АЛБАНСКИ МУСЛИМАНИ У СИРИЈИ И ИРАКУ КАО СТУБ ХАЛИФАТА ИСЛАМСКЕ ДРЖАВЕ

Аутор: Милан Вукелић[1]

Увод

Готово целокупна литература која се од Другог светског рата бавила албанским питањем истицала је да су Албанци потпуно секуларан народ који је превазишао своје верске противречности зарад остварења националног идеала, што је потпуно погрешно виђење. Када год се расправљало о исламу на простору Балкана, акценат је био на БиХ. То је у реду, ислам у Босни је јак, исламски екстремизам у овој земљи је реалност, на то је пре свега утицала џихадистичка идеологија коју је спроводио Алија Изетбеговић, постојали су и притисци страних амбасада да се стане на пут исламском екстремизму у овој земљи итд, али да ли се икада у Босни десило да у једном дану буде ухапшено 40 џихадиста? Не, то је био случај на територији Косова и Метохије, а ухапшени су били Албанци повезани са радикалним исламским групама. Не може се српска јавност правдати да нису имали благовремене информације. Професор Мирољуб Јевтић са Факултета политичких наука у Београду је пре више од тридесет година уочио оно што нико други није, да међу Албанцима, пре свега на Косову и Метохији, из дана у дан све више јача исламски екстремизам који прети да угрози целу Европу и свет. Територије насељене албанским муслиманима, представљале су главни регрутни центар Исламске државе, организације која се у Сирији и Ираку бори за стварање новог панисламског халифата као из доба Пророка Мухамеда.

Албански муслимани као део Османског царства

У време Османске владавине, Албанци муслимани били су један од стубова халифата у Европи. Заузимали су највише државне положаје у тадашњој империји, што доказује чињеница да је по неким подацима чак 35 Албанаца било на позицији великог везира, првог човека после султана. Такође, албански муслимани су заузимали високе положаје и у војсци Османског царства, док су неки били и начелници многих провинција.  Највећу препреку хришћанима у ослобађању Балкана представљали су управо Албанци верни султану, који су се до задње капи крви борили за очување османског халифата. Албанци који су прихватили ислам и пригрлили османску владавину одрекли су се нације и државности. Дакле, Албанци муслимани су османски халифат сматрали Божијом државом и никада нису желели да се одвоје од султана. Њихова верска обавеза била је да живе у јединственој исламској држави на чијем је челу халиф, вођа свих муслимана. Ислам и национализам једноставно не могу ићи заједно и сваки пренаглашени национализам који се ставља испред вере по исламу је забрањен!

За стварање албанске нације борили су се искључиво хришћани и то православци више него католици, како би превазишли мањински комплекс у односу на муслимане. С обзиром да су у Османском царству били угњетавана мањина, једина шанса им је била да окупе народ око јединства језика. Творцима албанског национализма сматрају се Васа Пашко, Тими Митко, Наум Већилхарџи, Јани Врето, Зеф Јубани и други. Албански муслимани никада нису желели да буду део албанске нације што су и отворено истицали. Албанска држава званично је створена 1912. године, а већ 1915. године у централној Албанији подигнут је устанак муслимана, против стварања државе, који је предводио вођа дервишког реда меламија Хаџи Ћамил. Битно је нагласити да ни хришћани нису желели муслимане као део нације. Своје сународнике муслимане, хришћани су сматрали хордом Азијата која једноставно није достојна да буде део албанске нације.

Албанију као државу, муслимани су прихватили касније, као нужно зло, схвативши да повратак у халифат није остварив. То је сликовито објаснио француски песник Клод Фарер у предговору књиге албанског политичара Дукађин-заде Басри бега речима: „Албанац је у односу на царство и халифу сачувао поштовање и дирљиву нежност детета…за мајку и дом коју мора напустити. Та Албанија која не може опет да постане турска, одбија да буде италијанска, одбија да буде грчка и хоће да постане албанска“.

