Активности Организације исламске сарадње у циљу ширења Уме: случај такозваног Косова

14/09/2020

Ауторка: мср Мирела Лончар

                                                                                 

Увод

Бројни фактори утичу на политику. Један од њих је религија. Историјски гледано, религија је одувек утицала на политику и чинила битан фактор исте (Jevtić, 2007; Јевтић 2009). Такође, религија представља битан фактор у међународним односима и међународној арени.

Религија може имати две стране. У неким случајевима религија може бити узрок неслагања, анксиозности, сукоба и рата, док у другим случајевима религија може представљати узрок помирења и сарадње између држава, политичких субјеката, институција и религијских актера. Глобализација, технолошке иновације и развој комуникација, довели су до раста утицаја транснационализма. Раст утицаја транснационалних актера, који могу бити и религијски, значајно утиче на међународне односе, међународну арену, као и на постојећи међународни поредак. Још од седамдесетих година XX века долази до повећања утицаја недржавних актера у међународној арени. Стога, међународни систем није више детерминисан само односима између суверених држава, већ и другим недржавним и транснационалним актерима који постају значајни у међународним пословима. Ти недржавни актери јесу транснационалне корпорације и организације. Поред њих, транснационални религијски актери такође постају видљиви и утицајни (Haynes, 2001). Транснационалне религијске актере можемо дефинисати као недржавнe актере који представљају одређено религијско учење и имају активну везу и односе са другим актерима у другим државама или међународним организацијама (Shani, 2009).

Џефри Хајнс налази да транснационални религијски актери имају потенцијал да „уруше“ суверенитет држава, које су кључни чиниоци међународних односа и међународног поретка (Haynes, 2001). Хајнс, који је један од најбитнијих истраживача употребе религије као „меке моћи“ (soft power) у политичким и социјалним питањима, сматра да, транснационални религијски актери, користећи се методом „меке моћи“, могу створити услове за креирање транснационалног друштва (Haynes, 2009). Наиме, транснационални религијски актери, служећи се снагом својих идеја и вредности, као и медијима, који им омогућавају да шире своју „позитивну“ поруку глобално, стварају могућност за креирање новог транснационалног друштва (Таşкаya, 2011). Транснационално религијско друштво се састоји од група и организација, из разних земаља, које раде заједно на стварању друштвa изван граница како би остварили своје циљеве.

Оно што је главни фокус овог есеја јесте истраживачко питање које гласи: „Да ли Организацијa исламске сарадње, као најзначајнији међународни репрезент муслиманског света, у настојању да оствари свој циљ и формира транснационално друштво, заједницу свих муслимана – Уму, представља изазов за суверенитет држава, тачније, за суверенитет и територијални интегритет Републике Србије, тиме што у својим резолуцијама, позива државе чланице да признају једнострано проглашену независност тзв. Косова?“

У овом есеју послужићемо се теоријском основом коју нам представља Џефри Хајнс о феномену транснационалних религијских актера. Наиме, Хајнс полази од тврдње да је приоритет транснационалних религијских актера благостање и унапређење искључиво њихових транснационалних религијских заједница. Исто тако, Хајнс истиче да је коначни циљ транснационалних религијских актера (Организације исламске сарадње) стварање транснационалног друштва које не познаје територијалне границе (заједница свих муслимана – Ума), и то првенствено служећи се методом меке моћи.

Организација исламске сарадње  и транснационално религијско друштво – Ума

Један од најзначајнијих транснационалих актера данас јесте Организација исламске сарадње. Након распада Османског царства муслимански свет остао је без свог међународног репрезента. Стога, долази до идеје о формирању Организације исламске сарадње, која је тада носила назив Организација исламске конференције. Непосредни повод за формирање ОИК-а било је паљење џамије Ал-Аксе у Јерусалиму, када је саудијски краљ Фејсал упутио позив свим лидерима муслиманских држава за договор око заштите светих места (Јевтић, 2009, стр. 241). Убрзо након тога муслимани су донели одлуку да се уједине против изреалске контроле трећег светог места у исламу (Shahab, Zahid, 2019). Поред тога, ОИК је и у једној од својих резолуција објавила свети рат – џихад Израелу (Јевтић, 2009, стр. 243). На првом Исламском самиту, који је одржан у Рабату, у Мароку 1969. године, долази до формирања Организације исламске конференције (ОИК) која је тада имала под својим окриљем 24 муслиманске државе, укључујући и представнике муслимана из Индије, као и Палестинске ослободилачке организације (ПЛО). Циљ оснивања ове организације било је јачање муслиманске солидарности на свету како би се решио проблем Палестине, заштитила света исламска места и ојачала економска сарадња између држава чланица ОИК-а (Kayaoglu, 2015).

