Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Имена браће Јакшића остаће забележена у аналима херојске прошлости Срба, а преко епске песме и у памћењу целокупног српског етничког колективитета. Њихови потомци одржавали су углед породице стечен делима Стефана и Дмитра и заузимали су значајне положаје у хијерархијској лествици мађарског и руског друштва и њихових властела. Потпуно је сигурно да су се синови војводе Јакше Брешчића, Стефан и Дмитар Јакшић старији, у годинама политичких превирања у Србији, изазваних директном опасношћу од турских освајања, сврставали у оне политичке снаге властеле које су биле наклоњене сарадњи са Турцима, тј. припадали су тзв. туркофилској странци. Опште је познато да су Османлије приликом својих инвазионих покрета према различитим земљама и народима примењивале једно начело које се састојало у понуди личне и безбедности чланова породице и имовине поједниних припадника властеле или оног дела становништва које би се одлучило да следи турске интересе и политику. Број хришћанских феудалаца, углавном ситних, који би на тај начин сачували своје личне интересе и поседе, варирао је у зависности од степена и вредности њихове помоћи која би била пружана приликом освајања појединих делова српских земаља од стране османлијске војске или од неутралности, односно индиферентности становништва, државних органа, па самим тим и племића у околностима опсада и заузимања различитих градова, утврђења и области српске деспотовине. Иако Јакшићи нису припадали слоју ситних феудалаца, тј. „властелинчића“ потпуно је извесно да су имали благонаклон став према турском освајању Смедерева, јер им је то омогућило да сачувају своје поседе. Нису јасни конкретни разлози који су навели Стефана и Дмитра да напусте своје дотадашње поседе у османлијској империји и пређу у Угарску, у службу краља Матије. Поједини писци помињу само генералне узроке миграција српске властеле из Турске у хришћанску Мађарску, када кажу да су се браћа Јакшићи склонили у ту државу испред турске најезде. Међутим, потпуно је сигурно да се они у Угарској појављују, односно у њу се селе између 9. августа 1463. и 10. јануара 1465. године, при чему су се настанили у области северно од реке Мориш. Ускоро, постали су барони Угарског краљевства, одлучни заточници борбе против Турака, велики јунаци и родоначелници српске старешинске породице Јакшић.
Према једном старом српском Летопису Стефан Јакшић старији „…роди Марка воеводу и Стефана и три даштери: Кнегиню Анноу Глиньскоую и Еленоу деспотицу и Ириноу госпождоу”.[1] Увидом у садржину тог Летописа закључујемо да се Ана Јакшић удала за литавског кнеза Василија Лавовића Глинског („Слепог“).[2] У овом браку рођена су три сина: Јуриј, Иван и Михајло Глински; и три ћерке: Јелена, Анастазија и Марија.[3] Анин супруг, Василије Лавовић, кнез Глински са којим је склопила брак између 1501. и 1506. преминуо је 1515. године. Њихов син, Јуриј Глински био је руски бојар и кнез 1540. године, а умро је 26. јуна 1545. године у Кремљу. Јуријева супруга била је кнегиња Ксенија Василевна Бичкова Ростовска, а умрла је као монахиња Јефросинија после 1586. године, дакле, знатно након смрти мужа. Други син Ане и Василија Лавовића Глинског, Иван је умро после 1548. године, док је трећи син Михаило Глински био кнез, царски војвода и намесник у Новгороду 1556. године. Био је ожењен ћерком Фјодора Ивановича Скопина – Шујског, чије име није познато, а умро је 1559. године. У овом браку рођен је кнез Иван Глински, такође бојар (1586) и царски војвода који је преминуо 27. јануара 1602. године. Кнез Иван, син кнеза Михаила Глинског и унук Ане Јакшић Глинске, био је ожењен ћерком Грегора Лукјановића Скуратова Бјелског – Малуте, женом непознатог имена која је умрла пре 1586. године. Имали су ћерку чије име је такође остало непознато. Ћерка Ане Јакшић Глинске Анастазија умрла је после 1526. године, док је трећа ћерка Марија била у браку са кнезом Иваном Даниловичем Хомијаком – Пењковим. Марија Глинска Хомијака – Пењков преминула је после 1533. године.[4]
