АГАТА КРИСТИ „Краљица злочина“

АГАТА КРИСТИ

„Краљица злочина“

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

„Од свега потребни су ми само писаћи сто и машина за писање“ – рекла је једном Агата Кристи, феномен који траје и трајаће. Криминалистичке књиге ове несуђене апотекарке преведене су на сто осамнаест језика и продате у две милијарде примерака широм света. Агата је, иначе, била љубазна, стидљива и повучена госпођа. Волела је цвеће и голф, децу, јак чај, бриџ, добротворне приредбе и лепо опхођење. Али „мале сиве ћелије“, које често помиње Херкул Поаро, Белгијанац на привременом раду у Великој Британији, детектив, славни лик књига леди Агате, нису јој дозволиле да се задовољи само кратком каријером апотекарке, а касније домаћице, супруге и мајке. Књижевни рад био је права и веома уносна опсесија ове најбогатије, најславније и најпопуларније књижевнице свих времена. Као најпознатијег светског писца криминалистичких романа, називају је „краљицом злочина“ и „краљицом мистерије“.

Агата Кристи (eng. Agatha Christie) рођена је 15. септембра 1890. године у Торкију, у Енглеској, у кући која се називала „Ешвилд“. Била је треће дете Американца Фредерика Алве Милера и Енглескиње Кларисе Маргарет Милер. У то време нису сви имали прилике да се школују, нарочито не све девојчице, али њени старији брат и сестра, Луј и Маргарет,  који су имали 10, односно 11 година више од ње, похађали су школу. За разлику од њих, Агата је ипак имала кућно образовање, за које се побринула њена мајка. Осим читања, писања и аритметике, мајка ју је учила и да свира клавир и мандолину. Са 11 година остала је без оца, који је радио као самостални предузетник на берзи.  Мајка је увек била ту за њу. Охрабривала ју је да пише поезију и кратке приче, које су биле објављиване у локалним новинама, али без запаженијег успеха. Као дете Агата је волела игре фантазије и стварањa ликова. Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима. Агата, као и њен брат Луј и сестра Маргарет, веровали су да је њихова мајка видовита и да поседује паранормалне моћи. Када је имала 16 година Агата се преселила у Париз, како би студирала певање и клавир. Тамо је провела две године. Иако је била врло успешна у музици, није наставила каријеру у том правцу, јер је била веома стидљива и имала претерану трему и страх од јавних наступа.

 За време Првог светског рата, волонтирала је у болници као медицинска сестра. Овај позив је сматрала једним од најхуманијих на свету. Ипак, највише је уживала радећи у апотеци. Ту се упознала са деловањем отрова. Да би се квалификовала као асистент  фармацеута или, како се у то време звало, дозаторка, морала је да научи хемијске и фармацеутске аспекте посла. У то време сви рецепти су се припремали ручно. Било је кључно осигурати тачну дозу. Рад је, дакле, захтевао даљу праксу и Агата је морала да положи велики број тестова, пре него је могла да ради као асистент фармацеуту. Одлучила се за проучавање теоријског и практичног аспекта хемије. Такође је имала и тутора – фармацеута који је радио у комерцијалној апотеци, а који је волео да носи мало отрова у џепу, да би се осећао моћним. Касније јој је послужио као инспирација у њеном роману о „белом коњу“.

 Знање из фармације имало је велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Након што је роман „Тајанствени догађај у Стајлсу“ (који је, иначе, настао након опкладе са сестром да ће написати детективски роман), добила је најцењенији комплимент када је изашла његова рецензија у Фармацеутском журналу. „Овај роман има ретку вредност да је тачно написан“. Ово је Агатин први роман, за који је годинама тражила издавача. У њему се, иначе, први пут појављује инспектор Херкул Поаро, Артур Хејстингс и инспектор Џап. У роману „Код Белог коња“, који је написала 1961. године, користила је талијум као отров за убиство једног од ликова. Толико је детаљно и тачно описала тровање талијумом, да је један лекар захваљујући њеном роману решио једна медицински случај.

Током Другог светског рата волонтирала је поново у болници. Након што је обновила праксу, поново је посветила време раду у апотеци. Упоредо је истраживала нове приче и радила на својим лукавим радњама. На почетку њене каријере, супстанце као што су арсен и стрихинин су још увек биле коришћене у медицинске сврхе. Али, Агата је користила и многе отрове који нису коришћени у медицини, као што су цијанид и рицин. Такође је користила и токсичне биљке које су лако и легално узгајане тада у Енглеској. Тако да је свако у причи могао бити осумњичен! Агата Кристи је своје знање о отровима до те мере делила са читаоцима, да су чак и патолози њене романе спомињали као референтни материјал у стварним случајевима тровања.

Агата Кристи се први пут удала 1914. године за пуковнка Арчибалда Кристија, који је био пилот у Краљевском летећем корпусу. Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс. Године 1926. објавила је бестселер „Убиство Роџера Акројда“, који је касније окарактерисан као класик жанра и један је од омиљених ауторових романа. Исте године суочила се са великим проблемима, јер јој је те године умрла мајка, а муж јој је саопштио да је у вези са другом женом. Трауматизована тим открићем, Агата је нестала, да би је власти пронашле после 11 дана у хотелу Херогејт, пријављену под именом љубавнице њеног мужа. Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге (амнезије која нема органску подлогу). Касније су се појавиле разне спекулације да ли је то урадила због маркетинга или је заиста доживела, како је рекла, амнезију због шока. Током брака са Арчибалдом, издала је 6 романа, збирку приповедака и објавила неколико кратких прича у разним часописима.  Опоравила се и развела од Арчибалда 1928. године. Две године касније удала се за професора археологије Макса Малована, који је био 14 година млађи од ње. Живели су у складном браку 46 година, све до њене смрти. Имали су много заједничких интересовања. Обоје су у својим професијама добили највиша признања захваљујући личним заслугама. Нису имали деце и фокусирали су се на своје каријере. Агата је са Максом путовала на неколико експедиција по Блиском истоку и управо ова регија јој је послужила као инспирација за неколико романа. Занимљиво је, кад се Агата удала за Макса, он је радио са једним веома признатим и познатим археологом. Међутим, супруга тог археолога никако није волела Агату, па није дозвољавала да она борави у археолошком кампу. Тако је Макс морао путовати возом да би видео своју супругу. Тада је Агата написала роман „Убиство у Месопотамији“, које говори о убиству жене археолога, која је убијена топузом. После тога, археолошки пар се повукао и више никада нису сарађивали са Максом Малованом.

