Москва – Трећи Рим?

Аутор: Милован Балабан, историчар

Идеја о Москви као Трећем Риму доживљава се на различите начине, како на Западу тако и у Русији. На Западу је ово најчешће схватано као руска империјална идеја, при чему се неретко учитавало Русији управо оно што је суштина Запада, дакле, империјална идеја глобалног овладавања светом. Са друге стране у Русији се на различите начине, кроз различите епохе ова идеја схватала, некад јој је даван већи, а некада мањи значај. Но, сматрамо да је најбитнији угао гледања на ову идеју онај православни, духовни, те да у таквом доживљају Москве можемо да се приближимо суштини ове идеје, њеном правом значењу и смислу.

Први и Други Рим

Први Рим је био паганска држава, империја у којој се родио Богочовек. Из угла хришћанског чини се да се по Божијој промисли овај део света ујединио, што је омогућило проповедање, ширење и учвршћивање речи Божије. Отуда је тадашњи, Први Рим, имао огроман значај, пошто се вера све више ширила становништвом империје, прелазећи постепено са доњих на горње слојеве друштва. Услед овога у време Диоклецијана су покренути најжешћи прогони хришћана, што је говорило да је нова вера ухватила јаке корене, чак и у римским елитним круговима. Но, ово је био покушај да се империја врати на старо, што није успело, те је убрзо Константин прогласио толеранцију Миланским едиктом 313. године.  Крајем истог века, у време цара Теодосија, хришћанство је постало државна религија.

Пагански, безидејни Рим се урушавао, што је Константин осетио, схватајући потребу другог наратива, животворнијег како би се сачувала империја. У том контексту је и његово оснивање Новог Рима, града који ће представљати визију будућности империје, с новим православним духом. Преображена, у хришћанство умивена империја ће опстати на Истоку још наредних хиљаду година и представљати време афирмације хришћанске вере, када ће она бити проповедана многим народима, укључујући и наш српски народ.

Иначе теорија о Риму вуче корене из књиге пророка Данила где се спомињу четири царства, од којих ће последње бити Христово, вечно царство које није од овога света, него ће бити преображени свет, непролазан и вечан. Други Рим је по промисли створио хришћанску империју и имао функцију да шири хришћанство по целокупној васељени, пре свега међу суседним Словенима. Трећи Рим има улогу чувара праве вере, као што представља и одсјај тог последњег, вечног Христовог царства. Као чувар вере православне и заштитник цркве, као носилац неба на Земљи, али и свих православних широм света. Колико ће он то бити кроз историју зависи и зависило је од много фактора, као што и од многих околности зависи колико је Москва као Трећи Рим успела да реализује своју мисију.

Вратимо се на причу о Риму. Први Рим ће пасти под налетима варвара, који ће временом покушати да обнове идеју Рима, преко које ће хтети да обезбеде легитимитет империје на Западу. Ови покушаји обнове легитимитета биће спровођени управо због стварног легитимитета Другог Рима који је имао Константинопољ (основан од стране Константина) кроз своју хиљадугодишњу историју, све до пада 1453.године. Континуитет са Првим Римом Константинопољ је градио на формули премештања империје, као и чињеницом да је основан од стране римског цара Константина као продужетак Првог Рима у државном, културном и цивилизацијском смислу.

У византијском царству се, нарочито у његовом другом делу постојања од цара Ираклија, а најпре после победе над иконоборством, развила теорија симфоније цркве и државе. Наиме, држава је штитила цркву и праву веру, док је црква била морални коректор, чувар чистоте вере и неко ко усмерава читаво друштво, читаве заједнице ка правом смислу живота, односно духовним вредностима оличеним у вечном Христовом царству, чији је само одсјај световна империја. Наравно, ово је био идеал који је у прошлости био близак духовним и световним властима код Ромеја, а некада се чинио поприлично далек, што је нарочито било видљиво у време пропадања Византије, када су све више преовладавала световна гледишта у универзалној светској супрематији, упркос томе што је царство бивало све слабије, а његов пад био само питање тренутка.