Чак и у време најјачег комунизма када је религија у Албанији и званично била забрањена, Албанци су наставили да живе по исламским обичајима, иако су се представљали као комунисти. То је сликовито објаснио западњачки новинар Хартмут Алберт, који је посетивши Косово и Метохију за време постојања комунистичке Албаније, као симпатизер тог политичког пројекта, описао како његов домаћин, који се представљао као следбеник Енвера Хоџе, у својој кући живи по исламским обичајима. Објашњавајући зашто је то тако, он каже да је то резултат љубави за Албанију, али да ислам и даље уређује унутрашње односе, без обзира на причу о атеизму. За време атеистчког режима Енвера Хоџе, током којег је више од 2169 верских објеката срушено и затворено, муслимани су ипак били повлашћени у односу на хришћане. На највишим позицијама у Албанији у том периоду били су искључиво муслимани. Хоџа није крио своју нетрпељивост према хришћанима, када год је истицао штетан утицај религије на народ, он је у први план стављао хришћанске свештенике, пре свега римокатоличке. Државници исламских земаља су и даље Албанију посматрали као исламску државу, која ће се кад-тад вратити својим коренима. Хоџа никада није негативно реаговао на такве констатације. Такође, у бројним изјавама Хоџа је често истицао да Албанију повезује нераскидиво пријатељство са арапским народом. Повезаност режима Енвера Хоџе са исламским светом могао се видети и случају када су у Ирану, после чувене иранске Исламске револуције и доласка Хомеинија на власт 1979. године, ликвидирани припадници комунистичке партије која је иначе веома поштовала лик и дело Енвера Хоџе. Нико из Албаније овакав чин није осудио, па ни сам Хоџа. Стварни однос према исламу Албанци су показали падом једностранчког система. На првој јавној молитви у Тирани 1991. године, окупило се толико верника да џамија није могла све да их прими. У Скадру се исте године поводом прославе Бајрама окупило више од 30 000 верника. Године 1992. Албанија постаје члан ОИК-а, што је представљало и њено званично повезивање са исламским светом.

Поменимо и истраживање новијег датума, које доказује повезаност Албанаца са религијом. На Косову и Метохији, 2016. године, приштински Институт за политичке студије, на чијем је челу Љуљзим Пеци, спровео је истраживање по којем 32% анкетираних Албанаца себе декларишу прво као муслимане, па тек онда као Албанце, док се 3% анкетираних представљају само као муслимани, а 57 % прво као Албанци па тек онда као муслимани. Дакле, из овог истраживања јасно се види да више од трећине становништва Косова и Метохије, веру ставља испред националности и на тај начин одбације било какву идеју албанског национализма. Пеци спада у интелектуалну елиту, која се бар формално, залаже да тзв. Косово буде део међународних институција, тако да оваква статистика њему никако не иде у корист. Износећи овакво истраживање у јавност, он нам јасно даје до знања да је ситуација на Космету алармантна и да је опасност од глобалне исламизације албанског становништва већа него икад.

Какву су катастрофалну грешку направили сви они који су Албанце сматрали секуларним народом који је потпуно незаинтересован за религију, у овом случају ислам, најбоље доказује број албанских муслимана који је приступио организацији Исламска држава у Сирији и Ираку, јер исламски екстремизам се може јавити само тамо где је религиозност на високом нивоу. Из Албаније, упркос чињеници да је на овој територији секуларизам спроведен боље него у државама бивше СФРЈ, ова некада атеистичка земља данас представља један од регрутних центара Исламске државе. Према подацима албанског тужилаштва, 107 бораца из Албаније је у последњих неколико година боравило на ратишту у Сирији и Ираку. Већина албанских џихадиста је у Ирак или Сирију отпутовало из централног дела Албаније, пре свега из Тиране, Елбасана, Либаражда и Поградеца.

Са територије Македоније, где је исламски екстремизам веома заступљен, поготово у западном делу земље, забалежено да је 207 лица, наравно албанских муслимана, отишло на „света ратишта“ у Сирију и Ирак.

Најекстремнији пример је територија Косова и Метохије. Из јужне српске покрајине, Исламска држава је, према извештају америчког Стејт Департмента из 2018. године, регрутовала више од 400 џихадиста. То је највећи број страних бораца, гледајући по глави становника, који се прикључио Исламској држави са територије Европе. О томе су писали бројни светски медији, између осталог и „Њујорк Тајмс“.