Агатин најпознатији лик је свакако Херкул Поаро, а након њега то је Џејн Марпл. Детектив Поаро ће се појавити у укупно 33 романа и 54 кратке приче, од чега су најпознатији „Убиство Роџера Акројда“, „Мистерија плавог воза“, „Смрт у облацима“… Први роман са Поароом је „Тајанствени догађај у Стајлсу“ из 1920, а последњи роман „Завеса“, који је написан током Другог светског рата, али је објављен тек 1975. године, непосредно пред Агатину смрт. Такође, Поаро се појављује и у драми „Црна кафа“, коју је 1997. године преточио у роман Чарлс Озборн. Већина романа и прича са Поароом до сада је екранизована. Многи се слажу да је овај лик најверније дочарао британски глумац Дејвид Сачет. Госпођица Марпл је сазревала кроз 12 романа и 20 прича, никада није плаћена и врло често јој се нико није ни захвалио. Најпознатији романи са овим ликом су „Тринаест проблема“, „Прст који се миче“, „Џеп пун жита“… и многи од њих су екранизовани. За стварање овог лика велика инспирација Агати је била њена бака, али је госпођица Марпл, по ауторкиним речима, била „далеко већа пробирљивица и уседелица, него што је то моја бака. Али једна ствар им је заједничка – иако веселе природе, очекивале су најгоре од свега и свачега, а уз то су, са застрашујућом тачношћу, увек биле у праву“. Други запажени ликови Агате Кристи су Тапенс и Томи Бересфорд, пуковник Рејс, Паркер Пајн и Аријадни Оливер.

Писала је и под псеудонимом Мери Вестмакот, а први од 6 романа које је објавила под овим именом, написала је 1932. године. Под овим псеудонимом објавила је љубавне романе „Незавршен портрет“ и „Кћерка је кћерка“. Све до 1949. године нико није знао да је Мери заправо Агата, а тада је тајну открио часопис „Сандеј тајмс“.

У својој 56 година дугој каријери Агата Кристи написала је око 70 криминалистичких романа и 165 кратких криминалистичких прича. Такође, написала је више позоришних комада, попут „Шупљине“ и „Пресуде“, али најпознатија је драма „Мишоловка“. Ова драма је у позоришту у Лондону одиграна више од 25 000 пута, почев од 25. новембра 1952. године и једна је од најигранијих драма у историји. Писала је и љубавне романе, али и мемоаре. Њена дела су преведена на 50 језика. Детективски романи су јој донели титулу „Краљица злочина“ и „Краљица мистерије“, али она се може сматрати и краљицом свих жанрова, зато што је она један од најпродаванијих писаца у историји, са преко две милијарде примерака њених дела која су продавана широм света. Према Гинисовој књизи  рекорда, Агата Кристи је аутор са највише продатих књига. Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи. Њена најпознатија дела су: „Убиство Роџера Ајкрофта“, „Леш у саркофагу“, „Убиство у Оријент експресу“, „Десет малих црнаца“, „Вашар злочина“, „Никотин“, „Тајна замка чимниз“, Тајна седам бројчаника“, „Убиство у Месопотамији“.

За живота је била вишеструко награђивана за свој рад и била је уважена књижевница. Тако је 1956. године именована за команданта Реда британске империје, годину дана касније постала је председник Клуба детектива, а највеће национално признање – орден Британског краљевства – добила је 1971. године. Тада је проглашена дамом. Три године раније њен супруг Макс Малован проглашен је за витеза, због свог рада у археологији. Били су један од ретких парова, у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга.

Од 1971. до 1974. године њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције. Последњи пут се појављује у јавности 1974. године, на премијери представе „Убиство у Оријент експресу“. Иначе, сматра се да је ово дело настало јер је Агата увек користила превоз у Оријент експресу, па је одлучила да управо овог превозника искористи као инспирацију за једно своје дело.

Агата Кристи је умрла природном смрћу 12. јануара 1976. године, у свом породичном дому у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота. Сву своју имовину, као и право на ауторски рад, Агата је оставила својој јединој кћерци Розалинди, која је умрла 2004. године. Данас сва права има Агатин унук Матју Причард. Њена дела учинила су је бесмртном.

Неки од њених најпознатијих цитата:

„Зло није нешто надљудско, то је нешто мање од човека.“

„Добар савет се готово увек игнорише, али то није разлог да га не уделимо.“

„Тајна успеха је само у томе да се покренеш.“

„Кајање. То је губљење времена.“

„Када из властитог искуства сазнате шта значи учас, наоружани сте против свега у животу.“

„Никада нисам волела новинаре. У свим својим књигама сам их убила.“

„Никад не ради сам оне ствари које неко други може урадити за тебе.“

„Млади мисле да су стари будале, а стари знају да су млади будале.“

„Не признајемо заиста важне тренутке у животу, док не буде прекасно.“

„ Ја сам најсрећнија жена на свету, зато што имам мужа археолога. Што више старим све ме више обожава.“