Организација исламске сарадње (ОИС)[1] представља највећу светску међувладину исламску организацију, чије су чланице  примарно повезане истом религијом – исламом. ОИС, са самопроглашеним и утврђеним религијским идентитетом, који се заснива на исламу, представља уникатну организацију у корпусу светских међувладиних организација (Gunn, Lagresa, 2016). ОИС броји 57 земаља чланица и тврди да представља све муслимане на свету, њих 1.8 милијарди. Већина чланица ОИС су земље са претежно муслиманским становништвом, мада ОИС броји и друге земље (Kayaoglu, 2015). Статус посматрача у ОИС-у имају: Босна и Херцеговина, Централна Афричка Република, Краљевина Тајланд, Руска Федерација и Турска Кипарска Република.[2]

Иако је ОИС политичка институција коју воде политички лидери земаља чланица, ОИС тврди да говори у име исламске религије и муслиманске Уме – заједнице свих муслимана. Наиме, муслимани широм света верују да су уједињени везом вере у заједницу свих муслимана – Уму, која надилази племенске, националне и мањинске припадности. То веровање темељи се на Курану (2:143), у којем се тврди да је Бог створио Уму, која сведочи о томе како Бог води народe. Ислам заступа једнакост свих верника. Темељна препознатљивост муслимана, јесте то да је муслиман, и та чињеница има предност над припадношћу одређеном племену, нацији, скупини или роду. Муслимани имају задатак да увек бране и штите друге муслимане (Esposito, 2003). Реч Ума (Umma) има свој корен у арапској речи Umm и значи мајка и порекло. То је заједница коју чине богобојажљиви људи и она представља заједницу златне средине, која има одговорност да држи до истине и служи као пример осталом човечанству. Ту заједницу основао је Веровесник Мухамед у Медини и она је у сталној покорности Богу (Потежица, 2008).

ОИС представља другу највећу међувладину организацију на свету, одмах после Организације Уједињених нација (ОУН). Све земље чланице ОИС-а су чланице ОУН-a. Мада, морамо нагласити да Палестина има статус држве посматрача нечланице ОУН-a од 2012. годне. ОИС има статус посматрача у ОУН-у од 1975. године, и  тежи да оствари своју политику и циљеве у оквиру ове организације. Такође, ова организација има две мисије у оквиру ОУН-а, једну у Њујорку, а другу у Женеви, које координишу активности ОИС-а у ОУН-у. Од 2012. године државе чланице ОИС-а се редовно састају у Њујорку како би развиле политику деловања и исламску стратегију унутар ОУН-а. Њихови састанци у Њујорку се сматрају изразито битним. Тиме ОИС пројектује свој исламски блок који брани интересе земаља чланица ОИС-а, али и муслиманских мањина у другим земљама које нису чланице ОИС-а. Теме које су од кључне важности за ОИС у ОУН-у, поред питања Палестине, јесу питања људских права, тероризма, исламофобије, као и питања Кашмира, Кипра, Босне и Херцеговине, Судана, Сомалије, Рохинџа муслимана, али и питање признавања тзв. Косова.

Поред ОУН-а, ОИС остварује сарадњу и са другим међународним организацијама, међу којима је и Европска унија (ЕУ). Међутим, питање Кипра представља камен спотицања у односима ОИС-а и ЕУ. Наиме, Кипарска Република јесте чланица ЕУ од 2004. године, док Турска Република Северни Кипар (коју признаје само Република Турска) има статус државе посматрача у ОИС-у. Управо та чињеница представља осетљиву тачку односа ОИС-а и ЕУ.

