Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Алфред Тајер Мехен (1840−1914), адмирал и геостратег, један је од најистакнутијих америчких теоретичара поморске моћи. Отац му је био Денис Харт Мехен, професор на Војној академији САД, а мајка Мери Хелен Окил Мехен. Као други у класи завршио је Поморску академију (1859) и затим на страни Севера учествовао у Америчком грађанском рату (1861−1865). Био је члан Комитета за поморску стратегију за време Шпанско-америчког рата 1898. године, а следеће 1899. године члан америчке делегације на чувеној Хашкој конференцији. До 1906. године активно је сарађивао с Министарством војне морнарице и био укључен у више војних и дипломатских мисија. По налогу председника Т. Рузвелта 1908. године учествовао је у раду Одбора за реорганизацију Министарства морнарице, а био је и председник заједничког Одбора за поморска питања. Аутор је више радова из области историје, војне историје, политикологије и геостратегије. Свакако његов најпознатији интелектуални легат је онај о значају поморске силе који је детаљно разрадио у делу Утицај поморске силе на историју 1660−1783. које је објавио 1890. године. Као војни стратег је великим бројем чињеница поткрепљивао своје погледе о рату на мору, наговештавајући „антиизолационистичке импулсе“ који су се у америчкој спољњој политици отворено испољили у 20. веку. Један од његових најзначајнијих закључака је онај о повезаности снажне војнопоморске флоте с концептом тзв. слободне трговине.
Мехенове анализе заснивале су се на помном проучавању историје поморских ратова у којима су учествовале Италија, Холандија, Француска и Енглеска, а на основу којих је успешно формулисао нека од начела поморске ратне стратегије, коју је разликовао у односу на поморску ратну тактику. Тако је, примера ради, истицао важност капиталних бојних бродова и одлучно одбацивао крстарички рат и британску дефанзивну стратегијску концепцију „флоте у приправности“. Био је запажен интелектуалац свога доба који се није искључиво бавио тумачењем прошлости, него и креирањем америчке стварности и шире будућности света. Предавао је историју и тактику на Вишој поморској академији (1884−1893), председавао Америчким удружењем историчара и биран у почасна звања на престижним универзитетима у САД и Великој Британији (Оксфорд, Харвард, Јејл, Кембриџ). Написао је бројне текстове из области историје и стратегије поморског ратовања, као и анализе посвећене међународним геополитичким питањима. Предавања која је одржао у Поморском ратном колеџу у Њупорту преточио је у уџбеник Поморска стратегија који је објављен постхумно у Бостону 1919. године.
Поред студије о утицају поморске силе на историју 1660−1783, кључне теоријске ставове изложио је и у радовима Утицај поморске моћи на Француску револуцију и царство (1892) и Поморска моћ и њене везе са ратом 1812 (1905). Реч је о својеврсној трилогији у којој је предвидео појаву Америке као предводника новог поретка, а која је у то време у односу на одлазећу Велику Британију, исказивала симптоме новог и виталнијег центра таласократије. Мехен је посебно истицао да доминација у оквирима поморске моћи садржи низ стратешких преимућстава у односу на копнену моћ, што је закључак који га је знатно разликовао у односу на неке друге ауторе из тог периода (попут Мекиндера, прим. аутора).
Занимљиво је да је адмирал Мехен био лично посвећен и анализи религиозних тема. Тако се у зрелим годинама противио ревизији Књиге заједничке молитве и наглашавао религијско искуство кроз „лични однос према Богу“ али и кроз искуство које је стекао за време посета парохијама тзв. Високе цркве. Преминуо је 1. децембра 1914. године и иза себе оставио сина и две ћерке које је добио у браку са Е. Еванс. Носилац је Медаље за кампању у Грађанском рату, Медаље Шпанске кампање и других одликовања.
Поморска стратегија
Адмирал Мехен заслужан је за појаву прве научне анализе поморске стратегије која се у САД појавила крајем 19. века. Посматрана из историјско-географског угла ова стратегија настала је као логичан прелазак на нову фазу развоја америчке државе и њених интереса. Наиме, у другој половини 19. века завршила се телурократска епоха доминације САД на америчком континенту, а коју је у децембру 1823. године у Конгресу промовисао председник Џејмс Монро (1758−1830). Њена суштина била је у томе да се оконча европски империјализам и колонијализам на западној хемисфери, као и да се америчко копно од Аљаске до Огњене земље означи као зона од неприкосновеног интереса САД. Слоган чувене Монроове доктрине гласио је „Америка Американцима“ и она је у наредним деценијама геополитички конкретизована експанзијом према западу, северозападу и југозападу Северне Америке, а фактички је довршена куповином Аљаске од Русије 1867. године. Изласком на обалу Тихог океана, затим употпуњавањем својих територијалних контура, унутрашњим консолидовањем, стабилизацијом и економским јачањем државе, створене су претпоставке за артикулисање хегемонске оријентације ка Карибима, Централној Америци и Јужној Америци, а потом и за формулисање једне нове геополитичке стратегије у тзв. ванамерички простор. Реч је о концепцији поморске моћи (sea power) чији је родоначелник Алфред Мехен.
Као што је истакнуто, Мехен се залагао за потпуну преоријентацију САД ка таласократском идентитету и империјализму који би се заснивао на поморској моћи. Своје закључке заснивао је на особеном географском положају америчког континента, затим на односу копна и мора, потом дужини обалских линија и територијалној контури, лукама са пространим залеђима и гравитационим зонама. Залагао се за апсолутну британско-америчку доминацију на Светском океану преко стратешких база које би окруживале евроазијско копно, на којем је у то време и по његовом мишљењу доминирала Русија. У том партнерству са Британијом америчка зона одговорности био би Тихи океан, где би сучељавање с Јапаном било неминовно. У складу са овим тежњама било би неопходно успоставити систем поморских база: од Кубе и Хаитија у Атлантику, преко Панамске превлаке, до Хаваја и Филипина у Пацифику. Касније је Мехен зону непосредне америчке доминације проширио и на северни део Атлантског океана, где су САД постепено требало да замене опадајућу моћ Велике Британије.
Занимљиво је Мехеново гледиште о томе да се важност Тихог океана наслућивала у време Монроове доктрине, али и констатација да је у новим околностима (крај 19. и почетак 20. века) потребна преоријентација америчких интереса ка Пацифичком басену, уз напомену да за САД Карипско море није изгубило стратегијску улогу. Мехен је положај Кубе и Хаитија идентификовао као сталну препреку за пролаз бродова, а што појашњава непрекидну америчку војну и политичку заинтересованост за овај део света и потоње бројне оружане интервенције на поменутим острвима. Према томе, Мехен је контролу ушћа Мисисипија и Панамске превлаке, као и Карипског басена у целини (Карипско море, приобаље, архипелаг), сматрао кључним за остварење доминације САД на Атлантику и Пацифику.
Неоталасократија
Најзначајније Мехенов рад Утицај поморске моћи на историју 1660−1783. који је објављен 1890. године био је прва теоријска артикулација америчке поморске моћи и уједно документ који је наговестио „антиизолационистичке импулсе“ који су се отворено испољили у спољној политици САД у првим деценијама 20. века. У крајње поједностављеним тумачењима овог рада критичари уочавају пресудан утицај физичко-географског детерминизма, запостављајући карактеристике политике једне државе које су – како је Мехен истицао – прожете „духом једног народа и државе“. Разуме се да је Мехен, у складу са карактером епохе у којој је стварао, давао предност физичко-географским чиниоцима и њиховом утицају на поморску моћ државе (приморски или острвски карактер земље, разуђеност обалске линије, величина сувоземне границе, кратка или дугачка обала и граница на мору) али је све ове факторе повезивао с оним што је називао „политиком у ширем смислу“. Управо из тих разлога наглашавао је знак једнакости између геостратегије и политике једне државе тврдећи да су им циљеви идентични: да утемеље, увећају и очувају поморску моћ једне земље.
Адмирал Мехен отворено је заговарао јачање војне и трговачке морнарице које једној држави могу да омогуће услове да влада светом. Он је, истина, допуштао могућност победе копнених сила над поморским силама у рату, али је такву победу сматрао привременом и недовољном за постизање превласти у свету после рата. Отуда је његово становиште било да морнарица представља најпогодније средство за очување тековина геостратегије у рату и политике у миру, истичући да без развијене поморске силе ниједна држава не може да претендује да влада светом. Занимљиво је да је у Мехеновој поморској стратегији трговина главно политичко оруђе, док су војне операције потребне само да обезбеде најповољније услове за успостављање планетарне трговачке цивилизације. За америчког теоретичара један заокружени економски циклус састоји се из три чиниоца. Први чинилац је производња, тј. размена роба и услуга воденим путевима, други чинилац је навигација која ту размену остварује, док је трећи чинилац постојање колонија које омогућавају циркулацију робне размене на светском нивоу.
Мехен је сматрао да приморске, а нарочито острвске државе, за остварење таквих циљева имају најповољнији положај, односно да их је природа судбински предодредила за остварење такве мисије. Управо у првом поглављу своје књиге под насловом Расправа о елементима поморске моћи он указује на шест предуслова које једна држава треба да испуни да би остварила своју поморску моћ. То су: географски положај, физичко-географска складност, величина територије, број становника, особине и карактер народа и својства владе. Из свега наведеног јасно је да Мехен своју геополитичку стратегију градио искључиво полазећи од интерса „поморске силе“, позивајући се притом на историјске узоре, попут древне Картагине или Енглеске од 17. до 19. века.
Манифест судбине
За разлику од класика геополитке, Рацела, Кјелена и Мекиндера, адмирал Мехен у својим радовима није користио израз геополитика, али методологија његове анализе и основни закључци несумњиво имају изразито геополитички карактер. Већ смо истакли да је појава његове поморске стратегије у последњој деценији 19. века у суштини била последица постепеног прерастања Америке у светску велесилу. Прва фаза ове појаве била је тзв. Монроова доктрина која је подразумевала експанзију по меридијану од источне територијалне основе ка западу, северозападу и југозападу северноамеричког континента, док се друга фаза ширења америчког утицаја у свету одвијала по географској ширини окруживањем Евроазије са истока, запада и југа. Поред основног Мехеновог огледа о утицају поморске силе на историју ратовања из 1890. године, и преостала његова дела посвећена су овој теми (Заинтересованост Америке за поморску силу у садашњости и будућности; Проблем Азије и његов утицај на међународну политику; Поморска сила и њен однос према рату), тако да се с правом може рећи да је Мехеново име постало синоним за појам поморске силе (sea power). Наравно, Мехен је првенствено имао у виду геополитички положај САД и њену „поморску судбину“ која најпре треба да интегрише читав амерички континент (Северну и Јужну Америку) а потом и да успостави превласт у читавом свету.
Нема сумње да су Мехенова предвиђања из 1890. године била пророчког карактера, посебно она о Америци као водећој поморској сили која ће директно утицати на судбину света. Наиме, у његово време САД не само да нису биле значајна светска сила, него није био јасно дефинисан ни њихов „поморски цивилизацијски тип“. О томе је 1905. године у Географској осовини историје писао Мекиндер који је Сједињене Америчке Државе подводио под тип „копнене државе која припада спољашњем полумесецу“ и то као полуколонијални стратешки продужетак поморске Енглеске. Дакле, деценију и по пре појављивања Мекиндеровог текста, Мехен је предвиђао америчку планетарну улогу.
У књизи Заинтересованост Америке за поморску силу изложио је начела практичне политике која би САД довела до статуса велесиле. Он се најпре залагао за америчку активну сарадњу са британском поморском силом, затим за спречавање немачких поморских претензија, потом за пажљиво праћење и одупирање јапанској експанзији у Тихом океану, као и за заједничке европске акције против народа Азије. Као амерички стратег судбину своје земље није видео у пасивној позицији периферне државе спољашњег полумесеца, него је инсистирао на њеној водећој улози на економском, стратегијском и идеолошком плану. Мехен је у својим анализама дошао до закључка о томе да главну опасност за „поморску цивилизацију“ представљају континенталне евроазијске државе Русија, Кина и Немачка, при чему је посебно издвајао Русију чија се „непрекидна континентална маса протеже од западне Мале Азије до јапанског меридијана на истоку“, а чије је обуздавање означио као дугорочни стратешки задатак поморских сила.
У делу Проблем Азије (1900) указивао је на копнену моћ Русије „чије средиште не може бити сломљено“, што јој у односу на поморске силе даје надмоћну позицију на подручју Евроазије, па је као противодговор предлагао да једна моћна „маритимна сила“ у савезу са осталим снажним поморским земљама, сузбије руски утицај у Азији и тако спречи њен покушај да се дочепа топлих мора. Мехен је стално сучељавање руске телурократије које полази из унутрашњости Копна ка приобаљу и морима, те британско-америчке таласкоратије које делује са океана и приобаља ка унутрашњости Великог копна, позиционирао између 30 и 40 степени северне географске ширине у појасу који је назвао Спорна земља у оквиру којег се налазе Левант, Месопотамија, Персија, Авганистан, Кашмир, Пенџаб, Тибет, Синкјанг, највећи део слива Јанцекјанга и кинеског приморја, као и Корејско полуострво и Јапан. Он је навео и неколико градова који се налазе у тој зони, а који имају потенцијално важну позицију за постизање превласти у том делу Азије, као што су: Мосул, Багдад, Техеран, Исфахан, Херат, Кабул, Кандахар, Пекинг, Шангај, Нанкинг и Ханхуо. Северно од 40. паралеле и јужних граница Руске империје налазе се Манџурија и Монголија као зоне ексклузивног руског утицаја, док су јужно од 30. паралеле Египат, Индокинеско, Индијско и Арабијско полуостврво као подручја која су под пресудном контролом таласократских сила. Мехен је за остварење глобалне премоћи таласократије издвојио неколико мореуза и вештачким каналима пресецаних земљоуза као што су: Босфор, Дарданели, Скагерак и Категат, Гибралтар, Суецки канал и земљоуз, Панамски канал и земљоуз, из чега проистиче невероватна сличност с политиком САД која је реализована за време Хладног рата.
Стратегија анаконде
Алфред Мехен је у своје теоријско виђење сучељавања поморских и копнених сила уградио принцип „анаконде“ који је за време Америчког грађанског рата (1861−1865) први применио генерал Меклилан. Суштина је у томе да се непријатељске територије блокирају с мора и линијом приобаља, што узрокује стратешко исцрпљивање противника. Пошто је Мехен моћ једне државе идентификавао с њеним потенцијалима да постане поморска сила, онда је један од суштинских војних циљева једне државе да не допусти пројектованом непријатељу да прерасте у такву силу. Са становишта практичне геостратегије то значи да је основни задатак поморских сила да спречавају продор зоне континенталне масе (Русија, Немачка, Кина) ка приобалном појасу континета. Отуда је потребно на том простору успоставити зону „прстенова анаконде“ којима би се спречила реализација такве тежње копнених сила.
У Првом светском рату ова стратегија поморских сила испољавала се у подршци Антанте белом покрету и то на периферији Евроазије, а што је био противодговор на бољшевичко склапање мира са Немачком. У Другом светском рату ова стратегија била је усмерена против Средње Европе и то путем војноморских операција усмерених против Сила осовине и Јапана, док се оваква стратегија најјасније испољавала за време Хладног рата, када је сучељеност САД и СССР достигла глобалне геополитичке размере, где је поменути принцип анаконде био потпуно уграђен у сва званична америчка стратешка документа.
Мехен је у делу Поморска стратегија помно анализирао и културно-цивилизацијске карактеристике Русије и Руса које је описивао као нацију која није војнички предузимљива, као и „да има једну апатичну наклоност ка дефанзиви“, а што је објашњавао ондашњом бројношћу народа и пространством државе „која није претерано осетљива на територијалне губитке“. Мехен је у ред телурократских сила поред Русије и Кине, убрајао и Француску, док је у савезништву таласократских сила поред САД и Енглеске, видео Немачку и Јапан.
Све ове Мехенове процене дошле су до изражаја после Другог светског рата у америчкој политици, а многи од његових постулата примењивани су у политици САД у постхладноратовској ери. Овде је реч о особеном концепту Pax Americana који се крајем прошлог и у првим деценима 21. века испољио кроз експанзију НАТО на Исток, однос према Русији, а после 11. 9. 2001. године на централноазијском подручју, или простору тзв. Спорне земље, где је Америка настојала да инсталира бројне војне базе ради ефикасније контроле Срца света – Хартланда. После ововременог повлачења Америке из Авганистана, нема сумње да су сви наведени постулати америчке геополитике на тлу Евроазије озбиљно доведени у питање, првенствено на простору тзв. Спорне земље, који после готово два и по века непрекидног англосаксонског присуства, поприма антиталасократска обележја.
Да резимирамо. Мехенови радови настали крајем 19. века били су у много чему испред свог времена. Био је један од ретких аутора који је наслућивао прерастање Америке у светску силу и нови центар таласократије. Дешавања у 20. веку потврдили су Мехенове теоријске увиде који су у међувремену постали основ спољне политике струје „америчких реалиста“ чији су најистакнутији представници били Спајкман, Кенен, Кисинџер и Бжежински, али и низ теоретичара који су, на мехеновским начелима, креирали америчку геополитику у постбиполарној ери. Због свега тога адмирала Мехена није претерано назвати интелектуалним оцем савременог атлантизма.
ЛИТЕРАТУРА: Александар Дугин, Основи геополитике, I , Екопрес, Зрењанин 2004; Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.
Остави коментар