Настанак и развој организације Исламска држава

У муслиманском свету одувек је било доминантно је мишљење: „…да је права исламска држава она која је имала физичку снагу да са мачем у руци брани ислам од напада са стране и да шири границе ислама на рачун ‘неверничких‘ територија.“ Управо ова тврдња најбоље описује циљеве терористичке организације Исламска држава. За разлику од других исламских екстремистичких група које су имале мање амбициозне циљеве, примаран циљ Исламске државе био је да на територији Сирије и Ирака започне стварање новог панисламског халифата. За разлику од Ал-Каиде која није предузела конкретније кораке за остваривање овог циља, Исламска држава освајала је градове, мобилисала велики број људи и може се рећи, са великим успехом остварила свој идеал. Када је била на свом врхунцу 2015. године, контролисала је територију од 32 000 км квадратна на којој је живело 10 милиона људи.

Развој организације Исламска држава датира много пре избијања рата у Сирији и Ираку. Један од њених непосредних оснивача је јордански џихадиста Абу Мусаб ал Заркави, познат по бројним крвавим терористичким нападима на шиитско становниство у Ираку. Иако је у једном периоду осуђивао, у то време доминантну џихадистичку организацију Ал-Каида, да је претерано скоцентрисана на сукоб са Западом и САД и да не посвећује довољно пажње борби на домаћем терену, током 2004. године, ал Заркави склапа савезништво са Осамом бин Ладеном, лидером Ал-Каиде и тада настаје организација Ал Каида у Ираку (АКИ).

У јуну 2006. године, после једног ваздушног напада војске САД, ал Заркави гине а вођство над организацијом преузимају Египћанин Абу Ајуб ал Масри и Ирачанин Абу Абдулах ал Рашид ал Багдади (не треба га мешати са Абу Бакром ал Багдадијем, каснијим лидером Исламске државе). Исте године, организација АКИ мења име у Исламска држава Ирака (ИДИ). Као последица великих губитака али и политичког притиска, САД склапају савезништво са бројним сунитским племенима којима су обећали „добар део колача“ у новом Ираку и уз њихову помоћ истерују ИДИ из својих упоришта. После обављеног посла, САД као ни влада Ирака не испуњавају своје обећање и сунитска мањина, пре свега чланови бивше БААС партије не добијају битну улогу у политичком животу Ирака. Уз то, сунитско становништво почиње да трпи страшан терор од стране режима новог шиитског премијера Ирака, Нурија ал Маликија.

Након смрти лидера ИДИ 2010. године, вођство над посрнулом џихадистичком групом преузима Абу Бакр ал Багдади, који одлучно наставља своју борбу против шиита. Избијањем рата у Сирији, ал Багдади заједно са сиријским џихадистом Абу Мухамедом ал Голанијем оснива организацију Џабхат ал Нусра фронт, која врло брзо постаје водећа џихадистичка организација у региону. Њих је ујединио заједнички непријатељ, алавитски, прозападњачки оријентисан председник Сирије, Башар ал Асад. Међутим, ал Багдади је имао виши циљ од рушења сиријског режима. Његов циљ био је обнова панисламског халифата. Увидевши да његова матична ИДИ све више пада у сенку ал Нусре, али и због знатно амбициознијих циљева, ал Багдади раскида савезништво са ал Голанијем, који се придружује ал Каиди и 2014. године настаје Исламска држава у Ираку и Сирији (ИСИС), касније препознатљива и само као Исламска држава. Врло брзо Исламска држава постаје доминантна џихадистичка организација, бројни припадници сродних сунитских група придружују се ал Багдадију и он 29. јуна 2014. године, након пада Мосула, званично проглашава халифат и себе новим лидером свих муслимана – халифом. Он се тада својим пратиоцима обратио речима: „Ја сам лидер који вас води, иако нисам најбољи међу вама, зато ако мислите да сам у праву следите ме. Ако мислите да нисам, посаветујте ме и слушајте ме, све док ја слушам Бога у вама“.

Исламска држава је током рата на Блиском истоку била врло битан геополитички чинилац, све док није формирана међународна коалиција за борбу против Исламске државе коју су предводиле САД, уз подршку великог броја европских, али и арапских држава. Пружајући подршку ирачким снагама како у ваздушним нападима тако и у војној обуци и наоружању, коалиција је организацији Исламска држава нанела озбиљне губитке. Улазак Русије у сукоб донео је превагу и Исламска држава је изгубила већину територије, али и прихода од продаје нафте, без којих је функционисање ове организације незамисливо. Ирачке снаге су у потпуности повратиле контролу над Мосулом, градом који је био главни штаб Исламске државе у овој земљи, док су у Сирији курдске снаге ослободиле градове на северу и централном делу земље, између осталог и Раку, који је борцима Исламске државе представљао стратешки најбитнији град у Сирији. Губитак ових кључних упоришта представљао је коначан пораз ове екстремистичке организације на блискоисточном региону, мада и данас постоје огранци Исламске државе које и даље воде борбе проив снага Басара ал Асада. Према америчким изворима, Исламска држава је 2018. године, упркос губицима, располагала са више од 30 000 бораца. Према извештају шефа одељења УН за борбу против тероризма, у овом моменту око 10 000 бораца Исламске државе и даље је активно у Сирији и Ираку.

