АЛЕКСАНДАР РАНКОВИЋ – ИЗМЕЂУ ЛЕКЕ И МАРКА

АЛЕКСАНДАР РАНКОВИЋ – ИЗМЕЂУ ЛЕКЕ И МАРКА

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Уз громогласан аплауз, из грла стотину хиљада људи чула се само једна реч, заправо поклич: „Лека, Лека, Лека…“. Био је то 22. август 1983. године. Погребна церемонија и сахрана посмртних остатака народног хероја, јунака социјалистичког рада, носиоца Партизанске споменице из 1941. године, прекаљеног револуционара, комунисте, Југословена, Титовог заменика, „господара југословенске тајне полиције“ у првих 20 година после завршетка Другог светског рата… Само дан раније, приликом преношења ковчега са посмртним остацима Александра Ранковића из Дубровника, где је преминуо од последица срчаног удара, 19. августа исте године, на место „вечног почивалишта“ у Београду, у насељима у Србији, куда је погребна поворка пролазила, присутни грађани заустављали су своје свакодневне и уобичајене активности, како би уз наклон, одали последњу пошту према сенима човека, кога су неизмерно волели… Наведене речи су чињенице, све остало је мит! Међутим, дела и име Леке Ранковића, односно друга Марка, немогуће је „подвести“ само под појам „митских сазнања“. Мало је тога било „митолошког“, још мање „мистичног“ у (не)делима „тајне полиције“ ОЗНА и УДБА у последњим годинама Народноослободилачке борбе и у првим годинама диктатуре пролетеријата у југословенској социјалистичкој заједници. Такође, у потпуно различитом контексту морамо да посматрамо „митологизацију“ и „мистификацију“ тих недела у деценијама које су уследиле у времену владавине Јосипа Броза Тита и посебно након што је иста окончана 1980. године. Чињеницу, а не мит, представља и сазнање да су у годинама после „брионског процеса остраковања“ Александра Ранковића из политичког и јавног живота Друге Југославије, Титовог саборца и бившег комунистичког руководиоца, приликом његових ретких посета угоститељским објектима, „музичари и музиканти“ поздрављали уз „тактове“ композиција „Марш на Дрину“ или „Ој, Војводо Синђелићу“, док би одговор „друга Марка“ на те поздраве био веома уздржан, па чак и негативан и то не из разлога извесне „безбедносне нелагоде“, свакако не и због „специфичности његовог уметничког сензибилитета“, већ из пуког и искреног идеолошког негодовања. Међутим, мит о „борцу за српске националне интересе“, развијан је до неслућених размера. Ранковић је постао „већи“ и од „Косова“, због кога је, наводно политички и страдао. Пијетет и левице и деснице и свих Срба диљем васколиког „српства“, према човеку, који је био и остао доследни Југословен и ватрени „титоиста“ и комуниста и онда, када су га и Тито и комунизам изопштили из „њихових редова“, свакако је објашњив, иако „мистичан“, али никада до краја „објашњен“ и „разионализован“. Нема сумње, Ранковић је био „чувар Југославије“ и заштитник „пламена југословенства“, али поставићемо једно питање и понудићемо неколико одговора! Тај „колективни поклич“ и френетични аплауз окупљених грађана на сахрани друга Марка 1983. године, био је заправо вапај констерниране нације, која је своју тешку судбину у Титовој Југославији, у потпуности поистоветила са личном судбином Леке Ранковића.