Задржавање империјалних тежњи код Ромеја биле су, услед слабљења царства нереалне, тачније речено погрешне и неосноване услед избацивања духовне компоненте, односно стављања у први план империјалног, световног принципа, што је озбиљно одвело византијску елиту на пут компромиса са Западом у верском погледу. Заиста је претила опасност да се одступи од праве вере, што се на крају крајева и десило (изузимамо већину монашких заједница, али и верног народа који је био против ових компромиса са Западом) Лионском унијом 1274–1278. године и Флорентинском унијом 1439. године. Ови споразуми са католичким Западом, чиме је практично кључ вере предат у руке Латинима како би се спасила држава, није позитивно примљен код ромејско-грчког народа, али ни код осталих православних народа, поготово код српског и руског.

Излазак Русије на историјску сцену

Није изгледало да ће Русија евентуално наследити мисију Ромеја. Она се развијала у прикрајку Византије, али свакако је у свом кијевском периоду већ била велика држава. Међутим, потпадање под власт Монгола драматично је зауставило њен државни развој, али је са друге стране створило јаке хришћанске темеље руског народа. Баш у том периоду се ствара дефиниција Руса као православног хришћанина, а црква постаје неодвојиви део руског идентитета. Постепено ослобађање од Монгола паралелно је текло са урушавањем царства Ромеја.

Русија се временом претварала у империју, баш када су све православне државе губиле независност под налетом Турака Османлија. Истовремено су актуелизована апокалиптична пророчанства по којима ће доћи до краја света 1492. године. Пад Другог Рима 1453. доживљен је апокалиптично, што је међу православнима, који су веровали да је ромејска империја царство одсјаја Христовог царства и као такво у функцији заштите православља, изазвало бојазан да ће црква остати без заштите. Веровало се да није могуће постојање цркве без царства.

Те две ствари је требало некако помирити. Наравно црква и у најтежим окoлностима може да нађе начина да постоји, али је то увек период великих гоњења и многоструко тежих услова живота. Можда је најупечатљивији пример постојања цркве без државе била Пећка патријаршија где је народ српски функционисао као релевантан фактор међу европским народима, а степен духовности је био на узорном нивоу. У том контексту можемо посматрати наредни стогодишњи процес формирања руског царства као наследника Византије и доживљаја о Москви као Трећем Риму.

Дакле, када пада Други Рим почиње уздизање Москве. Она се шири да би већ у време Ивана Грозног дошла до Урала. Оно што је битно да нагласимо, а следећи горе речено, потреба је да се дефинише, услед уверења да црква не може да постоји без царства, царство које може бити гарант постојања цркве и православне вере. У прилог веровању да не може црква да постоји без царства можемо навести податак да су покретни празници били израчунати до 1492. године, јер се сматрало да нема потребе да се рачунају за период после ове године, обележене у пророчанствима као пресудне за овај свет.

У пророчанствима је такође било напоменуто да ће крај царства доћи непосредно пре краја света, дакле, у тренутку када не буде било силе да задржава тајну безакоња. Овде се види сличност учитавање Византији од стране православних са оним што се данас учитава и како се доживљава Русија. По речима апостола Павла то је она сила која задржава тајну безакоња, те да после пада те империје долази до појаве антихриста, његовог овладавања светом, али и његовог пораза и краха, те коначног устоличења Христа, односно до остварења по пророку Данилу четвртог царства, то јест васкрсења човека и творевине у вечном царству Христовом.

Када се ипак схватило да краја света неће бити, створили су се услови да хришћани православци траже излаз, те да се прилагоде новим условима. Будући да се видело да по Божијој промисли краја света неће бити после пада царства Другог Рима, митрополит Зосима је први формулисао једно ново учење и нови став. Тадашњи Велики кнез Иван III постаје по њему нови цар, нови Константин, по моделу како је Први Рим премештен у Константинопољ, тако се Други Рим премешта из Константинопоља у Москву.