Ширење радикалне исламске идеологије међу Албанцима

Оно што инспирше албанске џихадисте да се прикључе Исламској држави, Ал Нусра фронту или некој од сродних исламских терористичких организација јесте радикална неосалафистичка тј. вахабистичка идеологија (настала из ханбалијског мезхеба) чији је циљ ревитализација „чистог“ изворног ислама који су практиковали Мухамед и његови следбеници. Вахабизам изричито одбија сваки покушај иновација у исламској вери. По вахабитском учењу муслимани морају слепо поштовати законе које прописује Куран као и Суна, традиционални списи у којима су забалежени речи и дела Мухамеда.

Вахабистичко учење забрањује многа практиковања која остатак исламског света упражњава. Тако, на пример, вахабити забрањују слушање музике, поседовање слика, ношење амајлија, а велики број вахабита не брије браду, носе скромну одећу, како Куран налаже. Забрањују чак и помињање Мухамеда, јер је он био човек, а у исламу сва власт припада Богу. Творцем вахабизма сматра се саудијски учењак Мухамед ибн Абдул Вахаб (1703-1792).

На територији Балкана вахабизам је почео да се развија деведесетих година прошлог века, наиме избијањем рата у Босни 1992. године, бројне радикалне исламске организације чији су припадници већ ратовали у Авганистану против Совјета, долазе на Балкан како би помогли борбу своје босанске браће по вери. Свуда где живе муслимани постоји опасност од ширења радикалног вахабистичког учења, али са сигурношћу тврдимо да се ова идеологија нигде није развијала таквом брзином, као међу Албанцима. Албанска новинарка Арбана Џара 2013. године у тексту објављеном у бечком листу Дер Стандард, навела је податак да више од 50 000 косовских Албанаца практикује вахабизам. Амерички истраживач и стручњак за тероризам, Грегори Копли, председник Асоцијације за међународне стратешке студије из Вашингтона, мишљења је да територија југозападне Србије и северне Црне Горе представља „Балканску Меку“ вахабизма. Врло интересантан интервју објавио је француски портал „Алтермедиа инфо“, са Албанцем који се преставио иницијалима Гј. Б., бившим припадником вахабитског покрета на Космету. По њему, вахабије на Косову и Метохији имају своје лидере и постоји хијерахијска структура, али се она држи у строгој тајности. У интервјуу који је објављан 2005. године, овај бивши вахабија наводи да „када Косово постане независно вахабизам ће на овој територији уништити традиционални ислам.“

После рата на Косову и Метохији 1999. године, створен је идеолошки вакуум који су попуниле бројне исламске фондације, пре свега из Саудијске Арабије али и других арапских земаља, чији је циљ да међу албанским муслиманима прошире радикално вахабистичко учење. Ове фондације финансирале су грађење стотину џамија и религијских институција, а многи млади албански муслимани послати су на школовање у арапске земље. По завршетку студија, они се углавном враћају својим домовима, духовно просвећени и инспирисани да својим сународницима пренесу знање које су стекли. Територију Косова и Метохије многи исламски центри, на челу са већ поменутом Саудијском Арабијом, видели су као мост за ширење вахабистичке идеологије на Балкан. Данас на територији јужне српске покрајине постоји више од 800 џамија, а 240 њих је изграђено после рата.

У С. Македонији и Албанији вахабизам се развијао готово на исти начин као и на Косову и Метохији. Десетак македонских теолога, школованих у Пакистану и Саудијској Арабији улажу велике напоре да међу македонским Албанцима прошире вахабистичко учење. Према појединим изворима, вахабије у Македонији под контролом држе Хатунџук џамију, а присутни су и у Иса Беговој џамији, Јахја Пашиној и Тутунсуз џамији. Слична је сиуација и у Албанији, где постоји минимум 20 „сумњивих“ исламских организација за које се верује да подстичу ширење ригидног виђења ислама. Организације које су најактивније у ширењу радикалне вахабистичке идеологије међу Албанцима, како у самој Албанији, тако и на Космету и у С. Македонији су: Ал Вакуф ал Ислами, Ал Харамаин, Заједничка Саудијска комисија за помоћ Косову и Чеченији др.