Ова панисламска организација истиче да представља колективни глас муслимана, брани њихове интересе широм света и настоји да формира заједницу свих муслимана – Уму. Седиште ОИС-а налази се у Џеди, у Саудијској Арабији. Међутим, значајно је напоменути да је седиште ОИС-а привремено у Џеди. Очекује се да стално седиште ОИС-а буде у Јерусалиму тј. Ал Кудсу, након његовог ослобађања. Према Повељи ОИК-a из 1972. године, ОИК су чинила три главна тела: Конференција краљева и шефова држава и влада, Конференција исламских министара за спољне послове и Генерални секретаријат.

Међутим, 2008. године усвојена је нова Повеља, према којој су главни органи ОИС-а следећи: 1. Исламски самит, 2. Савет министара иностраних послова, 3. Стални комитети, 4. Извршни комитет, 5. Међународни исламски суд правде, 6. Независна стална комисија за људска права, 7. Комитет сталних представника, 8. Генерални секретаријат, 9. Субсидијерни органи, 10. Специјализовне институције и 11. Придружене институције.

Битан документ ОИС-а, као одговор на Универзалну Декларацију људских права, која је усвојена још 1948. године од стране ОУН, јесте Каирска Декларација о људским правима у исламу из 1990. године. Према многим истраживачима, ова Декларација представља алтернативни сет права базиран на конзервативној интерпретацији исламског права, и у много чему се разликује од Универзалне Декларације ОУН-а. Каирска Декларација о људским правима у исламу из 1990. године истиче да је исламска Ума „најбоља нација“ која треба да води човечанство, као и да обезбеди решења за хроничне проблеме материјалистичке цивилизације (Tadjdini, 2012). Шеријат представља једини извор референце у Каирској Декларацији. Каирска Декларација је контрадикторна Универзалној Декларацији људских права ОУН-а, пошто истиче примат ислама. Поред овог документа, ОИK је донела и Конвенцију о правима детета у исламу 2005. године, као и многе друге документе. Конвенција о правима детета у исламу истиче исламске вредности традиционалне породице и обавезе у обезбеђивању сигурности права детета (Kayaoǧlu, 2013).

Оно што је битно за нашу анализу јесте чињеница да је ОИС по бројним питањима ограничена у глобалној политици. Ту пре свега мислимо на супротне интересе и ривалство између појединих држава чланица ОИС-а попут Саудијске Арабије и Ирана (Akbarzadeh, Shahab, 2019). Различите верзије ислама и ривалитет ове две државе представљају највећи камен спотицања у остварењу исламске Уме у ОИС-у. Мада, традиционалнo доминантна улога Саудијске Арабије, Ирана и Пакистана у ОИС-у је у последњих неколико година изнедрила повећану укљученост у активностима ОИС-a и држава попут Турске, Малезије, Марока и Индонезије (Kayaoǧlu, 2013). Поред тога, ОИС оптерећују и отворена питања недостатака извршне аутономије, финансијске потешкоће итд.

Свесна свих изазова, ОИK је кренула у реформисање организације 2000-тих година. У складу с тим, 2005. године представљен је Десетогодишњи план Акције ОИК-а на Исламском самиту. Овај план је увео одређене промене у организацији: ревизију Повеље ОИК-а, промену назива Организације исламске конференције у Организацију исламске сарадње 2011. године, појачану активност у оквиру питања људских права, као и повећање буџета. У последње две деценије, људска права су заузела битно место у активизму ОИС-а. Наиме, сазнањем да ОИС нема значајнији утицај у Савету безбедности ОУН, ОИС се фокусирала на питања људских права, као и на утицај који може да изврши у Комисији за људска права. Као део реформи 2005. године, долази и до формирања Независне сталне комисије за људска права (IPHRC) 2011. године, како би се промовисала људска права у државама чланицама (Kayaoǧlu, 2015). Један од бројних разлога за формирање IPHRC-а јесте промена друштвених и политичких околности и климе у свету, када долази до пораста исламофобије након напада 11. септембра (Kayoǧlu, 2013). Десетогодишњи план Акције ОИК-а који је усвојен 2005. године, завршен је, и од тада је усвојен нови план за период од 2016. до 2025. године. Нови Десетогодишњи план фокусиран је на 18 приоритетних области међу којима су: питање мира и сигурности, питање Палестине и Ал Кудса, уклањање сиромаштва, антитероризам, инвестиције и финансије, безбедност хране, наука, технологија, климатске промене и одрживост, култура и међурелигијска хармонија, оснаживање жена, заједничка исламска хуманитарна активност, људска права, добро управљање итд.[3]

