Александар Ранковић и Брионски пленум 1966. године – из другог угла

Александар Ранковић и Брионски пленум 1966. године – из другог угла

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Шта се заиста догодило на тој чувеној Четвртој пленарној седници Централног комитета Савеза комуниста Југославије, коју су народи „југословенског колективитета“, као и историографија упамтили, као Брионски пленум. Можда је тренутак да историјат, узроке и последице одлука усвојених на поменутом „састанку“ анализирамо и са више аспеката. Ранковић је смењен у тренутку када је обављао дужност потпредседника државе, те би мишљење да је као Брозов наследник представљао претњу другима имало смисла. Као организациони секретар Партије и други човек „социјалистичке Југославије“, могао је „стајати на путу“ или успоравати даљу децентрализацију, која је ишла у правцу трансформације федерације у конфедерацију. Не требамо да заборавимо ни подршку Савеза Совјетских Социјалистичких Република коју је Ранковић уживао, што је додатно поткрепљивало снагу његове позиције у случају Брозове смрти. Из датог разлога, мишљење да је мисао о смени Ранковића потекла од руководстава из ЦК СКЈ из Словеније и Хрватске или уз њихову сагласност, морамо озбиљно узети у разматрање, посебно у домену ставова истих о будућем устројству СФРЈ. Међутим, на који начин и још важније, из којих разлога је „политичка смрт“ Ранковића и структура државне безбедности Југославије била прихватљива тзв. „српском руководству“ унутар комунистичких елита Брозове државе? Поменуто питање нијe никада у потпуности анализирано, нити је о истом пружен одређен, конкретан и свеобухватан суд. Покушаћемо да пружимо и одговоре на питање: да ли је „одласком“ Ранковића, створен неопходан услов за почетак процеса деструкције Југославије и као државе и као социо-историјског и политичког појма; те, да ли је обрачун са Ранковићем представљао и почетак процеса свеобухватног уништавања Србије, који је свој „крешендо“ доживео крајем претходног столећа? Једном речју, да ли је Лека Ранковић био „бедем Југославије“ или Србије?

Брионски пленум је назив за Четврту пленарну седницу Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ), одржану 1. јула 1966. године у хотелу „Истра“ на острву Брионима. На овој седници са свих државних и партијских функција смењен је Александар Ранковић Марко, дотадашњи потпредседник Социјалистичке Федеративне Републике и секретар Централног комитета Савеза комуниста Југославије – један од тројице најважнијих људи у земљи. Повод за одржавање Брионског пленума и смене Александра Ранковића била је „афера прислушкивања“ када је председник СФРЈ Јосип Броз Тито у својој резиденцији у Ужичкој улици број 15 у Београду, пронашао апарате за прислушкивање (и то у свом радном кабинету и спаваћој соби). Он је о овоме одмах обавестио политички и војни врх земље, а за прислушкивање је оптужио Управу државне безбедности (УДБА) и Александра Ранковића. Одмах потом је формирана посебна комисија Извршног комитета ЦК СКЈ која је имала задатак да испита наводне оптужбе. Председник ове комисије био је Крсте Црвенковски, а комисија је саопштила да је прислушкивања било. На седници Извршног комитета ЦК СКЈ, одржаној 16. јуна 1966. године, на предлог Јосипа Броза Тита, заказана је за 1. јул Четврта пленарна седница Централног комитета Савеза комуниста Југославије са задатком да испита „случај Ранковић“ и „аферу прислушкивања“. Седница Централног комитета СКЈ, била је одржана у хотелу „Истра“ на Брионима, а на њој је расправљано о прислушкивању функционера, злоупотребама и деформацијама у Управи државне безбедности. Александар Ранковић, као дугогодишњи министар унутрашњих послова и организатор службе безбедности, је сносио главну кривицу. Пленум је после дуге расправе прихватио оставку Александра Ранковића на чланство у ЦК СКЈ и Извршном комитету ЦК СКЈ, као и оставку Савезној скупштини на место потпредседника СФРЈ. Поред Ранковића на седници је смењен и искључен из ЦК СКЈ дотадашњи Савезни секретар за унутрашње послове Светислав Стефановић Ћећа. У периоду после Брионског пленума, из политичког живота је уклоњен, смењивањем и пензионисањем, велики број присталица Александра Ранковића – Војин Лукић, организациони секретар ЦК СК Србије; Животије Савић Срба, секретар Републичког СУП-а Србије; генерал Милоје Милојевић и други. Године 1967. уследила је реорганизација Управе државне безбедности, када је федерализована (свака република имала је своју службу) и промењен јој назив у Служба државне безбедности. Служба је овиме била ослабљена, што се посебно видело у годинама распада СФРЈ. Александар Ранковић је после Брионског пленума, пензионисан и искључен из Савеза комуниста Југославије. Све до своје смрти 1983. године живео је у Београду и Дубровнику, повученим животом, без икаквих јавних и политичких наступа. Мијалко Тодоровић изабран за секретара ЦК; Милентије Поповић за члана Извршног комитета, Добривоје Радосављевић кооптиран за члана ЦК СКЈ.