Регрутација Албанаца од стране Исламске државе

Као и остале џихадисте широм света, Исламска држава Албанце регрутује углавном путем интернета и медијским пропагандним садржајем као и деловањем верских ауторитета.

Грешка коју праве многи аналитичари јесте та што активности Исламске државе гледају искључиво кроз физичку примену силе, занемарујући пропагандну делатност којом ова организација шири своју идеологију и наводи муслимане широм света да се прикључе халифату. Иако можда делује као парадокс, чињеница је да Исламска држава која се бори против западњачког начина живота и модерности, веома добро користи савремене пропагандне технике, са циљем да допре до што већег броја људи. Растом популарности интернета, а пре свега друштвених мрежа попут Фејсбука, Инстаграма, Твитера, Исламска држава је своју тактику почела да заснива на унапређењу медијских активности и слању пропагандних порука, у којима се показује идеал џихада и халифата као идеалне земље за све муслимане. Како наводе амерички извори, Исламска држава у својим редовима има око 90 000 стручњака широм света, који проповедају и регрутују нове борце за халифат. Ни једна исламска терористичка организација у историји није придавала толико важности медијској кампањи, као Исламска држава. Поменимо неке од канала на албанском језику, помођу којих је Исламска држава покушавала да регрутује нове џихадисте.

Често је коришћен канал hilafeti.wordpress.com, за који се може рећи да представља гласило Исламске државе на албанском језику. Један од најпопуларнијих Јутјуб канала на албанском језику био је и Мектеби Хасанбег, који има више од 270 снимака у којима се позива Алах да подржи акције Исламске државе. Затим Јутјуб канал Пут Хилафета, телевизијски канал ТВ Пис, који је на Космету емитовао дванаесточасовни програм на албанском језику сваког дана, у којем агресивно позива муслимане на џихад. Ту су и бројни профили на друштвеним мрежама. Пластичан пример заступљености пропаганде преко друштвених мрежа је студенткиња из Косовске Митровице, Елме Ђурашинац, која је ухапшена у месту Калесија код Тузле, под сумњом да је хтела да изврши терористички напад. Њен профил Elma Zeuxhetul Enes препун је ставова о исламу, облачењу по шеријатским прописима, величању халифата… Како чланови породице ове девојке наводе, Елма је била у потпуности нормална девојка и студенткиња, док се није удала за Енеса Мешића, џихадисту и борца Исламске државе којег је упознала управо преко Фејсбука. Поменимо и профил македонског имама Реџепа Мемишија, који је ухапшен 2016. године због регрутације за Исламску државу, али његов профил је остао и даље активан. Дакле, неко од његових симпатизера наставио је да користи његов профил и качи објаве у његово име. Поред профила имама Мемишија, постоји још прегршт приватних профила који позивају Албанце да се прикључе халифату. Један од таквих је, на пример, профил под називом Придружи се исламу, који има више од 700 пратилаца. Битно је нагласити да на Космету број људи који користи Фејсбук прелази 80 %.

Само током 2015. године, 78 Албанаца са Косова и Метохије је осумњичено за регрутовање нових бораца у име Исламске државе, а међу њима је било 11 имама. После 1999. године, бројни албански имами отпутовали су у Саудијску Арабију и друге исламске земље на усавршавање. Више од 200 Албанаца само са Косова и Метохије отишло је на школовање у Саудијску Арабију од које су добили стипендије. Многи од њих вратили су се са жељом да наставе мисионарски посао на Космету и да осталим муслиманима пренесу вахабистичко виђење ислама. Радикализовани косовски имами своје проповеди обављају у новим џамијама, које су изграђене захваљујући новцем Саудијске Арабије. Медији најчешће наводе случај косовског имама Шефкета Краснићија, који је оптужен да је током 2013. и 2014. године на својим предавањима, махом у Великој џамији у Приштини, подстакао масу младих људи да отптују у Сирију и Ирак, како би се придружили  борби за стварање новог халифата. Краснићи је иначе запослен као профессор на Факултету за исламске студије на Космету. Ужива статус интелектуалца и јавне личности, често се може видети у друштву писаца, академика, косовских политичара… Посебно је привукао пажњу јавности када је на скопском стадиону „Чаир“ пред више хиљада људи осудио мајку Терезу, која је пореклом Албанка, изјавивши следеће: „Њој је место у сред пакла, зато што није веровала у Алаха, Пророка и Куран“. Поред Краснићија, ту су још и имами Енес Гога, Мазлам Мазлами, Екрем Авдиу, већ поменути Реџеп Мемиши из Македоније, Алмин Даци из Албаније и многи други.