Организација исламске сарадње и питање државног суверенитета

Ислам представља „активно и мирољубиво подчињавање божјој вољи и тежњу ка остварењу божјег суверенитета на земљи“ (Јевтић, 1984, стр. 3). Главна идеја ислама се заснива на откровењу и шеријату, где се налаже да верници имају обавезу да живе у јединственој држави (исто). Религија ислам је намењена целом свету, а дужност исламске државе је да врши исламску мисију – даву, која „подразумева да се ислам приповеда све док читав свет не постане јединствена држава“ (Јевтић, 2009, стр. 178). Битна чињеница је и та да исламско право – шеријат, садржи део који је тиче међународних односа. Тај део се у класичној исламској теорији назива сијер (siyar). Концепција исламског међународног права искључује оно што представља основу савременог међународног права, а то је право на постојање различитих суверених држава. Наиме, „исламско право је поделило свет на два дела: свет ислама и свет рата (dar al islam и dar al Harb)“ (Јевтић, 2009, стр. 233-234). Однос муслимана према немуслиманским државама представља само привремено признање до стварања јединственог исламског поретка иза којег стоји Бог (исто, стр. 235).  Управо стварањем транснационалног исламског друштва и јединствене исламске државе, ОИС може представљати битан изазов за суверенитет држава.

Поред тога, морамо нагласити да се суверенитет различито тумачи у Западној традицији, а различито у исламу. Суверенитет се у Западној традицији тумачи на следећи начин: суверенитет, у политичкој теорији, крајњи надзорник или ауторитет, у процесу одлучивања државе и у одржавању реда. Концепт суверенитета – једна од најконтроверзнијих идеја политичке науке и међународног права – уско је повезан са тешким концептима државе и власти, независности и демократије. Изведен из латинског superanus кроз француски souveraineté, тај појам је изворно схваћен као еквивалент врховне моћи. Међутим, његова примена у пракси често се одмакла од овог традиционалног значења (Encyclopaedia Britannica). Док се у исламу суверенитет  означава појмом hakemiya који се односи на hakem-а – суверена, а суверен у исламу је Бог, Алах  (Јевтић, 2009; Ђурић, Ајзенхамер, 2011) )

Као најбитнија формална три принципа ОИС-а наводе се следећи: исламске вредности, људска права и суверенитет. Међутим, морамо напоменути да су принципи исламске Уме и државног суверенитета контрадикорни. Државни суверенитет је снажно истицан у документима ОИС-а са настојаношћу обавезе да се државе чланице међусобно поштују и не мешају у унутрашња питања других држава чланица. Док концепт исламске Уме представља стварање заједничке исламске заједнице која ће се базирати на вери и представљати интеграцију вере и политике. Концепт муслиманске заједнице Уме је контрадикторан схватању суверених територијалних држава, због чињенице да суверене државе функционишу зарад интереса државе, а не зарад интереса религијских заједница које не познају територијалне границе. Концепт исламске Уме подразумева екстра-територијалну заједницу свих муслимана, и штити интересе муслимана у земљама које нису чланице ОИС-а. То сазнање отвара могућност државама чланицама ОИС-а да се мешају у унутрашње послове и суверенитет држава које нису чланице ове организације, а у којима живе припадници муслиманске религије (Tadjdini, 2012).

 

Организација исламске сарадње и питање такозваног Косова

Организација исламске сарадње, услед тежње за заштитом интереса муслиманског становништва у државама које нису њене чланице, ОИС утиче на питање суверенита и територијалног интегритета држава нечланица, конкретно, Републике Србије, тиме што, у својим резолуцијама позива државе чланице ОИС-а на признавање једнострано проглашене независности тзв. Косова, јужне српске покрајине. Такође, ОИС настоји да лобира у Организацији Уједињених нација зарад интереса тзв. Косова и унапређења свеукупне исламске акције.