Као што видимо, Ана Јакшић Глинска која је умрла после 29. априла 1547. године имала је бројно потомство, од којих су поједини синови и ћерке посредством брачних веза са руским династима и бојарима, односно ћеркама истих, били интегрисани у важне структуре руског племићког (бојарског) сталежа. Међутим, Ана Јакшић је надживела једну ћерку која је историјским местом, друштвено-политичким утицајем и снагом харизме своје личности „засенила“ сву осталу децу кнеза и кнегиње Глинских. Наравно, реч је о Јелени Васиљевној Глинској, супрузи Василија III, великог кнеза московског или како га извори ословљавају „самодржаць васеи Роусїи”.[5] Брак између Јелене Глинске и Василија III склопљен је 28. јануара 1526. године. У браку су „добили“ два сина: каснијег великог кнеза московског и цара Ивана IV Грозног, рођеног 25. августа 1530. године, који је иначе био старији син; и млађег Георгија, кнеза Углицког, 30. октобра 1533. године. Владавина Василија III (1505–1533), настављача експанзивне политике свога оца Ивана III имала је утолико респектабилан значај, што је Русији „отворио пут“ даљем територијалном ширењу и детерминисању државе као велике силе у европским и светским размерама. Најамбициозније циљеве и успехе описаних планова у смеру ширења граница Русије у XVI веку имао је Иван IV Грозни (1533–1584), кога савременици у изворима, али и историографија означавају као великог владара.[6] Претходно поменути Летопис Ивана и његову мајку Јелену описује следећим речима: „…по истини Великаго Константина, еже ваздвиже новаго и въскреси вънаць царски васего новаго Исраиліа, и поискав древніаго васего отачаскаго наследіа и благолепїіа, понеже прежде Елена царица србскаго роди цара Константиїна благочестиваго васемь Грекомь, на последакь же в втора Елена царица, велика кнегиніа срьбска, роди цара и въликаго кнеза Ивана Василїевича, самодрьжьца васеи Роусіи, надеждоу новаго Исраиліа…”.[7]
У време венчања са Василијем III Јелена Глинска била је знатно млађа у односу на остарелог великог кнеза и одликовала се несвакидашњом лепотом и великим умним способностима. У годинама брака остварила је огроман утицај на свог мужа и то првенствено у сфери политичких односа у земљи. Поменути аспект унутарбрачних односа Јелене и Василија био је омогућен и значајним степеном образовања који је поседовала мајка будућег руског цара Ивана IV Грозног, што свакако није била карактеристика женске популације у Русији XVI века или код њеног највећег дела. Ова околност, као и Јеленино прилично „слободно понашање“ (за ондашње друштвене услове) изазивало је „јаке“ анимозитете према великој кнегињи од стране утицајних руских бојарских породица и њихових чланова. Пред смрт Василије III је именовао регентско (намесничко) веће које је требало да управља земљом до пунолетства његовог наследника Ивана IV.[8] На чело намесничког већа поставио је своју жену, Јелену Глинску, што је додатно продубило ионако озбиљне политичке и унутардруштвене антагонизме у Русији. Уз чињеницу да није била омиљена међу бојарским круговима у Русији, Јелена је након Василијеве смрти 1533. године одлучила да сузбије сваки бојарски отпор политичком престижу „московског двора“, а то није био нимало лак задатак. Како је у намесничком већу на почетку регентства главну реч водио кнегињин стриц Михајло Глински, Јелена је сматрала да је њен удео у власти сувише мали, па се постепено почела удаљавати од стрица. Приближивши се дворском великом коњушнику, кнезу Ивану Федоровичу Телепневу-Оболенском[9], ускоро је успела да „уклони“ стрица Михајла Глинског који је био бачен у тамницу, где је и умро. До 1538. године Јелена и кнез Телепнев-Оболенски успели су да отклоне неколико побуна, углавном рођака Василија III, односно утицајних племићких кругова и да концентришу сву власт у својим рукама. Наведени поступци велике кнегиње и њеног савезника кнеза Телепнева – Оболенског, који су водили у правцу централизације власти, изазвали су крајње незадовољство утицајних, најкрупнијих бојарских слојева друштва. Напокон, 1538. успели су да отрују Јелену Глинску која је и умрла 3. априла исте године, а убрзо је убијен и кнез Телепнев-Оболенски.[10] После Јеленине смрти уследили су варварски обрачуни са породицом Глински. Ипак, њен син и један од највећих руских владара, цар Иван Грозни владао је до смрти 18. марта 1584. године. Исте године је умро и његов брат Георгије.[11]