Албански муслимани – лидери Исламске државе

Албански џихадисти, махом са Космета, захваљујући својој посвећености идеалу, врло брзо су дошли до високих позиција у врло строго устројеној хијерархији Исламске државе.

Најпознатији је свакако Лавдрим Мухаџери, џихадиста из Качаника који је био командант једне јединице у оквиру Исламске државе, сачињене од Албанаца. Како наводе албански медији, једно време је радио и у саставу КФОР-а на Космету, а био је и члан организације „Омладина Качаника“. Познат је по бројним пропагандним видео клиповима у којима позива Албанце да се придруже џихаду, вероватно је најпознатији онај у којем он и његови саборци пале пасоше тзв. Косова шаљући јасну поруку да за своју домовину признају само халифат. Мухаџери се више пута враћао на Космет, како би регрутовао нове џихадисте, а погинуо је на ратишту у Сирији 2017. Године.  Вест о његовој погибији пренета је чак и са разгласа џамије у Качанику.

Косовски џикадиста који се помиње као десна рука Лавдрима Мухаџерија био је Ридван Хаћифи, бивши имам из Гњилана. Јавности је постао познат захваљујући пропагандном видео снимку из 2015. године у којем прети становницима Балкана на албанском језику, најављује им „црне дане“ и шаље поруку „да ће бити убијени од војске која више жели смрт на путу Алаха него живот“. Овај џихадиста се такође помиње као један од лидера Исламске државе. Верује се да је током 2014. године заменио већ поменутог Мухаџерија, на месту вође Албанаца у Сирији. Погинуо је 2017. године у Сирији.

Интересантан је случај Мирсада Кандића, који је родом из Пећи и за којим је чак Интерпол расписао црвену потерницу. Кандић је био човек у којег су лидери Исламске државе имали много поверења, па су му у складу с тим поверавали и најважније послове. Он је био задужен за проверу идентитета људи из западних земаља, који би да се придруже Исламској држави, као и за њихов прелазак на територију која је под контролом ове организације. Верује се да је Кандић на територију Исламске државе превео велики број џихадиста, па је и складу с тим подвигом стекао надимак „шеф границе“. Овај косовски џихадиста имао је најмање 11 идентитета, а ухапшен је 4. јула 2017. године у Сарајеву. У његовом телефону пронађене су преписке са лидерима Исламске државе.

Велики број косовских Албанаца организацији Исламска држава приступио је из дијаспоре. Један од последњих вођа Исламске Државе био је Албанац, Зулфи Хоџа. Рођен на територији САД, овај младић који је одрастао у градићу по имену Маргејт на обали Атлантика, како тврди његова мајка, која је и потврдила његов идентитет новинарима Ен Би Сија, није никада говорио о тероризму, све док није напустио свој дом априла 2015. године и упутио се у Сирију. Просто је невероватно како је један, на први поглед неискусан џихадиста, за врло кратко време успео да напредује у хијерархији Исламске државе и постане један од њених команданата.

Један од интересантнијих случајева је Валдет Гаши, познати албански кик боксер, бивши двоструки европски и светски шампион. Он је рођен у Приштини, живео је у Немачкој, где је почео своју спортску каријеру, а касније се преселио у Швајцарску. У Винтертуру био је припадник и један од главних активиста салафистичке организације Lies!–Die wahre Religion (у преводу са немачког „Читај-истинска религија“). Године 2013. Гаши је у овом швајцарском граду основао борилачки клуб под називом „Суна“, који је представљао параван за обуку будућих џихадиста Исламске државе. И сам Гаши је врло брзо, заједно са својим пријатељем Италијаном који је прешао на ислам, Кристијаном Ианиелом, отишао у Сирију како би се прикључио џихадистима Исламске државе. Верује се да је на ратишту био део јединице која је била под командом Лавдрима Мухаџерија и његовог помоћника Ридвана Хаћифија. Погинуо је 2015. године у Сирији.

Албанска дијаспора предњачи у броју терористичких напада исламских екстремиста, који нису регистровани као чланови Исламске државе, али подржавају њену идеологију и спремни су да изврше нападе у њено име. Најпознатији такав пример је Албанац са Космета Арид Ука, који је марта 2011. године извршио је терористички напад на аеродрому у Франкфурту, тако што је, уз повике Алаху акбер, убио два америчка војника, Николаса Алдена и Закарија Кадбекаа, а том приликом је и ранио двоје људи. Како је и сам признао, инспирацију за овај акт нашао је у исламистичкој интернет пропаганди. Арид Ука је 2012. године у Немачкој осуђен на доживотну затворску казну.

Није на одмет поменути да је први борац са Балкана који је положио свој живот у „борби на Алахаовом путу“ на ратишту у Сирији и Ираку управо Албанац са Косова и Метохије, Наман Демоли, бивши припадник терористичке организације ОВК, који је био активан у сукобима у јужној српској покрајини током 1999. године. Погинуо је као борац опозиционих сиријских снага током 2012. године. Овај џихадиста је студирао у Сирији, а на Косову и Метохији је познат као један од активиста који се залагао за изградњу Велике џамије у Приштини и као члан исламског покрета под називом „Прикључи се“. Такође, први бомбаш самоубица са Балкана био је такође Албанац из Урошевца, Блерим Хета. Он се у марту 2014. разнео експлозивом и усмртио 52 ирачка војника.

Учешће у радикалним исламским групама углавном је одлика мушкараца, али подаци показују да су 10-15% укупног чланства Исламске државе чиниле жене. Са територије Западног Балкана, баш као и у случају мушкараца, највише жена које су се придружиле џихаду у Сирији и Ираку долази са територије Косова и Метохије. Процењује се да је Исламска држава са територије Космета регрутовала 42 џихадисткиње, а из Албаније између 13 и 29. Посебно је интересантан случај девојке из Косовске Митровице, Ћамиле Тахири. Она је у Сирију кренула 2014. године са својим мужем који је убрзо, као борац Исламске државе, погинуо. Ћамила није желела да се врати кући, већ је остала у Сирији и наставила џихад раме уз раме са мушким саборцима. Временом, ова девојка са Космета је толико напредовала у џихадистичкој хијерхији да је постала вођа једног од кампова за обуку џихадисткиња у Сирији. Под њеном командом налазе се десетине девојака претежно са територије Косова и Метохије, Македоније и Албаније.

Није на одмет поменути да су  неки албански џихадисти са целокупним породицама „извршиле хиџру“ и отпутовали у Сирију или Ирак. Према појединим изворима, 20 породица са Косова и Метохије се упутило у „у нови халифат“ док је из Албаније отпутовало 13 породица.

Чак и када Исламска држава више није била ни сенка организације која је 2014. године прогласила халифат, последњу линију борбе у Сирији представљали су управо Албанци. У извештају америчке Војне академије и Центра за борбу против тероризма  наводи се да је током 2019. године у Сирији, у областима око Идлиба и даље била активна јединица Албанаца под називом „Џамати Албан“, која се бори у саставу групе Хаџат Тахрир ал Шам (ХТШ). Ова јединица представљала је један од последњих облика организоване џихадистичке борбе у региону. Чине је Албанци, пре свега са Космета и С. Македоније. На челу групе налази се Абдул Јашари познат и као Абу Катада ал Албани, иначе становник С. Македоније, који је врло високо рангиран у џихадистичким круговима и војни је саветник Абу Мухамеда ал Голанија, бившег лидера Џабхат ал Нусра фронта а сада вође ХТШ. У саопштењима ове џихадистичке организације, Јашари се наводи као високо рангирани члан Савета организације који је учествовао у мировним преговорима са организацијом Хураа ал Дин, иначе фракцијом Ал Каиде. Новембра 2016. године америчка администрација прогласила је Јашарија за једног од најтраженијих светских терориста.  Група „Џамати Албан“, врло је активна у пропагандним активностима, тако су августа 2018. године објавили снимак од 33 минута о албанској јединици снајпериста, њиховој обуци, тактици, најмодернијем наоружању које користе, а о томе је извештавао и француски лист „Франс Соир“.