Према Уставу Републике Србије, Покрајина Косово и Метохија представља саставни део територије Републике Србије.[4] Република Србија јесте суверена, међународно призната држава, чланица Организације Уједињених нација. Оно што представља отежавајућу околност у Републици Србији јесте чињеница, да је након рата 1999. године, тзв. Косово, противно међународном праву, Уставу Републике Србије и противно Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација, једнострано прогласило независност 17. фебруара 2008. године. Овим чином направљен је преседан у међународним односима (Proroković Lađevac, 2018). Мада, и поред озбиљне повреде међународног права, значајан број земаља признао је једнострано проглашену независност тзв. Косова, а међу њима су биле и муслиманске земље. Наиме, на Косову и Метохији живи 95, 6 % муслимана[5], и та чињеница упућује на значајно муслиманско становништво на нашим просторима које ужива подршку друге највеће међувладине организације на свету – Организације исламске сарадње. Такође, морамо напоменути да су још фебруара 1992. године дефинисани циљеви Организације исламске конференције на састанку Међународног савета за џамије у Меки, у Саудијској Арбији. Циљеви су следећи: 1. Да БиХ буде призната као независна држава у границама које је дефинисао АВНОЈ; 2. Да се помогне Албанцима Космета да формирају самосталну политичку заједницу; 3. Да се призна политичка аутономија Рашке области; 4. Да се Македонија пруреди у смислу поделе суверенитета између муслимана и Македонаца (Preporod 1992; Jевтић, 2010, стр. 176). Како налазимо, још тада је ОИС радила у интересу муслиманске мањине. Након проглашења независности тзв. Косова, Генерални секретар ОИК-а професор Екмеледин Ихсаноглу је 18. фебруара 2008. године, изјавио следеће: „Веома значајан догађај десио се јуче. Косово је коначно прогласило своју независност после дуге и одлучујуће битке народа. Како ми налазимо овај срећни резултат, проглашавамо нашу солидарност и подршку нашој браћи и сестрама тамо. Исламска Ума жели им успех у њиховој новој борби за изградњу јаке и перспективне државе способне да унапреди свој народ. Нема сумње да је независност Косова предност муслиманског света и јачања исламске акције.“[6]Међутим, морамо напоменути да је, по проглашењу независности тзв. Косова само шест држава чланица ОИС-а признало исто. Разлог за то можемо пронаћи у подршци Руске Федерације Републици Србији, која има статус државе посматрача у овој организацији, а која је традиционални пријатељ Републике Србије. Након тога, 2009. године Саудијска Арабија и Албанија су заједничким снагама покренуле резолуцију у ОИК-у која се односила на прогрес у јачању демократије на тзв. Косову. Ова резолуција усвојена је од стране свих 57 држава чланица ОИК-а, према наводима албанског министра спољних послова Лулзима Баше. Република Србија је лобирала против усвајања ове резолуције, али нажалост није успела. Мада уз подршку Сирије, Египта и других муслиманских земаља у којима је Руска Федерација утицајна, ОИК је на кратко прекинула лобирање за даље признавање независности тзв. Косова.[7] Како би увидели да је признавање тзв. Косова искључиво део исламске акције навешћемо и изјаву Блерима Гашија, официра за односе са јавношћу косовско-арапског пријатељства и коморе за економску сарадњу која гласи: „Ми чврсто верујемо да ћемо добити подршку међународне заједнице како би осигурали нашу слободу што је највеће чудо Алаха и највећи знак његове милости према својим људима на Косову.“[8]Морамо напоменути да се ситуација преокренула у корист косовских албанаца 2010. године, када је Међународни суд правде, донео саветодавно мишљење које се односило на једнострано проглашену независност тзв. Косова. Наиме, од 2010. године долази до повећања броја признавања тзв. Косова као „независне и суверене државе“ и до интезивнијег лобирања за исто. Ова чињеница се потврђује увидом у резолуције ОИС-а о ситуацији на Косову, које позивају све државе чланице ОИС-а да признају тзв. Косово, и да унапреде економску и финансијску сарадњу са институцијама на тзв. Косову. Напомињемо да је на данашњи дан 38 од 57 држава чланица ОИС-а, признало тзв. Косово као „независну, суверену државу“.[9]