Рођен је 28. новембра 1909. године у селу Дражевцу, код Обреновца, где постоји његова родна кућа. Потиче из сиромашне породице. Рано је остао без оца. Основну школу је завршио у родном месту. Као и многи други сиромашни дечаци из његовог краја, пошао је и он 1922. године у Београд на занат. Радња се налазила у Сарајевској улици, а власници су били Јован Поповић и Петар Стајковић. Тешки животни услови под којима је живео умногоме су утицали да врло млад ступи у редове радничког покрета. Томе су допринели и неки радници који су радили у истој радионици с њим, а који су, у време када је Комунистичка партија била илегална, доносили и скривали у радњи политичку литературу и публикације које је Ранковић кришом читао. Као петнаестогодишњи младић уписао се 1924. године у чланство синдиката. Почетком 1925. године, када је постао калфа, активно је сарађивао у управи секције абаџијских радника. Две године касније, 1927., био је члан продружнице свих кројачких и текстилних радника. Ту је упознао своју будућу супругу, Анђу, која је такође била активна у радничком покрету. Исте године, Александар Ранковић је примљен у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије, а убрзо после тога је постао секретар Месног комитета СКОЈ-а за Београд. Године 1928., када је примљен у КПЈ, Ранковић је постао секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Шестојануарска диктатура није зауставила његову револуционарну делатност. Као руководилац ПК СКОЈ издао је летак који је растуран по Београду и Земуну. У време када су леци штампани, ухваћен је један од сарадника, који је под батинама признао полицији и одао активисте, међу њима и Ранковића. Тада је полиција почела да га тражи. Ухваћен је у Београду једном илегалном стану. То је било његово прво хапшење. Процес Ранковићу био је један од првих процеса против политичких неистомишљеника за време шестојануарске диктатуре. Кажу да је у Главњачи, у коју је одведен, батинан и мучен најсвирепијим методама. Његово држање пред полицијом је, кажу, сачувало скојевску организацију у Србији од даљих провала. Суд за заштиту државе га је осудио на 6 година робије коју је издржавао у затворима у Сремској Митровици и Лепоглави. У Митровачкој тамници и Лепоглави Ранковић је радио на образовању младих комуниста и на ширењу револуционарних идеја. Учествовао је у организовању борбе политичких осуђеника против полицијског режима у затвору.

Са робије се вратио почетком 1935. године. Исте године отишао је на одслужење војног рока. Потом је дошао у Београд и радио у радничком покрету Србије. Преко синдикалних организација оживео је рад партије у предузећима. Године 1936. постао је члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а 1937. члан Политбироа ЦК КПЈ. Стално под присмотром полиције, јануара 1939. године прелази у илегалност. У илегалности је радио под именом „Марко“. Исте године Ранковић је учествовао на Земаљском саветовању комуниста Југославије у Словенији испод Шмартне Горе, а нешто касније учествовао је и на Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу. Тада је изабран у Политбиро Централног комитета КПЈ. За време напада Немачке на Краљевину Југославију, Ранковић се налазио у Загребу. После пленума ЦК КПЈ дошао је у Београд и ту му је поверен рад на организацији устанка. Крајем јула 1941. године, у часу када је организовао дизање београдске радио-станице у ваздух, пао је у руке полицији. После хапшења, Ранковић је одведен у Гестапо и ту је мучен. Агенти су успели да му пронађу концепте прогласа ЦК и Месног комитета. После батина, онесвешћен, пренет је у болницу. Спасавање из болнице су организовали Спасенија Цана Бабовић и Ђуро Стругар, 30. јула. После кратке пуцњаве, другови су Ранковића у пиџами извели из болнице. Акцију евакуације су потпомагали београдски илегалци који су штитили одступницу. По ослобађању из болнице, Ранковић је још неко време остао у Београду. После војно-политичког саветовања у Столицама прешао је на ослобођену територију и са Врховним штабом у Ужице и кретао се даље са штабом све до краја рата. У Бихаћу је добио вест да му је супруга погинула код Гацког. Анђа Ранковић је постхумно проглашена за народног хероја. У току народноослободилачке борбе, као члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ и као организациони секретар КПЈ, Александар Ранковић је био један од најближих Титових сарадника. Неисцрпна радна енергија, високе организаторске способности, искуство старог револуционара и бескомпромисност издигли су га до високог руководиоца Народноослободилачког рата. Учествовао је у доношењу свих најважнијих одлука о вођењу рата и Револуције. Био је члан најважнијих војних и политичких органа југословенског ослободилачког покрета; члан АВНОЈ, потпредседник АСНОС, посланик Привремене и Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије.

После формирања Одсека за заштиту народа (ОЗНА) на Вису, 13. маја 1944. године, постављен је за начелника ОЗНЕ за Југославију. На заседању Велике антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, новембра 1944. године у Београду, изабран је за народног посланика и за првог потпредседника Народне скупштине НР Србије првог и другог сазива. Као први заменик маршала Тита, у његовом одсуству издао је наређење за пробој Сремског фронта 1945. године. После доношења устава почетком 1946. године, постао је министар унутрашњих послова ФНРЈ. Ову дужност вршио је све до јула 1966. године. Као министар унутрашњих послова, у свом експозеу о раду Одељења за заштиту народа, пред Народном скупштином 24. марта 1946. године, обзнанио је да је ухваћен Дража Михаиловић. Александар Ранковић је битно допринео на јачању безбедности послератне Југославије. Веома много је допринео јачању и развијању органа државне репресије, који су успешно и брзо ликвидирали преостале политичке непријатеље (четнике, усташе, рупниковце…). У време почетка борбе са Информбироом, Ранковић остаје веран својој Партији и Титу. На Петом конгресу КПЈ, Александар Ранковић је поднео „Извештај о организационом раду“ где се најважнији део Ранковићевог излагања налазио у вези са радом партијске организације у Југословенској армији. Пре него што је завршио своје излагање, Ранковић се осврнуо на антипартијски рад Сретена Жујовића Црног и Андрије Хебранга. Напоменуо је да су обојица покушала да разбију КПЈ, па су зато искључени из Партије и против њих је поведена истрага. Александар Ранковић и службе којима је руководио су имале пуне руке посла у време борбе са Информбироом. У борби за изолацију симпатизера Информбироа учињене су велике грешке, јер су хапшења била масовна, без критеријума, доказа, суда. Довољно је било показати прстом. На гласине да се у затворима поступа зверски, Ранковић је кренуо у обилазак затвора да се увери какво стање влада у затворима за политичке затворенике. Претходно је Ранковићу стигао извештај Добрице Ћосића о Голом отоку. Ранковић је посетио Голи оток августа 1951. године где су га Голооточани сачекали са повицима „Марко-Тито“. Наравно, ово није било спонтано. После Ранковићеве посете стање се донекле побољшало. Касније је био потпредседник Савезне владе. На свим изборима за савезну Народну скупштину биран је за народног посланика. На партијским конгресима, Петом (1948) и Шестом (1952), поново је биран за члана Политбироа, односно члана Извршног комитета ЦК Савеза комуниста Југославије. Од 1956. године постаје потпредседник Савезног извршног већа и председник Одбора за унутрашњу политику, члан Секретаријата Извршног комитета ЦК СКЈ, члан ЦК Савеза комуниста Србије, члан Председништва Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије. Све време до 1966. године био је шеф свих полицијских и тајних служби, задужен за борбу против свих који су сматрани противницима режима и државе Југославије. Када се Тито венчао са Јованком, 1952. године, Александар Ранковић је био Титов кум, а генерал Иван Гошњак Јованкин. Године 1963. пустио је у рад аутопут „Братство-Јединство“ (аутопут Е-70) који је водио од Словеније преко Хрватске и Србије до Македоније. Иако се звао аутопут, добрим делом тај пут није испуњавао критеријуме за поменути врсту саобраћајне инфраструктуре. Но, у то време изградња истог представљала је велики напредак. Аутопут су градиле омладинске радне бригаде из целокупне СФР Југославије.