Поред епске песничке традиције српски етнички колективитет је Јакшиће упамтио и на другачији начин. Тај начин налази се у вези са улогом и залогом породице у сферама материјалне културе која свој утицај, свакако, протеже и на аспекте духовне културе. Слично другим великашким породицама и Јакшићи су колективно памћење на њих „уградили у камен светиња и кула“. Када су у питању остаци материјалне културе која је на било који начин повезана са Јакшићима и на овом пољу студије о њима, тешко је одвојити предање од историјске истине. Народна традиција и предање су Јакшићима приписали поседништво над кулом Небојшом испод Калемегдана у Београду, као и ктиторску улогу при изградњи, али поново и поседништво над црквом Ружицом, што није проверљиво и не одговара историјским фактима. Јакшићи су заиста поседовали један дворац у Горњем граду у Београду, а такође и по њима названу „Јакшића кулу“ која се „са крајњег дела Калемегдана лепо види“.[12] Јакшићи су пружали новчану помоћ својим рођацима из деспотске куће Бранковића приликом изградње манастира Крушедол.[13] Међутим, много полемике у модерној српској истриографији изазива питање задужбинарске улоге Јакшића приликом настанка манастира Бездина и Ходоша у Поморишју. На имању Јакшића, крај села Мунаре, на левој обали насипима укроћеног Мориша, сазидан је манастир Бездин.[14] Насупрот широко распрострањеном усменом предању да је Бездин задужбина властелинске породице Јакшић која је Мунару имала у поседништву од 1529. године, нигде се у изворима изричито не спомињу Јакшићи као ктитори овог манастира. Напротив, најстарији поуздани писани спомен о манастиру Бездину јесте запис на манастирском Псалтиру који се данас налази у Владичанском двору Епархије банатске у Вршцу и у њему се наводи: „Ва име Отца и Сина и Света Духа. Да се има знати каде поче се манастир Бездин правити: от созданија мира 7048, Рождества Христова 1539, и нарече се храм Ваведеније Богородици, настојанијем Јоасава Милутиновића, архимандрита, и са помошчију васеја брати и христијана, при мене иконому Леонтију Богојевићу, јеромонаху“.[15] Дакле, у тексту јасно пише да су манастир градили „братија и христјани“. Такође, потребно је да се присетимо да су потомци браће Јакшић, односно друга и трећа генерација породице у трећој и четвртој деценији XVI века, били далеко приврженији католичкој вероисповести, него православној конфесији и српским етничким коренима, па је можда теже и замислити да би приступили тако захтевном подухвату, као што је изградња православног храма, односно манастира.[16]
Међутим, манастир је настао на поседу Јакшића, па је сасвим разумљива претпоставка да је грађен са њиховим одобрењем и знањем. Постоји могућност да су они и поклонили братству, тј. монасима манастира потребно земљиште или су га монаси откупили, јер је цена земљишта због сталне опасности од османлијских најезда била јефтина. Као својеврсни закључак намеће се мишљење да Јакшићи можда нису били задужбинари и ктитори у ужем, непосредном значењу те речи, али су свакако припадали делокругу појединаца и породица који су помагали изградњу манастира, а које у свом запису помиње јеромонах Леонтије.[17] Друга православна светиња за чији настанак се везује делатност чланова куће Јакшића јесте манастир Ходош или Бодрог. Манастир Ход се као римокатолички самостан помиње још у XIII веку, најчешће на властелинском поседу племена Чанад. Међутим, у истом столећу, приликом татарске најезде уништено је и село Ходош, као и оближњи манастир. Иако је након најезде чанадска област и само село Ходош обновљено, манастир је остао у рушевинама све до краја XV века. За историографију и научно-истраживачку делатност од тог момента се појављују недоумице и полулегенде о градњи православног манастира Ходоша. Поједини и не само српски историчари тврде да је имање на коме се налази манастир, на потезу између села Ходош и Бодрог[18], краљ Матија поклонио Стефану и Дмитру Јакшићу у знак захвалности за показану храброст приликом борбе против Турака. Према датим тврдњама, Дмитар Јакшић II је 1498. године обновио манастир, али сада као храм и објекат Српске православне цркве. Манастир Ходош је био опасан зидовима, попут тврђаве, па је цео комплекс добио и једну кулу која је до данас сачувана и назива се Јакшићев торањ.[19] Овај торањ посебно је занимљив јер у историјат градње манастира и аутентичног поседништва над њим у време настанка уноси додатне непознанице и мистерије. Наиме, на кули се налази један не само декоративни, већ и историјски важан детаљ. На приличној висини, смештен између прозорских отвора, уграђен је у јужни зид извесни племићки грб, због чега је већ у дужем периоду отворена озбиљна полемика између еминентних делатника из области хералдике о томе да ли поменути грб припада деспотској породици Бранковић или господи Јакшићима, за које је извесније да су били ктитори приликом изградње манастира Ходоша.[20]
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Аркадије, Манастир Ходош, реч поводом извештаја Дра Мите Мушицког саборском одбору, у Банату, 1903.
Бугарски, Стеван, Степанов, Љубомир, Манастир Бездин, прилог за монографију, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 1999.
Гласник СУД, 25, 1869.
Живојиновић, Драгољуб Р., Успон Европе 1450–1789, Јавно предузеће „Службени лист СРЈ“, Београд, 2003.
Јовановић, Миодраг, Српски манастири у Банату, Издавачка кућа „Драганић“, Покрајински завод за заштиту споменика културе, Нови Сад, 2007.
Лемајић, Ненад, Јакшићи, Прилози, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006.
Мрђеновић, Душан, Палавестра, Александар, Спасић, Душан, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића), Нова Књига, Београд, 1987.
Панић, Божидар, Црква Светог Јована Крститеља у староарадском Ђуковцу, Темишварски зборник, 4, Матица српска, Нови Сад, 2006.
Руварац, Димитрије, Манастир Крушедол, Карловци, 1918.
Споменик Српске краљевске академије, 3, Београд, 1890.
Фајфрић, Жељко, Руски цареви, Табернакл, Сремска Митровица, 2008.
Ћоровић, Владимир, Српска деспотовина у Срему, рукопис из оставштине, Свеске Матице српске, грађа и прилози за културну и друштвену историју, 38, Серија књижевности и језика, свеска 10, Матица српска, Нови Сад, 2002.
[1] Споменик Српске краљевске академије, 3, Београд, 1890, 107.
[2] Исто, 107. За Василија Лавовића Глинског наводи се одредница „…ва литовскомоу кралiєвствоу…”.
[3] Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића), Нова књига, Београд, 1987, 160.
[4] Исто, 160.
[5] Гласник СУД, 25, 1869, 282–283. У Историји Алексе Ивића је, вероватно због штампарске грешке, име Василија III написано као Василије Јовановић. Несумњиво се ради о Василију Ивановићу, великом кнезу московском, сину Ивана III. Иначе, монахиња Ангелина Бранковић, супруга деспота Стефана и мајка деспота Ђорђа (каснијег митрополита београдског Максима) и деспота Јована Бранковића, молила је Василија III (мужа ћерке од сестре, Ане Глинске, своје некадашње снахе Јелене, која је првобитно била удата за деспота Јована Бранковића) да новчано помогне изградњу манастира Крушедола, у коме су касније сахрањени чланови породице Бранковић, као и многи великани историје српског народа. У периоду градње манастира Крушедола (у првој деценији XVI века), Василије III још није био у браку са ћерком Ане Јакшић Глинске, Јеленом Глинском. Према томе, проф. Ивић греши када Василија III ословљава као зета Ане Јакшић Глинске, јер у том периоду они нису били у родбинским односима. Иначе, Јелена Глинска је била друга супруга Василија III. Име супруге из његовог првог брака је било Соломнија Сабулова. Упореди и Др Жељко Фајфрић, Руски цареви, Табернакл, Сремска Митровица, 2008, 184.
[6] Драгољуб Р. Живојиновић, Успон Европе 1450–1789, Јавно предузеће „Службени лист СРЈ“, Београд, 2003, 119–121.
[7] Гласник СУД, 25, 1869, 282–283.
[8] Др Жељко Фајфрић, Руски цареви, Табернакл, Сремска Митровица, 2008, 184. Године 1533. Иван IV је имао само три године.
[9] Исто, 187. Поједини аутори наводе да су Оболенски и Јелена Глинска вероватно били и у интимним љубавним односима.
[10] Исто, 187–188. Кнез Иван Федорович Телепнев-Оболенски је уморен тешком смрћу. Наиме, нашавши се у тамници, био је мучен изгладњивањем до смрти. Око смрти велике кнегиње Јелене Глинске дуго су владале недоумице и контроверзе. Уверење да је била отрована, доказано многим посредним доказима, потврђено је савременим ДНК анализама почетком овог века, када је у њеним земним остацима (тачније у праменовима косе) утврђено прекомерно присуство отрова арсеника.
[11] Ненад Лемајић, Јакшићи, Прилози, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, 377.
[12] Исто, 152.
[13] Изградњу манастира Крушедола је поред помоћи руског великог кнеза Василија III, будућег зета Ане Јакшић Глинске, помагао и Јован Његоје Басараба, иначе пријатељ владике Максима Бранковића, бившег српског деспота, види: Димитрије Руварац, Манастир Крушедол, Карловци, 1918, 35. Упореди и Владимир Ћоровић, Српска деспотовина у Срему, рукопис из оставштине, Свеске Матице српске, грађа и прилози за културну и друштвену историју, 38, Серија књижевности и језика, свеска 10, Матица српска, Нови Сад, 2002, 70.
[14] Божидар Панић, Црква Светог Јована Крститеља у староарадском Ђуковцу, Темишварски зборник, 4, Матица српска, Нови Сад, 2006, 32. Упореди и Миодраг Јовановић, Српски манастири у Банату, Издавачка кућа „Драганић“, Покрајински завод за заштиту споменика културе, Нови Сад, 2007, 111.
[15] Стеван Бугарски, Љубомир Степанов, Манастир Бездин, прилог за монографију, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 1999, 62. Према појединим тврдњама Бездин је био задужбина Јована Јакшића, где се вероватно мисли на најстаријег сина Дмитра Јакшића I, а опет према одређеним мишљењима, манастир је задужбина деспота Бранковића, види: Аркадије, Манастир Ходош, реч поводом извештаја Дра Мите Мушицког саборском одбору, у Банату, 1903, 4.
[16] Исто, 64.
[17] Исто, 64. Село Мунара се крајем XV века налазило у поседу Милоша Белмужевића и било је предмет оставине тестатора који је ово имање оставио у наследство својој ћерки Милици. Преко Милице Белмужевић, брачним везама Јакшићи су дошли у посед Мунаре. Упореди и Миодраг Јовановић, Српски манастири у Банату, Издавачка кућа „Драганић“, Покрајински завод за заштиту споменика културе, Нови Сад, 2007, 112.
[18] Према именима села и манастир се двојако називао као Ходош или као Бодрог, види: Миодраг Јовановић, Српски манастири у Банату, Издавачка кућа „Драганић“, Покрајински завод за заштиту споменика културе, Нови Сад, 2007, 145.
[19] Исто, 145.
[20] Исто, стр. 145. Свакако, постоји могућност да су и поједини чланови српске деспотске породице Бранковић били ктитори манастира Ходоша – Бодрога. О манастиру Ходошу упореди и Аркадије, Манастир Ходош, реч поводом извештаја Дра Мите Мушицког саборском одбору, у Банату, 1903, стр. 1–8.
Остави коментар