Алфонс Мизе о Црној Гори, Србији и Бугарској

Аутор: др Александра Колаковић

            У време интернета и брзих комуникација често чујемо да народи на овим просторима говоре како нас Запад не разуме и не познаје. Ако се вратимо у прошлост, на пример, један век раније, у непознавање држава и народа на Балкану, у време када су путници били главни извор информација, свака пренета слика Балкана у тадашњу развијену Европу била је драгоцена. Почетком 20. века у време када је трка за колонијама била на врхунцу и када су се политички односи заоштравали и прерастали у кризе и водили ка светском рату, већ су постојале одређене представе Црне Горе, Србије и Бугарске у Француској, али оне су се кретале од имагинарних и лирских представа до фрагментарних података, посебно када се посматра актуелно политичко и економско стање у овим младим балканским државама. У време балканских ратова (1912–1913), фокус пажње дипломата и политичара у Европи, а посебно у Француској, био је на делу европског континента где се Османско царство повлачило и уступало власт и моћ балканским народима. Поред научника, професора и новинара, пословни људи су тражили свој интерес у региону и стога су све представе о Балкану на француском језику од великог значаја за даље политичке, економске и културне утицаје Француске.

            Једно од значајних дела које је пружило бројне информације о Црној Гори, Србији и Бугарској била је књига У балканским земљама коју је написао Алфонс Мизе, рударски инжењер који је на почетку друге деценије 20. века боравио на Балкану. Прво издање књиге објављено је у новембру 1912. године, а онда је аутор након краја балканских ратова прво издање усмерио ка детаљној историјској анализи свих учесника у сукобу, као и настојању да истражи њихове актуелне интересе и капацитет Балканског савеза. Интересантно је што Мизе наглашава да већ тада није веровао у будућност савеза и наглашавао је различите интересе савезница и додао: „Истакао сам грешке у дипломатији 1878. године на Берлинском конгресу, а догађаји су то само добро потврдили“. Ипак, Мизе сматра да и уговори у Букурешту и у Лондону садрже „политичку грешку фаталну као што је и ова из Берлинског споразума“. За Мизеа реч је о стварању Албаније као независне државе „наметнутом вољом Аустрије“, којој је био једини циљ да Србија не добије излаз на море. Алфонс Мизе овде наглашава да је за будући економски развој Србије приступ мору потребан, а српске интересе види као „скромне претензије“ сведене на „један обичан прозор на Јадрану“. Политику Аустрије према Србији дефинише као „константно агресивну“ и у предвечерје Великог рата (1. јанаура 1914. године) прориче: „Ако би се, стога, европски мир ускоро пореметио, јасно је да су велике силе унапред одговорне за то“.

            Први део књиге посвећен је Црној Гори, у коју је Мизе стигао из Београда преко Загреба и Ријеке до Котора. Одатле је Мизе стигао до Цетиња и у својој књизи оставио детаљан опис црногорске престонице и њених становника. „Не мислите […] да је тај високо подигнути град, који се налази усред стена и на неосвојивом положају, није ни по чему посебан. Напротив: као велико село које се не може упоредити ни са једним другим главним градом на свету, Цетиње има изузетни шарм“, пише Мизе и додаје: „ужитак је посматрати становнике! Какав је то величанствен народ! Ово је најлепши тип човека који се може видети“. Описао је Мизе и црногорско друштво, положај жена, обичаје и националне игре. Важно је да је поред Цетиња, информација о краљу Николи Петровићу, описао и друга места у Црној Гори, саобраћајну инфраструктуру, географске карактеристике и током овог боравка настао је и значајан број фотографија које о свему томе сведоче. За Французе је 1914. године било битно да добију и податке о црногорским финансијама, буџету, извозу и увозу, административном и војном организовању, можда више него кратак преглед историје Црне Горе, који је Мизе такође исписао на страницама своје књиге. Као главно питање будућности Црне Горе, Мизе је означио капацитет краља Николе „који је увек био ратник“ да постане организатор и да „доврши своју мисију успостављањем сигурности и подстицањем економског развоја“.

Други део Мизеове књиге, који је посвећен Србији, почиње као и већина текстова Француза који су посетили Србију – описом Београда. Након што је описао повратак из Црне Горе и истакао да је Београд на линији Оријент експреса доступан Французима за 40 или 48 сати, пружио је и један леп опис града: „пријатно смештен у виду амфитеатра између Дунава и Саве, Београд одаје утисак града утврђеног на прагу Истока. […] Гладајући са реке, док га сунце обасјава, заиста је то бели град на који указује његово српско име“. Кафане, улице Београда, живот и обичаји становика Београда, позориште, облачење Београђанки по последњој моди из Париза, али и разлике живота у граду и на селу описани су детаљно, прецизно и упечатљиво. Мизе је поред детаљног приказа Београда, писао и о Нишу и унутрашњости Србије, обичајима и верским празницима, а наглашавао и да је Србија „земља изобиља у погледу јевтине хране“. Наравно да су Мизеа као рударског инжењера највише интересовале квалификације радника, функционисање кредитних завода и банака. Мизе описује свакодневни живот, објашњава како Срби воле да се веселе када су празници, али наглашава и да су вредни: „не рачунајући сразмерно кратко време које посвећује тим опуштеним разонодама или га проводи у спавању, Србин ради. Чим је будан, он све време ради свој посао, али никад не жури; увек има времена. […] Он није лењ – далеко од тога; али посао обавља у складу са његовом рутином и уз небројене мере предострожности. Ако треба он ће ходати данима и ноћима, али не зна да трчи“. Мизе француском читаоцу уклања стереотипе о Србији и Србима. Примера ради, наводи да му је пре доласка у Србију речено да је српски сељак преварант или лажов, али их је он доживео као „предане, марљиве и искрене“. Наглашава и српску поноситост, поред детаљног описа администрације, српских финансија, јавног дуга, поштанске и царинске службе и безбедности. Наравно, Мизе уз текст доноси и кратку историју Србије, али је ипак његов главни фокус интересовања савремена Србија и њен економски потенцијал. Једно цело поглавље Мизе посвећује привредним гранама Србије, рудним и минералним богатствима, а посебно наглашава пољопривреду, односно воћарство, потом лов и риболов, шумско богатство и наглашава да када би се посветила већа пажња, Србија би постала и велика виноградарска земља. О узгоју стоке, систему задругарства, пиротским ћилимима и фабрици текстила у Лесковцу, као и трговини Србије, Мизе је такође детаљно писао. За француске привреднике који су у другој деценији 20. века показивали све веће интересовање да део својих послова усмере ка Балкану, битно је и да Мизе посвећује пажњу територијалном увећању Србије након 1913. године и својим текстом их води кроз новоосвојене пределе око Скопља и Битоља.

У трећем делу књиге Мизе пише о Бугарској. Сликовито описује путовање од Београда до Софије, а потом и бугарску престоницу, уз значајне историјске податке. Интересантно је да пореди српског и бугарског сељака, њихове карактерне црте и наглашава положај других народа у Бугарској. Наглашава да немају исто етничко порекло као Срби али да су им навике сличне, као и обичаји, као и да се Срби и Бугари разумеју, иако бугарски „више личи на руски“. Текст – као и код делова о Црној Гори и Србији – прате фотографије свакодневног живота и бугарских села и градова. Мизе обавештава Французе о географским карактеристикама, саобраћајницама, посебно описује бугарске градове на Дунаву и бербу и израду ружиног уља. Ипак, као и у случају Црне Горе и посебно Србије, Мизе се највише интересује за пољопривреду и индустрију Бугарске. Пише о Пољопривредној банци, пиринчаним пољима Румелије, узгоју стоке, законским оквирима индустријске делатности, о рударству и проблемима који спречавају даљи развој ове области због Закона о рудницима и Закона о корпорацијама. Иако не даје толико детаљних података као када је реч о Србији, Мизе ипак кроз компарације указује на разлике у могућностима привређивања и на основу његовог текста могу се спознати економске могућности Бугарске. Наглашавајући да је финансијска криза у Бугарској само привремена, док пише о трговини у Бугарској, Мизе не пропушта прилику да опише стање бугарског буџета, спољне трговине и јавног образовања и војске, као и да нагласи корист од стварања француске комерцијалне изложбе.

            У свом делу Алфонс Мизе нам даје слику Црне Горе, Србије и Бугарске одмах након ратова 1912. и 1913. године. Користећи приповедачки начин, Мизе поред описа предела, људи и обичаја, доноси историјске чињенице, пише и о легендама, а истовремено оставља вредна историјска сведочанства о државама и друштвима која ће изгубити ту форму коју је он видео након 1914. године. Мизеова књига је Французу с почетка 20. века могла деловати и егзотично јер је описивао један свет који је још имао јасно видљиве трагове вишевековне османске владавине, као када описује националне костиме, положај жена или полигамију дозвољену муслиманским поданицима. Ипак, читалац не остаје ускраћен ни да прочита све елементе које су ове балканске државе и друштва приближавале европским. Географија, историја, подаци економске природе и карактерне особине прецизне и на моменте веома детаљне, указују на трансформације и на могућности за француски капитал у овим земљама, а чини се да се Мизе посебно у овом контексту интересује за Србију. Ипак, сасвим очекивано од једног рударског инжењера, не заборавља да опише ни бугарске руднике бакра и начин трговине.

            У закључном делу своје књиге Мизе наглашава да западна Европа становништво Црне Горе, Србије и Бугарске пре ратова 1912. и 1913. године „још није знала“ и да је западни свет запањен да су „упоредо са развојем војне моћи, ове нације систематски и невероватном брзином наставиле да се економски организују“. Важно је да се Мизе осврнуо и на слику рата и злочина који су почињени током балканских ратова, а који су утицали на перцепције нецивилизованог понашања балканских народа међу његовим савременицима у Француској и другим земаљама Европе. Један од разлога поменутих упечатљивих и негативних представа јесте убрзани развој штампе и велики број новинара, репортера и ратних извештача који се нашао на балканским ратиштима. Мизе чак пореди догађаје рата са 1870. годином (Француско-пруски рат) и наглашава да је рат увек ужасан. Наглашава да Запад нема право „да третира балканске народе као дивљаке“ јер „ова лажна и сувише распрострањена пресуда наводи ширу јавност на превише оштар став о популацијама које поседују сјајне квалитете, које су урадиле значајан посао и које ће, у врло кратком року, формирати модерне нације са високим местом у европској заједници“. У настојању да пробуди интересовање Француза – пре свега политичко и економско – Мизе наглашава да су Србија и Бугарска, којима даје предност у питању економског потенцијала, „дивно организоване земље, где се може слободно циркулисати као на Западу, и где је, осим у ратном стању, безбедност равна оној на нашим путевима у Француској“, док за Црну Гору и Албанију предвиђа да ће временом разбојништво отићи у легенду. Мизеа је као рударског инжењера највише интересовао рудни потенцијал, стога у последњој реченици своје књиге наглашава да иако имају убрзани економски развој, и Србија и Бугарска морају да изграде металуршку и рударску индустрију, као и систем одбране од поплава, да развију пољопривреду и прошире саобраћајну мрежу.

Кроз Мизеово дело, које је данас и извор и подстрек за размишљање како су нас са простора Балкана видели други, спознајемо неке појаве и процесе који су значајни и данас. У време када се говори о повратку Француске на Балкан у 21. веку, као и о значајном економском интересовању, књига Алфонса Мизеа подсећа на економске могућности балканских држава. Истовремено, указује и на дугу традицију економске сарадње Француске са регионом, али и на чињеницу да државе на Балкану и поред природних богастава и потенцијала нису успеле да у 20. веку реализују економски просперитет већ су се, чак супротно, суочавале са бројним економским проблемима.