Такође, значајно је поставити следеће питање: Зашто тзв. Косово не аплицира у Организацији исламске сарадње на место могућег кандидата „државе“ чланице ОИС-а или „државе“ посмарача? Наиме, према Повељи ОИС-а из 2008. године статус државе чланице ОИС-а могу имати само оне државе које су чланице Организације Уједињених нација и оне које имају муслиманску већину. С обзиром на ту чињеницу, тзв. Косово не може остварити статус „државе“ чланице у ОИС-у, пошто није пуноправна чланица ОУН-а. Што се тиче могућности за стицање статуса „државе“ посматрача у ОИС-у истичемо да су постојале одређене иницијативе о овом питању. Наиме, маја 2018. године тзв. Косово, тачније Министарство спољних послова тзв. Косова је објавило да би могло да аплицира на место „државе“ посматрача у ОИС-у. До сада, Министарство спољних послова тзв. Косова је учествовало на састанцима ОИС-а само у статусу госта. Такође, председник тзв. Косова, заједно са премијером и министром спољних послова тзв. Косова, састао се за генералним секретаром ОИС-а у септембру 2018. године како би затражио подршку ОИС-а за даља билатерална признања тзв. Косова, али и чланство тзв. Косова у међународним организацијама.

Оно што је од пресудне важности за тзв. Косово јесте управо подршка Запада. Мада, отежавајућа околност која може да угрози подршку Запада тзв. Косову јесте следећи податак. Наиме, значајан број Албанаца муслимана са Косова отишао је да се бори на страни Исламске државе у ратовима у Сирији и Ираку, и управо та чињеница представља један од камена спотицања у даљем лобирању за признавање независности тзв. Косова. Такође, могуће чланство тзв. Косова у ОИС-у је осетљиво питање јер и то може утицати на даљу подршку Запада тзв. Косову. Управо из тог разлога тзв. Косово се формално представља као „секуларна држава“ која тежи интеграцији и чланству у Уједињеним нацијама, Европској унији и НАТО-у (Muharremi, Bucaj, Berisha, 2018). Косовски Албанци муслимани настоје да тзв. Косово формално представе као „секуларну државу“ са евро-атланском орјентацијом, како би сачували подршку Запада, а суштински утичу на стварање муслиманске државе у Европи и теже да допринесу јачању исламске мисије на свету. Косовски Албанци то постижу служећи се институтом такијаха. Такијах налазимо у исламу и он означава прикривање. „Суштина такијаха садржи се у следећем: када муслимани нису у стању да отворено покажу своје стварне намере, зато што немају реалне снаге да те намере реализују, или када процене да би их испољавање стварних намера скупо коштало, онда имају право да одступе од кур`анског начела о обавези говорења истине и да могу у том случају да се служе обманом“ (Јевтић, 2013, стр. 175).

На крају остаје нам само да закључимо да Организација исламске сарадње представља значајног транснационалног исламског актера, који путем меке моћи утиче на ширење заједнице свих муслимана – Уме, али исто тако овај актер утиче на „урушавање“ суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије, тиме што у својим резолуцијама позива државе чланице на признавање тзв. Косова зарад унапређења исламске акције на свету.

Литература:

 