Са једне стране ово је мистично, тајанствено пребацивање сакралног смисла у земаљску историју, али је са друге стране и потпуно рационалан приступ, диктиран светским политичким околностима и односом снага. Цариград је пао, Ромеји су изгубили царство, остале православне државе су биле поробљене од стране Турака Османлија, док је једино Русија, далеко на истоку, скоро заборављена током монголског ропства, просто изронила и показала се као једина која је у стању да понесе терет православне империје, односно заштитнице православних, што ће она и бити у читавој историји. Наравно, некада са мање некада са више успеха, некада искрено, а некада делом злоупотребљавајући положај и мисију коју је добила промисли у своје геополитичке и империјалне сврхе. Но, Русија је увек била најјача међу православнима и на неки начин била је ослонац тим народима и државама.

Трећи Рим – суштина и смисао и монах Филотеј

Но, улога Трећег Рима је у складу са динамиком самог хришћанства трансформисана. Можемо рећи да је Први Рим створио услове да се међу људима објави оваплоћени Бог, да се његова реч прошири и посведочи. Други Рим је извршио планетарну афирмацију те речи објављујући је и вршећи мисионарски рад међу народима који су хтели ту реч да приме, док је улога Трећег Рима да сачува ту реч, да је штити и задржи њену чистоту у свету, који је одступио од православног учења – да буде чувар цркве у свету који је махом одступио од речи Божије. Можемо, уважавајући напред речено, да видимо да је, без обзира на своја одступања и ломове, Русија махом то и радила. Она је била, чак и у време комунизма, на један первертиран начин брана, пре свега колективном Западу да овлада светом, да влада глобално из једног центра. Тако она постаје сила која задржава, како се каже у Светом писму, тајну безакоња да овлада читавим светом (иако је била атеистичка и прогонила цркву Божију).

Трансформација, као што рекосмо, Рима из Константинопоља у Москву, трајала је читав један век. После Зосиме то учење је разрадио Псковски монах Филотеј. Кроз одговоре царском службенику Муњехину се виде ставови Филотеја, који долазе из срца православног манастира. Мистичност је свакако карактеристика ових ставова, а знање које произилази из њих надилази обично људско искуство. Филотеј је написао три посланице, где је најбитнија она против астрологије и Латина.

Како би разумели контекст писања Филотејевих посланица морамо схватити тадашњи доживљај на Западу, који је био тријумфалистички и победнички. Наиме, они су схватили пад Византије као резултат казне Божије за православне, а самим тим су сматрали католичанство и свеукупно Запад носиоцем чисте речи Божије, али и носиоцем једне супериорне цивилизације. Како би елиминисао утицаје са Запада, који тумаче пад Другог Рима као казну за грехове, па из тога извлаче закључак да је католичанство, а не православље права вера, Филотеј у одговору на питања астрологије (на Западу се уврежило под ренесансним утицајем мишљење да се астрологијом може тумачити људска судбина) тумачи судбину света и човека у православном духу. Царском службенику Муњехину, али и читавом православном свету посредно, Филотеј одговара да судбина људска зависи од Божије воље и човекове вере, што је одговор на посветовњачену веру Запада, која говори да је у ствари Запад готово потпуно отпао од хришћанског духа.

Филотејев мотив је, као и православних кругова, да потврди аутентичност и истинитост прaвославља у свету, где је оно окружено неправославним учењима и доживљајима света. Отуд он и каже да је Први Рим пао у верском смислу још у време сукоба са патријархом Фотијем у IX веку. Други Рим је пао, што је очито свим савременицима, што га доводи у ситуацију да помоћу формуле премештања, а у свету где су сви православни народи и државе у ропству, формулише и види Русију као Трећи Рим. Отуд он каже: Знај ти који волиш Бога и Христа да су сва хришћанска царства дошла до свога краја и сјединила се са једним царством нашег господара које је према пророчким књигама Римско царство. Јер два Рима су пала, Трећи стоји, а четвртог неће бити.

„Руски империјализам” схваћен споља и изнутра

На Западу се Филотејев тракат схвата као основа за руску империјалну идеологију. До овога тренутка, мишљење је на Западу, Москва је окупљала руске земље, а након тога је постала држава са империјалним амбицијама. Духовна страна овога схватања Трећег Рима Западу је страна. Штавише, приоритетна димензија и улога цара као чувара праве вере империјалном Западу је непојмљива. Империјалистичко овладавање светом је оно што се на Западу „разуме”, извлачи и учитава у Филотејево учење.

Међутим, ова поставка била је окренута унутрашњем стању у руској царевини. Цар по Филотеју као наследник Константиновог престола у духовном смислу чувар је вере и цркве, онај који обезбеђује слободу цркве и брани је и храни, што је дефинисано и у српском заветном смислу. Филотеј упозорава цара како мора да води бригу о хришћанском развитку својих поданика и упозорава да Трећи Рим по много чему није достојан своје мисије, баш због лошег стања вере, а не због неиспуњења империјалних амбиција. Трећи Рим је по црквеном тумачењу Нојева барка, стециште свих хришћана, будући да у свету нема слободне православне државе. Његово је да се узда у Бога и да брине о хришћанском васпитању и узрастању својих поданика. Све ово показује да је фокус Трећег Рима на вери, а не на империји.

Ако изузмемо 1589. годину када Руска православна црква постаје аутокефална, можемо приметити да се идеја Трећег Рима не спомиње дуго у руској историји. У време спора са староверцима појавила се идеја код расколника да се промене, које су долазиле од Грка, не могу догађати ако је Москва Трећи Рим. Формалне промене су ове одвојили од цркве, а разлог је био то што по њима Трећем Риму нису потребне било какве корекције од Грка, што је све резултирало одвајањем и проглашавањем цара од стране расколника за антихриста. Но, макар у погрешном контексту они су споменули Трећи Рим у руској историји после готово вековног ћутања о овој теми.

Русија као Први Рим

У време Петра Великог долази до потпуне промене наратива. Русија у то време, или бар руска елита, преображава доживљај света у световни. Наратив се мења, револуција одозго се спроводи у свим сферама друштва, а народ и елита се разилазе на својим путевима. Русија се преображава у модел првог Рима, световни и империјални. Баштиник мистичне и есхатолошке визије Трећег Рима остаје у неком смислу обичан руски православни народ, док елита, која би то требала да носи, да буде креатор мисије православне Русије, почиње удаљавање од једне такве идеје, стварајући све већи јаз са народом.

Управо елита формирана у време Петра Великог током XIX века ће се удаљавати од царског, петровског империјалног модела покушавајући да редефинише улогу Русије у свету. Словенофили и западњаци су били покушај израза руског духа и руске мисије у тадашњим светским околностима. Но, и једни и други су остали у идејним и интелектуалним просторима Првог Рима, световног и империјалног. Духовне димензије и дубљи слојеви схватања сакралне мисије Трећег Рима, осим малобројних изузетака, остајали су им у значајном делу непознати.

Отуда је појава царске империјалне идеје кроз покушаје да се ослободи Цариград, продре на мореузе и створи велика православна империја, за шта се залагао историчар и словенофил Данилевски, учвршћивала  Запад у схватању Русије као претње (која је ионако у свакој варијанти схватана као претња читавој западњачкој цивилизацији). На крају, у време комунизма је, како каже Берђајев, у Русији уместо Трећег Рима основана трећа интернационала, што говори да је тадашња атеистичка држава одустала од сваког концепта руске империјалности, али се под Стаљином, суочена са геополитичким реалним околностима, почела понашати као империјална сила. Но, наравно не православна, али свакако од Запада доживљена, како је Русија увек доживљавана, као претња и као нешто што се треба савладати.

Дефинитивно да је руска идеја Трећег Рима духовног карактера. Исто тако можемо рећи да је она поред духовног и идеја снажне државе као заштитнице православља у држави, али и православља свих народа. Спој државе, која има функцију да својом силом у овом свету одржава и чува праву веру, односно своју православну цркву, и цркве која опет даје дух, силу и легитимитет држави и њеним чиновницима и војницима, припадницима цркве, бивајући једини брод спасења, јесте модел Трећег Рима. Он је идеал на који је позвана Русија, а који је некада мање, а некада више, био приближан ономе што јесте мисија руског народа и руске државе.