Међутим, како је изгледао тај 1. јул 1966. године на Брионима? После испијених кафа, учесници су поседали, а тачно у 9 часова улази, са фасциклом испод мишке, он, Тито…Сви устају и пљешћу… Тито је отворио Четврту седницу ЦК СКЈ, предложио дневни ред и успут приупитао: „да ли се усваја“? Прва тачка је гласила: „Актуелни проблеми у вези са штетним деловањем неких органа безбедности и последице тог деловања на развој система и деловања Централног комитета“. Уследиле су уводне напомене председавајућег у вези с првом тачком: „…Ми смо, другови, погрешили што смо нашу државну безбедност у току двадесет и више година њеног постојања препустили такорећи самој себи, и главни руководилац је био друг Ранковић (не више друг Марко). Ви знате да је у току рата и првих година после рата наша државна безбедност одиграла огромну улогу, у чему, разуме се, један велики део заслуга има и друг Ранковић и остали другови који су били под његовим руководством. Но, управо због тог огромног поверења које смо имали и према другу Ранковићу и према служби државне безбедности, ми на нашим седницама ниједанпут нисмо имали питање ове службе. А могу ли се било која организација или било какви органи тако дуго пустити без контроле Партије, без контроле руководства наше Партије. Разуме се да је то наша кривица… На овом пленуму, другови, ради се о једном крупном питању – о оздрављењу наше Партије, одвајању унутрашње безбедности од Партије, а не као што је до сада било да се то побркало, да је унутрашња безбедност прејашила Партију. О томе је сада реч. То је, другови и другарице, хисторијски тренутак када морамо учинити све, погледати чињеницама отворено у очи и донети такве закључке који ће бити на корист, а не на штету даљег развитка и нашег престижа у спољном свету. Ми смо толико јаки да можемо гледати чињеницама у очи и доносити далекосежне одлуке.“

Извештај Комисије (Црвенковског) и доказни материјали били су подељени, другови упознати. Тај материјал није добио друг Марко, па му је требало времена да схвати шта се то око њега дешава – дотад најбољи другови су окретали главу, избегавали га као да је кужан. Нервоза и страх су надолазили… Зато је пожурио да скрати муке, први се јавио за реч, прочитао шта је написао, где је подсетио на тридесетогодишњи рад службе и на улогу коју је у њој имао, као и његов однос према другу Титу, напомињући: „…Опростите, другови, ако овде кажем да нећу прихватити никаква подозрења и сумњичења, и баш зато мало је рећи да сам био запрепашћен и поражен кад сам на седници Извршног комитета чуо податке о озвучењу станова и радних просторија другова Тита и Кардеља. Немам намеру да браним нешто или неког. Навешћу само неке примере. Прво, у време кад сам био на челу Министарства и непосредно њиме руководио, забранио сам озвучење Старог двора, где одседају шефови страних држава, посебно, наглашавао сам, што тамо води разговоре друг Тито. Друго, прихватио сам предлог за озвучење свих радних просторија и станова највећег броја иностраних делегација на првој Београдској конференцији. О томе сам претходно обавестио. Информације добијене тим путем редовно су примали сви заинтересовани. Треће, чак ни у 1948. години, као ни у свим следећим годинама нико од савезних и републичких руководстава, од чланова Централног комитета, Политбироа није праћен или прислушкиван… Још једанпут, другови, желим да нагласим да за овакав рад и овакве поступке органа безбедности не сносим никакву другу одговорност, сем моралне одговорности која произилази из тога што је требало да покажем више будности, као раније када сам непосредно руководио овом установом, тако и кроз свој рад у Централном комитету. С обзиром на то, сматрам да сам дужан да овом форуму, вама другови, ставим на расположење све своје функције...“. Ни тада ни после тога нико није био задовољан Ранковићевом беседом. Другови, на пленуму, сручили су стреле на њега, јер су сматрали да није рекао ништа, да се правио невешт и неупућен, посипао пепелом… Они који су били на његовој страни, а нису имам прилику (а ни смелост?) да јавно иступе, разочарали су се што није иступио оштро, „на прву лопту“, што није рекао истину о смишљеној завери. Пленум је текао својим током, оркестрирано, а другачије није ни могао.

Први се огласио генерал Вељко Ковачевић. Била му је знана, рекао је, пракса НКВД у СССР-у, и каквим се све методама служила та служба. Те методе су допрле и у „наше домове“, ево их, ушле су и у „Титов дом“. Додао је да му се чини да је овај поступак превазишао и оне НКВД, „…нисам чуо да су Стаљина озвучавали“. Светиславу Стефановићу се журило да каже шта је наумио, иако свестан да неће ништа променити нити неког друга поколебати. Из односа окружења, другова који су се до пре неки дан дивили Марку, јасно је било да је већ „одстрељен“. Ипак, Ћећа је говорио са више жара од већ клонулог Ранковића:„…Ја сам, другови, мислио да сам добро радио… Другови, ја само подсећам да је приликом петогодишње, десетогодишње, петнаестогодишње, двадесетогодишње, пре две године, да је служби безбедности изречено више похвала. Оно што је нама нарочито уливало храброст, биле су похвале, признања и одликовања друга Тита. А признање друга Тита није само једном дошло. Да сада не цитирам шта је све друг Тито говорио…“ Са дивљењем и похвалама говорио је Ћећа и о заслугама друга Марка (Ранковића). Док је наводио како је њега и другове који су са њим радили, највише „запрепастило“ и „фрапирало“ то са прислушкивањем друга Тита и Кардеља, гласно му је из сале добацио Темпо (Вукмановић): „И од 1950. године мене. Ко је издао директиву?“

Ћећа: Темпо, што се тиче тебе, ја нити знам да те прислушкују, нити сам ја дао директиву. Ја ти дајем часну људску реч.

Глас из сале: Признају људи који су испитивани.

Ћећа: Па, добро, треба да видимо те људе. Немојмо другови пренагљивати… За Ђиласа и Дедијера се зна.

Темпо: Ово моје је 1950. године.

Ћећа – Темпу: Од 1950. нема говора

Темпо: Први сам на списку из 1950.

Ћећа: Ја сам зато да истерамо ствар на чистину.

Темпо: И то у ситуацији кад ми је ЦК поверио задатак да организујем партизанске одреде по целој територији Југославије за борбу против Стаљина ако будемо нападнути, а ви ме прислушкујете. Извини друже!

Ћећа: Ја не знам, Темпо, одакле теби те информације.

Темпо: Ево пише у документацији.

Ћећа: Колико ја знам, ти ниси прислушкиван. Са мојим знањем ти прислушкиван ниси. Наша служба није имала никаквог интереса да тебе прислушкује!

Ово је Темпо доживео као увреду, али није имао смелости да приупита: да ли још нека служба, уз Удбу, озвучава и прислушкује? То би већ било упирање прста у КОС (војну службу) и кад то није учинио Броз, ко сме да посумња.

Ћећа: Озвучавање у смислу снимања разговора је једна радња и ту се државној безбедности не може ништа пребацити. Друга је ствар озвучавање у циљу прислушкивања одређеног лица а да оно не зна. Такво озвучавање, у циљу прислушкивања, нисмо радили, другови, код руководећих људи. Ја то категорички тврдим – да нисмо. Према томе, микрофони који су пронађени код друга Тита и осталих другова, ако ти микрофони нису инсталирани у циљу снимања разговора на њихов захтев, од стране Удбе, нису инсталирани у циљу прислушкивања. То је тема и ја мислим да није тешко ствар истерати на чистину…

Глас из сале: А шта ће онај микрофон у спаваћој соби?

Ћећа: То треба да истерамо.

Поново упадица: Ти то мораш да знаш, али заобилазиш.

Ћећа: Немојмо оптуживања. Пре свега, ја не знам и не заобилазим. Што знам ја говорим. То није дело државне безбедности.

Упадица: Како кад си ти руководио, чије дело?

Ћећа: То или је дело непријатеља или посебних планова… Ја нисам непријатељ ове земље, нисам овде ничији шпијун и не дозвољавам да се мени овде врше такве упадице, и да ми се такве ствари импутирају. Ја сам честит и поштен грађанин.

Упадица: Треба те ухапсити.

Ћећа: Срамно је да ми се на Пленуму на такав начин прети. Ја вам говорим шта знам и шта је истина. Ако је техничка комисија проналазила микрофоне, која је то комисија, где је баш тежиште проблема, зашто је та комисија анонимна, који су чланови те комисије?

Ово је додатно подстакло расправу.