Албанци џихадисти – повратници из Сирије и Ирака

Велики безбедносни изазов за све државе Балкана представљају повратници из Сирије и Ирака. Највећа опасност од потенцијалних терористичких напада прети регионима из којих је Исламска држава регрутовала највећи број џихадиста, а како смо већ констатовали, то су територије насељене Албанцима. Пре свега територија наше јужне покрајине, лажно проглашена тзв. државом Косово, предњачила је у извозу страних бораца у редове Исламске државе. Њиховим повратаком на Космет, али и у земље региона, Исламска држава би могла покушати да отвори нови фронт и да започне изградњу халифата у срцу Европе. На Космет се вратило око 160 џихадиста, у Албанију око 40, док се на територију Македоније вратило око 70 бивших ратника Исламске државе и сродних терористичких организација. Како је један од њих изјавио, Фитим Ладровци са Космета, о којем су писали бројни домаћи али и страни медији, нпр. лондонски „Тајмс“, његов циљ је да „на Косову изгради исламску државу и радо ће умрети за то“. Упркос оснивању бројних центара за дерадикализацију, чији је циљ интеграција повратника са ратишта у друштво као и едукација оних који можда планирају да у будућности путују на Блиски исток како би се придружили џихаду, питање је колико овакве установе дају резултате, дугорочно гледано. У појединим случајевима сигурно да има оних који су се покајали, јер у халифату Исламске државе нису затекли очекивано. Међутим, подсетимо и да су институције као и појединци чак и охрабривали муслимане да се отисну на ратиште, јер је то њихова верска обавеза. Изузетно битан податак навео је албански писац и интелектуалац, Ветон Сурои, у књизи „Амбасадор и друге јеретичке белешке“, где истиче да је током 2012. године Исламска заједница Косова свим џамијама на територији Космета послала меморандум на којем се налазила хутба, тј. проповед, која је тог дана морала бити прочитана. У њој се Сирија представља као земља над којом су анђели надвили своја крила и у којој се води битка за ислам, а у њу је сам Алах послао своје најбоље вернике.

На округлом столу под називом „Рат у Сирији и јавна прича бивших бораца“ који је током 2017. године одржан у Приштини у организацији Центра за истраживање сигурносне политике, један од бивших џихадиста Исламске државе, повратник на Косово и Метохију, изјавио је да су он и његови саборци који су ратовали у Сирији и Ираку на страни Исламске државе, „жртве сопствене добре воље“ и да нису они криви што је тзв. косовска влада упутила позив и дала зелено светло за одлазак у Сирију. Генерално, повратници из Исламске државе на Косову јавно су изнели незадовољство како се према њима поступа, као и да је програм њихове поновне интеграције у косовско друштво лош. Дакле, они који би сада да спроводе дерадикализацију бивших џихадиста, као би задовољили очекивања међународне заједнице, пре само пар година су их охрабривали да путују на ратиште и то није случај само са Албанцима.

ЗАКЉУЧАК

Ислам није религија која подржава тероризам, нису сви муслимани терористи и нико озбиљан не може тврдити супротно. Међутим, чињеница је да је највећи безбедносни проблем бројних земаља које су насељене муслиманима растући исламски екстремизам. Сви наведени подаци изнети у овом раду, нису окренути против Албанаца и исламске религије уопште, која је за свако поштовање. Напротив, они имају за циљ да их упозоре да се међу њима радикално развија покрет који је и против сваког облика национализма, самим тим и албанског,  али и против верника који практикују умерени ханафијски мезхеб, који је вековима заступљен на Балкану.

Исламски екстрмисти врло лукаво манипулишу феноменом такфиризма. Реч такфир означава сваког муслимана „неверника“ који се огрешио о ислам или извршио апостазију. Муслиман који је од своје браће по вери назван овим појмом, већи је непријатељ од припадника било које друге вере. У овом случају, исламски екстремисти такфирима сматрају све муслимане који не подржавају активности Исламске државе и не практикују њихово виђење исламске вере.

[1] Докторанд Факултета политичких наука у Београду, специјализован за питања религијског фундаментализма и екстремизма и аутор књиге „Косово и Метохија под заставом Исламске државе“.