет усвојио је план који се састојао у намери војних власти да велики део Срба привремено смештених на подручју Будима, Острогона и Сентандреје преселе на простор између река Дунава и Тисе, и то са налогом да се ово становништво у будућности бави земљорадњом. Такође, захтевано је да српско становништво из Баје буде пресељено у Славонију на простор између река Саве и Драве.[15] Према овим плановима Срби би били ослобођени свих пореза, а војници са својим породицама одвојени од осталог становништва и распоређени у капетанате.[16]

Бечки двор одлучио је да Србима понуди трајан останак у Хабзбуршкој монархији уз признавање само одређених колективних права на основу Lex originis проистеклих из дотадашње привилегијалне политике. Дакле, српско становништво добило би статус patrimonium domus austriacae и на тај начин постало би субјект права под непосредном надлежношћу царског ауторитета. Са сазнањем о постојању планова о неминовном пресељењу, као и због намере да се институционалним путем, разне неправилности у поступцима Римокатоличке цркве, војних и жупанијских власти према Србима, изнесу пред одговорне државне органе, старешине српског етноса у Угарској су јануара 1694. године одржале народни збор у Баји. На поменутом збору, Срби су изгледа прихватили могућност да буду колективно пресељени у друге земље, а конкретно су захтевали да нове насеобине буду смештене на подручјима Мале Влашке (Централне Славоније) и Куманије (северне Бачке). Истовремено, учесници Збора су тражили да српски етнос у новим насеобинама буде ослобођен од феудалних обавеза и изузет од надлежности жупанијских власти, односно да непосредну власт над Колективитетом поседује једино Двор. Нарочито је захтевано да се сви насељеници врате у своју стару постојбину након успостављања мира.[17] Питање трајног насељавања Срба заиста је одложено за период након окончања ратних сукоба. Најважнији аспект одлука Бајског збора из 1694. године огледа се у јасној иницијативи српских духовних и световних елита да се положај досељеног становништва уреди на принципима територијалног устројства друштвених структура њихове етничке заједнице. У периоду до 1703. године одржано је још неколико народних зборова који су недвосмислено подржавали став о потреби организовања засебне територије где би се српски досељеници трајно населили, а истовремено где би њихова заједница била утемељена на фундаментима привилегијалне политике Бечког двора. Поменути зборови одржавани су и због све јачег притиска прозелитских настојања римокатоличког клера усмерених у правцу ширења унијатске верске политике међу православним живљем. Народне елите српског етноса постале су свесне да је ефикасан отпор унијатској политици Римокатоличке цркве и настојањима угарских и хрватских сталежа да досељеницима наметну феудалне обавезе, могуће организовати само у условима постојања једне компактне територијалне организације где би српско становништво било трајно насељено и живело у складу са начелима и одредбама царских привилегија. Наведена мисао о „засебној територији“, као својеврсној административно-управној јединици, где би српски досељенички колективитет живео под надлежношћу централних државних органа из Беча, није напуштала предводнишке духовне и световне елите ни у наредна два столећа.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Веселиновић, Рајко Л. (1986). Народноцрквена и привилегијска питања Срба у Хабсбуршкој Монархији 1699–1716. године. Историја српског народа. Књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 39–54.

Гавриловић, Славко (1986). Срби у Угарској и Славонији од Карловачког мира до аустро-турског рата 1716–1718. Историја српског народа. Књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 55–61, 163–175, 195–216.

Гавриловић, Славко (2010). О Србима Хабзбуршке монархије. Београд: Српска књижевна задруга.

Микавица, Дејан (2005). Српска Војводина у Хабзбуршкој монархији 1690–1920: Историја идеје о држави и аутономији пречанских Срба. Нови Сад: Stylos.

Поповић, Душан Ј. (1959). Срби у Војводини. Књ. 2: Од Карловачког мира 1699. до Темишварског сабора 1790. Нови Сад: Матица српска.

Рокаи, Петер; Ђере, Золтан; Пал, Тибор & Касаш, Александар (2002). Историја Мађара. Београд: Clio.

Руварац, Иларион (1896). Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу патријарху. Београд: Српска Краљевска Академија.

Попов, Чедомир & Гавриловић, Славко (1997). Европска револуција и српски покрет 1848–1849. Београд–Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.

Тејлор, Aлен Џ. П. (2001). Хабсбуршка монархија. Прев. Мирјана Николајевић. Београд: Clio.

Швикер, Јохан Хајнрих (1998). Политичка историја Срба у Угарској. Прев. Томислав Бекић, прир. Славко Гавриловић. Нови Сад: Матица српска.

[1]Александар Стојачковић, Черте живота народа србскогЪ у унгарскимЪ областима, одЪ времена, кадЪ су Мађари у ове дошли, па до славногЪ доба воскресенія Войводовине Сербіє, или одЪ године 895–1848, СЪ ДодаткомЪ, садржаваюћимЪ и себи за права овостранскогЪ Народа СрбскогЪ найважнія писма и повластице найновієгЪ времена, Списао и издао АлександерЪ СтоячковићЪ, Писмены ЄрменскогЪ Монастыра, Беч, 1849, стр. 46–52; Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књига I, Српска академија наука и уметности, Народна библиотека Србије, Матица српска, Београд, Нови Сад, 1982, стр. 452–453, 455; Гаврило Витковић, Споменици из будимског и пештанског архива, књига шеста, Државна штампарија, Београд, 1875, стр. 108.

[2]Александар Стојачковић, Черте живота народа србскогЪ у унгарскимЪ областима, одЪ времена, кадЪ су Мађари у ове дошли, па до славногЪ доба воскресенія Войводовине Сербіє, или одЪ године 895–1848, СЪ ДодаткомЪ, садржаваюћимЪ и себи за права овостранскогЪ Народа СрбскогЪ найважнія писма и повластице найновієгЪ времена, Списао и издао АлександерЪ СтоячковићЪ, Писмены ЄрменскогЪ Монастыра, Беч, 1849, стр. 46. Већ смо раније напоменули да је од средњег века на просторима Јужне Угарске било присутно српско словенско становништво. Од времена када су области Јужне Угарске ослобођене од отоманске управе, муслиманско становништво је напустило ове крајеве, а српско је остало. Као што смо раније навели, на страним картама, области данашње Војводине обележаване су као Rascia, односно Србија, што је можда и најбољи доказ континуираног присуства српског етничког колективитета на наведеним просторима у датом временском интервалу. Свакако, Срби су ове области сматрали и називали „српском земљом“. Након завршетка Прве и Друге сеобе (1690. и 1739. године), удео српског етничког елемента у укупном броју становника Угарске, посебно на просторима Јужне Угарске (Délvidék), експоненцијално је увећан. Уколико узмемо у обзир податак да је на територији Србије у време аустријске управе (1718–1739) живело око седамдесет хиљада људи, онда нам и размере великог егзодуса из 1690. године постају разумљивије. Упореди и: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 295–298.

[3]Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 290–291, 299–302. Упореди и: Јован Радонић, Гроф Ђорђе Бранковић и његово доба, Српска краљевска академија, Београд, 1911, стр. 448.

[4]Мита Костић, О постанку и значењу тзв. „Инвитаторије“ Леополда I балканским народима од 6. априла 1690, Историјски часопис САН, Српска академија наука, Београд, 1951, стр. 144–156.

[5]Оригинал Инвитаторије није сачуван, већ само њен концепт који се данас чува у бечком Државном архиву. Оригинал ове привилегије изгубљен је још 1732. године у време администраторског управљања темишварског епископа Николе Димитријевића над пословима Митрополије. Види: Димитрије Руварац, Српски Сион, Нови Сад, 1907, стр. 438.

[6]„Leopoldus, Divina favente Clementia Electus Romanorum Imperator, semper Augustus etc. etc. Honorabilis, Devote, Dilecte; Pluribus Nobis relatum est, quantopere Vobis cordi sit rei Christianae incolumitas, et incrementum, cujus egregia Vos praebuisse specimina fideli defuncto Generali Piccolomini ibi locorum agenti opera navata non sine satisfactione intelligimus; id ipsum Nobis deinceps a singulari fide, ac studio Vestro, praesertim vero in Deum cultu promittentes, dum non dubitamus Vos, pro ea, qua apud Populos illarum Partium, et inprimis Albanenses, et Rascianos polletis authoritate, strenue collaboraturos, ut oblata a Deo tam oportuna occasione jugum Turcicum, sub quo hactenus deplorandum in modum gemuerunt, excutiant, et armis Nostris sociati barbarum Ottomanorum Tyrannidem deprimere modis omnibus extinguereque juvent. Opus certe Deo gratissimum praestituri, Nostra etiam Gratia Caesarea Regiaque omnino dignum: Quam uti Vobis Clementissime offerimus ita vivis documentis comprobare in se ferentibus occasionibus non omittemus. Datum in Civitate Nostra Vienna, die Sexta mensis Aprilis, Anno Millesimo sexcentesimo nonagesimo. Regnorum Nostrorum, Romani, trigesimo secundo, Hungarici, trigesimo quinto Bohemici vero Anno trigesimo quarto. Leopoldus (L. S.) T. A. Henr. Comes de Stratman. Ad Mandatum Sacrae Caesareae Regiaeque Majestatis proprium. Steph. And. de Werdenburg.“ – стоји у писму цара Леополда I. Оригинал писма упућеног патријарху Арсенију похрањен је у Архиви Српске академије наука и уметности у Карловцима. Писан је на хартији прилепљеној на платно. Документ са оригиналним потписима цара и краља Леополда I има димензије 32,5×21 cm, а сама хартија је савијена у облику писма. Упореди и: Славко Гавриловић, Исаија Ђаковић, архимандрит гргетешки, епископ јенопољски и митрополит крушедолски, Зборник Матице српске за историју, 74, Матица српска, Нови Сад, 2006, стр. 9.

[7]У тексту Привилегије од 21. августа 1690. године, загарантоване су одређене колективне повластице српске заједнице, а у њему пише: „…cujus Nobis perquam acceptae contestationis et exhibitionis vestrae intuitu, vos universos et singulos in tutelam Nostram Caesareo-Regiam Clementissime non tam suscipimus, quam ad egregium propositum animis vestris figendum, et filiis inculcandum perpetuo, omnibusque in occurrentiis realibus Documentis magis magisque confirmandum. Arma proinde contra infenssimum Christiani nominis hostem, et persecutorem vestrum sub auspiciis Nostris, Nostrorumque Belli-Dacum directione sumenda, propulsandasque injurias, calamitates ac miserias vobis iniquissime crudelissimeque hactenus illatas, Paterne hortamur; vicissim, ut lenitatem, ac dulcedinem Imperii, Dominatusque Nostri in ipso limine sentiatis, petitionibus vestris pietate Nobis connaturali annuentes, Benignissime decrevimus, ut juxta Orientalis Ecclesiae Graeci Ritus Rascianorum cosuetudinem, ac normam veteris Calendarii libere conservemini, et prout hactenus, ita deinceps a nullis Ecclesiasticis vel Saecularibus Statibus ulla afficiamini molestia; Liceatque vobis inter vos, ex propria Facultate, ex Natione et Lingua Rasciana constituere Archi-Episcopum, quem Status Ecclesiasticus et Saecularis inter se eliget; Isque Archi-Episcopus vester liberam habeat Facultatem disponendi cum omnibus Orientalis Graeci ritus Ecclesiis, Episcopos consecrandi, Sacerdotes in monasteriis disponendi, Templa, ubi opus fuerit, propria Facultate extruendi, in Civitatibus, et Villis Rascianos Sacerdotes subordinandi: Verbo, sicut hactenus, Graeci Ritus Ecclesiis, et ejusdem Professionis Communitati praeesse valeat, et propria Authoritate Ecclesiastica, vigore Privilegiourum, a Praedecessoribus Nostris, Divis quondam Hungariae Regibus, vobis concessorum, in tota Graecia, Rascia, Bulgaria, Dalmatia, Bosnia, Jenopolia et Herczegovina, nec non in Hungaria et Croatia, ubi de facto existunt, et quatenus, ac quamdiu Nobis universi, et singuli Fideles, et devoti erunt, Facultate disponendi gaudeat; Statibus porro Ecclesiasticis, velut Archi-Episcopo, Episcopis, Monachis, omnisque generis Sacerdotibus Ritus Graeci in Monasteriis, et Templis maneat propria Facultas disponendi, ita, ut nemo in praedictis Monasteriis, Templis, et Residentiis vestris violentiam exercere valeat, verum in Decimis, Contributionibus, et Quartiriis antiqua immunitate gaudeant: Nec super Ecclesiastico ullus (у штампаном облику писало је ullius, а потом је наведена реч била руком прецртана-примедба аутора) Saecularium, praeter Nos, potestatem habeat arrestandi, vel incaptivandi aliquem, sed Archi-Episcopus tales a se dependentes Ecclesiasticos, poenam aliquam incurrentes, Jure Ecclesiastico, seu Canonico punire queat. Conferimus etiam et confirmamus Graeci Ritus Templa, Monasteria, et ad haec spectantia, prouti etiam Archi-Episcopum, et Episcopos concernentia Bona, qualiacunque illa sint, juxta collationem Praedecessorum Nostrorum possidenda, quae autem Templa Christiani nominis hostis Turca vobis ademit, ea quoque recuperata manibus vestris resignari demandabimus, Archi-Episcopo denique, vel Episcopis vestris, necessitate sic exigente, Monasteria et Ecclesias in Civitatibus, aut Pagis visitantibus, vel etiam Parochos, et Communitatem instruentibus a nemine tum Ecclesiastico, tum Saeculari molestiam inferri patiemur…“. Оригинал Привилегије похрањен је и сачуван у Архиву Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима, а њен концепт налази се у бечком Државном архиву. Поменути оригинал писан на пергаменту дугачак је 67, а широк 88 cm, а с леве стране, испод текста, налази се аутентичан потпис цара Леополда I. На доњој страни, на свиленом гајтану црно-жуте боје, причвршћен је царски печат у позлаћеној сребрној кутији с урезаним мотивом двоглавог орла, хералдичког симбола хабзбуршке династије. На пресавијеном пергаменту с леве стране, записана је потврда да је та привилегија свечано проглашена 13. јануара 1691. године у Коморану („Anno 1691 die 13 mensis Januarii in Grali Cotus Comaromiensis Congregatione in oppido eiusdem nominis celebrata praesens benignum Suae Majestatis Stmae Diploma Regium publicatum perlectum et exhibitum, debitoque Fidelitatis cultu acceptatum, nemini votum contradicente. Per Juratum eiusdem Comitatus Notarium Alexandrum [нечитко презиме]“). Упореди и: Гаврило Витковић, Споменици из будимског и пештанског архива, књига шеста, Београд, 1875, стр. 108; Ј. Р., Три писма српског патријарха Арсенија III Чарнојевића, приопћио Аврам Ђукић, Летопис Матице српске, књига 219, свеска III, Матица српска, Нови Сад, 1903, стр. 30–38; Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 299–300, нап. 1, стр. 494.

[8]Потребно је да уземемо у обзир и став Леополда I према питању обнове суверенитета угарске државе на њеној целокупној „предмохачкој“ територији у периоду пре Бечког рата, дакле пре 1683. године. У више наврата, посебно у рату 1663–1664, који је завршен Вашварским миром, угарским сталежима постало је јасно да династичкој политици Леополда I нарочити приоритет не представља протеривање османлијске власти из Средње и Југоисточне Европе, те да је фокус њених интереса усмерен према очувању наслеђених и стечених позиција Хабзбуршке монархије у Светом римском царству немачке народности, као и даљем ширењу тих позиција у западноевропским и италијанским земљама. Према схватањима бечких војних и политичких кругова, у геостратешком погледу, угарске земље биле су само нужна предстража одбране хабзбуршких наследних поседа и уопште хришћанске Европе, као и неопходан полигон у офанзивним акцијама сузбијања непрестане турске опасности. Наведени политички интереси хабзбуршке династије били су један од разлога због којих је дошло до избијања чувене Вешелењијеве завере и покретања дуготрајног куручког покрета мађарских сталежа против власти бечког двора. До истинске промене односа хабзбуршких власти према одабиру правца ширења свог династичког утицаја дошло је после релативно неуспешног Рата за шпанско наслеђе (1701–1714), када су прихваћени ставови најзначајнијег царског војсковође и хероја битке код Сенте принца Еугена Савојског, према којима правци ширења династичког утицаја и тежишта њене власти морају бити усмерени према подунавским областима и Балканском полуострву, дакле – према османлијским поседима.

[9]На основу чињеница, доказано је да се речи из Позивног манифеста „…Servata…eligendique Vaivodae liberatae…“ односе на избор племенских војвода, пошто су Срби и Арбанаси тада живели у племенском устројству са војводама на челу. После сеобе Срба у Угарску 1690. године, Леополд I одустао је од давања наведене повластице. Тек са потврдом поменуте Леополдове Инвитаторије од стране Јосифа I од 7. августа 1706. године, Карла VI (III), 10. априла 1715. године, а потом и Марије Терезије, 1743. године, српској заједници у Угарској озакоњено је право на избор војводе, само што се ту сада није мислило на племенског војводу, јер Срби у Угарској нису више живели у племенском устројству, већ на један инокосни управни орган, пре свега војног карактера.

[10]На основу захтева етноса које су цару Леополду I изнели епископ Исаија Ђаковић и Адам Фелдвари, угледник из Коморана, двор је публиковао привилегију 11. децембра 1690. године. У српској историографији привилегија је остала упамћена под називом „Протекциона“ или „Протекционална диплома“. Дипломом су обновљене и знатно проширене повластице које су Срби добили на основу Привилегије од 21. августа исте године. Акт је прописао заштиту за све Србе, њихова духовна и материјална добра и поседе. Такође, повластице су подразумевале ослобађање Срба од обавеза плаћања свих пореза и намета, а истовремено угарским властима српско свештенство и обичан пук препоручени су као „цареви штићеници“. Оригинални документ Привилегије од 20. августа 1691. године написан је на пергаменту ширине 73 cm, а висине 50 cm, а са леве стране испод текста налази се потпис цара и краља Леополда I. У доњем делу пергамента материјал је пресавијен са свиленим гајтаном у својству повезног сегмента документа. Свилени гајтан „држи царски печат у позлаћеној сребрној кутији с урезаним двоглавим орлом на поклопцу“. На левој страни пресавијеног пергамента стоји запис: „Publicatae sunt Suae Majestatis Sacratissimae Literae Privilegiales et Donationales et solenniter praesentatae in Generali Congregatione Comitatus in anteriori Civitate Strigoniensi. Die 17 Martii anni millesimi sexcentesimi nonagesimi 2-di celebrata, per Georgium Sinka, Subrogati Antelati Comitatus Notar“ из којег јасно видимо да је наведена привилегија свечано проглашена на заседању жупанијске скупштине у Острогону 17. марта 1692. године. О различитим аспектима у вези са објављивањем и садржајем саме привилегије, види: Др Јован Радонић, нав. дело, стр. 448 и 460. Упореди и: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 301–302, 310–311, нап. 1, стр. 494, нап. 1, 502.

[11]Захтеви окупљених српских духовних и условно речено световних старешина на Збору од 20. марта 1691. године, забележени су и у Protocollum Registratur Ратног архива Аустријског државног архива са датумом од 2. априла 1691. године: „Priuilegium vnd Beschaidt, welcher der ratzischen Miliz gegen deme, dass sie wider die Türken streitten sollen, ertheilt worden 1. wegen Entlassung Arrests ihres Despot Brankouiz; 2. Vnterdessen Substituirung eines anderen an seiner Stöll; wie der fahne zu zeichen vnd denen das Brodt vnd Munition erthailt; 4. wie es mit der vom Feindt eroberenden Beuth zu halten; 5. dass sie, wan in des Feindts Landt ihre von vorhin innengehabte Örther recuperiert wurden, vnter irem besonderen Magistrat stehen vnd deren alten Priuilegien gaudiren solten, 6. dass vnterdessen von der hung. Cantzley der Spanschafften Raab, Comorn, Stuhlweissenburg vnd Vesprin anbefolchen werde, von ihnen wegen der Winter-Portionen nichts zu begehren…“ пише у поменутом протоколу, види: K. u. K. Haus-, Hof- und Staatsarchiv, Kriegsacten, Protocollum Registratur, 2. IV 1691. Недвосмислено можемо да уочимо да су окупљене старешине истовремено захтевале да у својеврсном „интеррегнуму до повратка у отаџбину“ хабзбуршке власти издају налог ђурској, коморанској, стонобеоградској и веспремској жупанији у вези са ослобађањем српског становништва од тзв. „зимског пореза“, односно да буду изузети од издржавања војних јединица у току зимског периода.

[12]Привилегија коју је цар Леополд I на захтеве Збора српских старешина објавио датирана је у Бечу 2. априла 1691. године, а она у интегралном тексту гласи: „Universitati gentis Rascianae in regno Nostro Hungarie et signanter ad Ossekinum, Budam et Comarium existenti … Eidem benigne significantes, Nobis puncta ab eadem commissariis Nostris caesareis et regiis Budae porrecta demisse relata esse, ex quibus inter caetera private intelleximus memoratum gentem rascianam servitiis Nostris militaribus contra communem Christiani nominis hostem se addicturam humillime petendo, ut causa arresti ductoris sui comitis Georgii Brankovich examinetur et si reus compertus fuerit, puniatur, sin minus et innocens arresto haud amplius detineatur, secundo, ut ad campum progredi et habiliores ad arma capessenda esse possint, in locum ductoris sui praenominati unum vicegerentem eligere valeant. Tertio, paratissimos se offerunt, sine stipendio arma capere et contra inimicum Turcam strenussime pugnare, dummodo panis et munitio subministretur et si a Turcam jugo liberati fuerint atque suis libertatibus libere frui possint, tranquilitate optata, stabilita ex tunc propriis facultatibus, munitionibus et pane suo contra Turcas arma sumpturos et fidelltatem suam erga Majestatem caesaream et regiam perpetuo servandam contestaturos. Instantes pro quarto, ne alius nationis militiae sit licitum, praedam ab inimico proprio marte partam surripere et eadem privare, quatenus ejusmodi difficultatibus sublatis penes exercitum caesareum in campum procedere et usque ad ultimae sangvinis guttae effusionem contra Turcam pugnare possint. Hisce igitur Nobis humillime relatis benigne resolvimus, ut quantum 1. Ejusmodi gentis ductorem Georgium Brankovoich illiusque detentionem attinet, Nos eundem qvidem ex arresto defacto causa adhuc incognita, dimittere haud posse. Nihilominus tamen processum illius quantocyus revideri, clementer curabimus, ad cujus demissam relationem Nos benigne secundum dictamen iustitiae resolvemus, interea vero clementer annuentes, ut 2. eadem gens Rasciana ex gremio suo virum qualificatum, rei bellicae gnarum et fidelum seligere Nobisque ad ratificandum proponere possit, qui curam hujus communitatis gentis Rascianae habere eamque dirigere valeat. 3. Clementer quoque ordinauimus, ut Rascianis sub vexillis Nostris caesareis et regiis (quae ex uno latere cum sancta cruce, ex altero vero cum aquila imperiali signata propediem transmittentur) militantibus non solum panis sed etiam munitio necessaria successive de tempore in tempus subministretur et si 4. deo ita disponente in conflictu generali aut expugnatione cujusdum fortalitii vel per quasdam excursiones iisdem sub signis Nostris caesareis et regiis militantibus quaepiam praeda aut spolium obvenire contigerit, cum praefatis Rascianis talis in participatione similis praede aut spolii observantia habebitur, qualis defacto cum germanica et hungarica militia Nostra mos usitatus fuit, neque ullo modo permittemus, ut praedam proprio marte ab inimico aquisitam, aliis sive ex germanica vel hungarica militia illi sint, surripere aut sibi vendicare sit licitum, prouti eum in finem generalibus Nostris serio demandabimus, quatenus contravenientes absque ullo respectu et habita consideratione in exemplum aliorum severe puniant et pro majori securitate ipsorum Rascianorum hanc Nostram gratiam illis hisce concessam apud exercitum Nostrum caesareum et regium publicari faciant. 5. Adhibebimus quoque pro possibili omnem conatum, ut per victoriosa arma Nostra auxiliante deo repetitam gentem Rascianam, quo citius eo melius in territoria seu habilitationes antehac ab eadem possessas denuo introducere et inimicos ab inde repellere possimus, volumus, ut sub directione et dispositione proprii magistratus eadem gens Rasciana perseverare et antiquis privilegiis eidem a Majestate Nostra benigne concessis, ejusque consvetudinibus imperturbate frui valeat. 6. Interea autem per Cancellariam Nostram Regiam Hungaricam Aulicam comitatibus jauriensi, comaromiensi, albensi et vesprimiensi serio injunctum est, ne repetitam gentem. Rascianam ad contributiones seu portiones hybernales adigant aut in commerciis vel negotiationibus suis praepediant“, пише у поменутом тексту привилегије, види: Ратни архив у Бечу, Дворски ратни савет, Протоколи и експедитна акта 1686-1752, Prot. Exp. за март 1691. fol. 32; Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 304–305, нап. 4, стр. 497.

[13]Оправданост изнетих уверења налази се и у чињеници да ни назив Монастерлијиног звања ни његов ранг у војсци никада није прецизно утврђен. Савремени званични акти називали су га вицевојводом, вицедеспотом, капетаном, вицегенералом, вицедуктором, генералом, дуктором, итд. У декрету о именовању наведено је да „подвојвода води бригу о пословима расцијанске нације и да управља над Расцијанима“. Међутим, подвојводи Монастерлији поверена је брига само над српским етносом насељеним у Бачкој и Барањи и то у знатно суженом делокругу овлаштења. Подвојводи је омогућена само команда над војницима у Бачкој и Барањи, а имао је и административне ингеренције над цивилним становништвом у тим крајевима, посебно над живљем у пустарама и селима. Види: Милутин Јакшић, Природа преласка Срба у Угарску 1690. и привилегија, Летопис Матице српске, књига 206, свеска II, Матица српска, Нови Сад, 1901, стр. 16–27.

[14]Др Јован Радонић, нав. дело, стр. 496. и 499. Оригинални документ Привилегије од 11. августа 1695. године налази се у Архиву Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима (АСАНУК). Документ је написан на пергаменту (висина: 56 cm, ширина: 70 cm), а са леве стране његовог текста приметан је потпис цара Леополда I. На свиленом гајтану, као повезном сегменту документа, налази се краљевски печат у позлаћеној кутији. На пресавијеном пергаменту са десне стране текста стоји запис: „…Ano Dni 1695 die 12 men. Septembris praesentes Suae Majestatis Sermae Literae Privilegiales sub generali Cottum Pest Pilis et Solt unitorum Congregatione in libera ac regia Citte Pestiensi sunt per me Stephanum Suttan praefatorum Cottum Juratum Notarium perlecta, nemine contradicente publicatae…“.

[15]Почетком 1693. године аустријске војне власти извештавају Дворски ратни савет да се у Сентандреји налази укупно 12 000 Срба „са 300 лађа“, а у околини Будима 6000 душа. Према другом извештају у Сентандреји и њеној околини било је укупно 14 000 Срба (Види: Споменица Матице српске, Матица српска, Нови Сад, 1927, стр. 675). „Heysler, wien, den 5. April 1693. Erindert wegen Einrichtung vnd Nestehlung der rascianischen Miliz, wie solche in gueter Ordnung, gewisse Anzahl in stette Kriegs Dienst können gebracht werden. Primo wären sie aller onerum vnd der Cameral praestationum vnd Tax, solang der Krieg wehret, zu befreyen, dennen, die in Velt dienen, das Brodt zu raichen, ein selectus militiae zu machen, in capitaneatus einzutheilen vnter eines deutschen Generals Commando zu stehen vnd die vbrigen in gewisse districtus zwischen der Donau vnd Theyss wegen Cultiuirung der Gründt einzutheillen“ (Види: Ратни архив у Бечу, Дворски ратни савет, Протоколи и експедитна акта 1686–1752, Prot. Exp. за март 1693).

[16]Јован Радонић, Римска курија и јужнословенске земље, од XVI до XIX века, посебна издања, књига CLV, Одељење друштвених наука САНУ, нова серија, књига 3, Српска академија наука и уметности, Београд, 1950, стр. 469–478. Упореди и: Дејан Микавица, Српска Војводина у Хабсбуршкој монархији, Историја идеје о држави и аутономији пречанских Срба, Стилос, 2005, стр. 12–13.

[17]Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 319–321. Упореди и Дејан Микавица, нав. дело, стр 13–14.