  1. Gunn, Jeremy T. and Lagresa, Alvaro, “The Organization of Islamic Cooperation: Universal Human rights, Islamic values of Raisons D’état?”, HR&ILD 2, 2016.
  2. Ђурић, Живојин; Ајзенхамер, Владимир, “Утицај исламских раскола на формирање политичких система Саудијске Арабије и Ирана, Политичка ревија, година (XXIII) X, вол. 29, бр. 3, 2011., стр. 311-338.
  3. Encyclopaedia Britannica
  4. Esposito, John L, Šta bi svatko trebao znati o islamu, Filozofsko-teološki institut družbe Isusove u Zagrebu, 2003.
  5. Јевтић, Мирољуб, Исламска верзија света код Иве Андрића, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд, 2013.
  6. Јевтић, Мирољуб, Исламско схватање рата и улога Исламске конференције у очувању мира, магистарски рад, Правни факултет, Београд, 1984.
  7. Јevtić Miroljub, Political science and religion, Politics and Religion, Vol. 1, no.1, Belgrade, 2007.
  8. Јевтић, Мирољуб, Политикологија религије, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд, 2009.
  9. Јевтић, Мирољуб, Религија – изазов политичкој науци, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд, 2010.
  10. Kayaoǧlu, Turan, The Organization of Islamic Cooperation – Politics, problems and potencial, Routledge, Taylor and Francis Group, London and New York, 2015.
  11. Kayaoǧlu, Turan, A Rights Agenda for the Muslim World? The organization of Islamic Cooperation’s evolving human rights framework, Bookings Doha Center, Foreign Policy at Brookings, Number 6, January 2013.
  12. Muharremi, Robert; Bucaj, Alketa; Berisha, Butrint, Kosovo᾿s membership into OIC: An opportunity or a dangerous road?, Prishtina Institute for Political Studies, Prishtine, November 2018.
  13. Потежица, Оливер, Организација исламске конференције – верске основе структуре ОИК-а, Службени гласник, Београд, 2008.
  14. Preporod, Islamske novine, Sarajevo, 15.2.1992. str.10.
  15. Proroković Dušan, Lađevac Ivona, Kosovo Case and The Role of United Nations, in Kosovo: sui generis or precedent in International Relations, Institute of Politics and Economics, Belgrade, 2018., pp. 170-183.
  16. Shani, Giorgio, Transnational Religious Actors and International Relations in Haynes, Jeffrey (ed.) Routledge Handbook of Religion and Politics, Routledge, Taylor and Francis Group, London and New York, 2009., pp 308-322.
  17. Shahab Ahmed Zahid, and Shahram Akbarzadeh, “Sectarianism and the Organization of Islamic Cooperation (OIC)”, Territory, politics and governance, Routledge, Taylor and Francis Group, 2019.
  18. Tadjdini, Azin,“The Organization of Islamic Cooperation and Regional Challenges to International Law and Security”, Amsterdam Law Forum, VU University Amsterdam, Spring Issue, Vol. 4:2, 2012.
  19. Таşкаya, Özgür, Religion as a Soft Power in International Relations, M.A. Thesis, Istanbul Technical University, Institute of Social Sciences, Istanbul, 2011.
  20. Haynes, Jeffrey, Transnational Religious Actors and International Order, Perspectives, 17., No.2, 2009., pp.43-69.
  21. Haynes, Jeff, Transnational Religious Actors and International Politics, Third World Quarterly, Taylor & Francis, 22., No.2, 2001., pp.143-158.

Документи:

  1. Резолуције ОИС о ситуацији на Косову, доступно на: https://www.oic-oci.org/docdown/?docID=1868&refID=1078
  2. Устав Републике Србије, доступно на: http://www.ustavni.sud.rs/page/view/139-100028/ustav-republike-srbije

Интернет извори:

https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/kv.html

https://www.oic-oci.org/home/?lan=en

https://reliefweb.int/report/serbia/secretary-general-oic-declares-support-kosovo-independence

https://unpo.org/article/9641

https://unpo.org/article/8736

[1] https://www.oic-oci.org/home/?lan=en, Приступљено: 22. август 2020.

[2] https://www.oic-oci.org/page/?p_id=179&p_ref=60&lan=en, Приступљено 22. август 2020.

[3] https://www.oic-oci.org/page/?p_id=52&p_ref=26&lan=en, Приступљено: 22. август 2020.

[4] http://www.ustavni.sud.rs/page/view/139-100028/ustav-republike-srbije, Приступљено: 22. август 2020. године

[5] https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/kv.html, Приступљено: 22. август 2020. године

[6] https://reliefweb.int/report/serbia/secretary-general-oic-declares-support-kosovo-independence, Приступљено: 22. Август 2020. године

[7] https://unpo.org/article/9641, Приступљено: 22. август 2020. године

[8] https://unpo.org/article/8736, Приступљено: 22. август 2020. године

[9] https://www.oic-oci.org/docdown/?docID=1868&refID=1078, Приступљено: 22. августа 2020. године

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања