Анексиона криза

Аутор: проф. др Горан Васин

Проглашењем Анексије 5. октобра 1908. године и царевим актом истог дана дата су овлашћења Буријану да приступи изради Устава. У свом прогласу Народу 7. октобра 1908. (из краљевског града Будимпеште), Франц Јозеф тврдио је да ће Босна и Херцеговина добити Устав и да ће политички живот бити подигнут  на виши степен. Позивајући се на историјско право Угарске када је у питању Босна и Херцеговина, цар је гарантовао законску форму новонасталог стања и бољитак свих грађана, сада Аустроугарске. Проглас је штампан на ћирилици и латиници. Аустроугарске трупе повучене су из Новопазарског санџака. Власт није одобрила најављени скуп Српске народне организације тим поводом, а слично је било и са протестима у Славонском Броду. У Пештер Лојду је 13. октобра 1908. објављен проглас (носио је датум 12. октобар) Српске и муслиманске народне организације у коме се позивало на уздражност, и чување законитости. Реакције су биле подељене. Почетно одушевљење муслимана дешавањима у Турској и очекивање јачања Турске замењени су неверицом и потиштеношћу. Хрвати су посебно ликовали очекујући своју доминанатнију улогу у новонасталим околностима. Срби су били посебно револтирани, али реалних шанси за промену ситуације није било. Црногорска граница је била у потпуности мирна, а херцеговачки Срби умирени су посредством Стевана Зимоњића.

Политика Аустроугарске у Босни и Херцеговини суштински је била на проби у дешавањима везаним за Младотурску револуцију и Анексиону кризу.  Иако је вештом игром аустроугарског министра спољних послова Ерентала са руским министром спољних послова Извољским Анексија спроведена у дело, она је представљала грубо кршење међународног права. Политичка ситуација у Европи давала је повода Двојној монархији да се нада повољном исходу кризе. Рачунајући на подршку Немачке, те благонаклон став Енглеске (као на Берлинском конгресу), потом заузетошћу Француске у Мароку, изгледало је да неће бити већег европског отпора када је овај једнострани чин у питању. Краљевина Србија стојала је сама према Аустроугарској. Непријатељство у Србији према моћном суседу расло је из дана у дан. Могућност рата лебдела је готово свакодневно. Месец дана уочи анексије Ерентал је тврдио да Србија треба да нестане. У овим околностима, отежаним дешавањима везаним за царински рат, није било сувише маневарског простора за Србију. Без ослонца на Русију, ослабљену унутрашњим раздорима (Револуција 1905) и поразом у рату са Јапаном (1903–1905), није било могућности да се адекватно одговори агресивној политици Беча. Балхаусплац је фактички тражио разлог да нападне Србију. Тврдње аустријске полиције да великосрпска пропаганда у Угарској, Босни и Херцеговини и Хрватској угрожава безбедност Монархије било је оружје у рукама Генералшатаба. И поред жустре политичке активности министра спољних послова Милована Миловановића, расправа на седницама Народне скупштине и Владе, потом дипломатске активности Николе Пашића и Стојана Новаковића, Србија је била приморана да призна анексију 31. марта 1909. Бирајући између рата са Аустроугарском коју је снажно подржавала Немачка, Србија је покушала да из ове велике националне кризе изађе јача и спремнија за сукоб са Бечом и Пештом. Положај Срба у Босни и Херцеговини и самој Монархији био је све тежи. Притисак на црквено-школску аутономију, велеиздајнички процеси у Загребу 1908–1909, само су део и увод у полицијске процесе и хапшења током Балканских ратова 1912–1913. и погром који ће уследити 1914–1918. године.

Приликом анексије Босне и Херцеговине Србија и Црна Гора, поново су почеле преговоре о склапању савеза уз изјаве да су угрожени интереси српског народа, и самосталност српских држава, али конкретнијих резултата поново није било. Књаз Никола је поводом анексије врло брзо изјавио да за Црну Гору више не важе одредбе 29. члана Берлинског уговора, које су се односиле на ограничења њених територијалних вода. Он је романсирано тврдио да је хиљаде гробова Херцеговаца и Црногораца остало у туђој земљи, али да се не сме очајавати јер ће садашње стање проћи и доћи ће бољи дани. На Цетињу су одржани масовни протести против анексије, док је књаз Никола позивао на чување части, а јавност братску Србију да се крене у заједничку акцију. После руског и српског признавања анексије (31. марта 1909), Црна  Гора је била суочена са истим задатком. Књаз Никола је вешто контролисао разгневљену јавност, која је била антиаустријски настројена. Он је покушавао да из ове непријатне ситуације извуче корист за Црну Гору, неутрализацијом 29. члана Берлинског уговора. На крају је Двојна монархија признала поморски суверенитет Црне Горе, уз додатак да Бар мора сачувати статус трговачке луке, односно да се не сме наоружавати.  Као што смо напоменули заједничка акција Србије и Црне Горе је изостала. Тако се у неизвесним и проблематичним односима одвијао међусобни однос две српске државе у предвечерје Балканских ратова, иако су наизглед односи побољшани приликом Цетињских свечаности 1910. године. Формирање Балканског савеза није решило нагомилане проблеме, али се показао степен заједништва, када је у питању уједињење у једну заједничку државу.