Тито: Ја сам ту комисију формирао да испита код мене, јер сам пар година био сигуран да ме прислушкују. Та је техничка комисија састављена од људи из неколико република које се баве тим послом, наиме за друге, разуме се против класног непријатеља. Комисија је састављена од људи у које ја имам поверење, јер ја од вас комисију нисам могао формирати.

Ћећа: Нашао би се неки човек бар да присуствује.

Тито: Нашли су се микрофони и телефони.

Ћећа: Друже Тито, ја вас уверавам да ми вас нисмо прислушкивали. Није зато имала потребе Удба, нити је било ко то желео. Ако се непријатељ, појединац, увукао у Удбу, па је прислушкивао за нечији рачун, ја могу да допустим теоретску могућност, али то можемо лако да истерамо на чистину. Пре свега, озвучавање не може да ради један човек. Како може да се уђе у просторију која се озвучава, а која је истовремено добро обезбеђена.

Упадица: Онај ко обезбеђује може да уђе.

Ћећа: Добро, да видимо ко је тај, па да видимо где те жице од микрофона иду.

Темпо – опет: Само не могу да верујем да је неко озвучавао моју просторију без вашег знања.

Ћећа: На коју просторију, Темпо, мислиш?

Темпо: На моју просторију, мој телефон је озвучен 1950. и без вашег знања то сигурно не може.

Ћећа: Не знам Темпо, кад кажем да не знам мораш ми веровати.

Ако се констатовало да другови Ранковић и Стефановић нису до краја искрени, онда то исто је важило и за Броза. Кад каже да му се „вршљало“ по резиденцији, да је сва била „прекопана“, није говорио истину. Да Броз, и супруга му Јованка нису били физички обезбеђени, могли су да закључе наивни и неупућени. У њихову близину није ни птица могла да залута без последица. Варничење око и са Стефановићем је окончано, да се не би и „вук истерао“. Од 155 чланова ЦК у расправи је учествовало њих 21. Пријавило се још, али је закључено да то више нема сврхе, да се усвоје одлуке, па на викенд. Говорили су другови из свих република, али не и најважнији. Пре окончања седнице и разлаза, усвојене су одлуке пленума. Послате су две препоруке одговарајућим органима шта им је чинити у демонтирању УДБ-е и још уз то: „Да се друг Светислав – Ћећа Стефановић искључи из ЦК СКЈ и из СК, као и препорука да се разреши чланства у СИВ“, као и „да се прихвати оставка друга Александра Ранковића на функцију у ЦК СКЈ (члана и секретара) и прихвата се да поднесе оставку на функцију потпредседника Републике. Остаје међу друговима, у СК“. Значи, ништа од Титове дате речи Гошњаку да ће друг Марко остати члан ЦК СКЈ и да ће се придружити „трусту мозгова“, члановима Савета федерације. Да није било чврстог Титовог обећања не би ни дошао на седницу. Могао се лако оправдати лекарским налазом. Слушајући Брозову завршну реч, ерупцију радости и задовољства, што је посао обављен тако добро, у заносу се чак захвалио Ранковићу на његовом „добром држању“, очекујући и његову „помоћ“ у будућности, друг Марко се нашао у чуду. Уз славодобитника Броза, мирисом Бриона „окадило“ се и више његових верних другова и једна другарица. Нарочито Срба из Србије. Ранковићевим разрешењем, важних функција домогли су се – Мијалко Тодоровић, на месту секретара Извршног комитета ЦК СКЈ, а винуо се Коча Поповић на месту потпредседника Републике. Изненадно су напредовали и Милентије Поповић и Боби Радосављевић. Славио је и Јован Веселинов, пошто је његова драма скинута са репертоара. Падом Ранковића и Гошњака, претходно смрћу Кидрича, била је сломљена дуго подмазивана у-осовина: Београд – Загреб – Љубљана. Погажена је била највреднија идеја која се зачела код јужнословенских народа.Када се данас сагледава Брионски пленум, шта му је претходило и шта је све произвео, намеће се питање: како се то могло са лакоћом одиграти и са таквом безрезервном подршком. Титов култ произвео је и титоизам, поредак на коме је стасала владајућа класа. Чувајући Тита класа је чувала себе. Званично, Броз је тада добио само једанаест протестних писмених порука: осам из Србије, по једну из Словеније и Хрватске и једну из Париза. У систему у коме није било слободних избора, слободних медија, са уграђеним страхом, каква друга реакција се и могла очекивати. „…Шта је уопште важно да ли је Броз прислушкиван, Ранковић је морао отићи због свог концепта развоја Југославије“, био је кратак и сваком лако разумљив одговор Хрвата Јуре Билића, када је о томе био упитан.