Његова успешна активност је текла све до 1966. године. Наводно је Тито открио уређаје за прислушкивање у својој резиденцији у Ужичкој бр. 15 у Београду, и то у свом радном кабинету и у соби своје супруге. Ко је тачно пронашао те уређаје и на који начин, такође никада није обелодањено. Тито је одмах известио политички и војни врх да је он прислушкиван и да је за то крива Служба државне безбедности (УДБА) и њен први човек Александар Ранковић. Направљена је одмах комисија која ће испитати случај. Тако се у земљи створила позната „афера Ранковић“, или „афера прислушкивања“. Председник комисије Извршног комитета ЦК СКЈ Крсте Црвенковски је саопштио да је заиста прислушкивања маршаловог кабинета било. Тито је заказао седницу Извршног комитета која је одржана 16. јуна 1966. године. Тито је на крају седнице заказао Брионски пленум где ће се размрсити „афера Ранковић“. Атмосфера уочи почетка Четвртог брионског пленума била је мучна и напета. Пленум је имао задатак да расправља о озвучавању и прислушкивању функционера, злоупотребама и деформацијама УДБА. Чланови ЦК допутовали су на Брионе 30. јуна, да би се пленум одржао већ сутрадан. Окривљени Александар Ранковић се појавио на Брионима. Под великим притиском Ранковићу је нагло позлило, а лекар је установио благи инфракт. Седница Четвртог брионског пленума је почела 1. јула 1966. године у хотелу „Истра“ на Брионима. Александар Ранковић је већ раније поднео оставку на функцију члана ЦК СКЈ и Извршног комитета. Седницу је отворио Тито, да би се после прочитао званични извештај Истражне комисије у случају Ранковића. Ранковић је говорио врло мало. Деловао је конфузно, збуњено и није се бранио. Остао је веран својој Партији, и поред тога што је издавала његове идеале. После исцрпне расправе, пленум је донео одлуку „да се одмах приђе реорганизацији органа државне безбедности како би се она прилагодила насталим променама у целокупном друштву и систему самоуправљања, да се Светислав Стефановић Ћећа, министар унутрашњих послова СР Србије, искључи из ЦК СКЈ и да се разреши дужности члана Савезног извршног већа, да се прихвати оставка Александра Ранковића на функцију члана ЦК СКЈ и Извршног комитета ЦК и прихвати да поднесе оставку Савезној скупштини на функцију потпредседника Републике, јер је његова политичка одговорност за рад органа државне безбедности таква да на овим функцијама више не може остати“. Нешто касније, на седници ЦК СК Србије 15. септембра 1966. године, на предлог Спасеније Цане Бабовић, исте оне која је 1941. године учествовала у ослобађању друга Марка из болнице, пленум је одлучио да предложи Централном комитету СКЈ да Александра Ранковића искључи из Савеза комуниста. Александар Ранковић је почетком октобра 1966. године искључен и из Савеза комуниста Југославије.

После Брионског пленума наступила је „чистка“ (смена, превремено пензионисање па и хапшење) људи за које се сумњало да су симпатизери Ранковића. Тако су политички и јавни живот у Југославији напустили: Светислав Стефановић Ћећа, Војин Лукић, Слободан Крстић, генерал Милан Жежељ, генерал Милоје Милојевић и многи други симпатизери Ранковића. „Чистка“ се највише односила на службенике српске националности, те се разне службе безбедности, које је у својим делатностима Ранковић „обједињавао“ у јединствен „политички и професионални контекст и дискурс“, годинама нису повратиле од те акције. После Брионског пленума Александар Ранковић се дефинитивно повукао из јавног живота. Живео је повучено и изоловано, али и под сталним надзором „тајне полиције“, највише у својој вили у Дубровнику, где се посветио писању „дневничких забележака“, које су после његове смрти биле објављене. Због лошег здравственог стања Ранковићу је препоручен опоравак на мору. У ноћи између 18. и 19. августа 1983. године, Ранковићу је нагло позлило. Налазио се на хотелској тераси када је доживео нови срчани удар. У првим минутама после поноћи, констатована је тренутна смрт. Када је јавност сазнала за Лекину смрт, грађани су почели да се окупљају око његове родне куће у Дражевцу. Првобитно је било планирано да се сахрана обави на овом месту, а након преноса ковчега са посмртним остацима Александра Ранковића из Дубровника у Београд. Томе се енергично супротставио генерал Сретен Костић и рекао је да је Ранковићу место у „Алеји великана“ на Новом гробљу у Београду. На сахрани Александра Ранковића спонтано је присуствовало око 100.000 људи, што говори о његовом угледу и популарности. После трагичне смрти своје прве жене Анђе Ранковић, са којом је добио сина Миливоја – Мићу, оженио се са Ладиславом Бецеле, и са њом добио још једног сина Слободана.