ANICA SAVIĆ REBAC – PORTRET UČENE NOVOSATKINJE

Autor: msr Ognjen Karanović i Milorad Vukašinović

ANICA SAVIĆ REBAC  – PORTRET UČENE NOVOSATKINJE

Od nastanka Grada Novog Sada, a posebno od kada je preseljenjem Matice srpske u njega prerastao u čuvenu Srpsku Atinu ili prestonicu srpske kulture, u relativno maloj zajednici njegovih građana, uvek je bio prepoznatljiv i priznat sloj stanovništva koig su novosadski sugrađani i u svakodnevnoj komunikaciji obasipali epitetom „novosadisti“. Pomenute Novosađane i Novosađanke poznajemo ili pamtimo kao ljude čiji su životni i delatnički portreti na različite načine, a posebno u kulturološkom i intelektualnom pogledu, izrazito doprineli prosperitetu Novog Sada u protekla dva veka. Iz Racke varoši okićene statusom slobodnog kraljevskog grada u XVIII stoleću, Novi Sad se razvio u svojevrsni centar i plodonosni „rasadnik“ srpske nauke, književnosti i uopšte kulture. Nosioci navedenih procesa bili su upravo pomenuti „novosadisti“, ličnosti prema kojima imamo toliki dug koji bi se smatrao večno neizmirenim, ukoliko bismo bili toliko beslovesni da počinimo onaj najteži zločin prema njihovom delu, kakav je zločin zaborava.

Ličnost i delo naše znamenite novosatkinje, filosofkinje, prevoditeljke, filološkinje, helenistkinje, književnice, jednom rečju najobrazovanije žene svog vremena u Srbiji, Anice Savić Rebac, već više od pola veka akademska i šira javnost, suptilno i diskretno pokušavaju da odgurnu na margine sećanja i spoznaje Kolektiviteta. Značaj njenog dela to ne dopušta i žilavo se odupire svim nasrtajima nerazumnih cenzura od strane onih čija bi životna pouka mogla biti sadržana u krilatici da  je sve neshvaćeno istovremeno i neshvatljivo, odnosno neprihvatljivo. Možda i iz navedenog razloga pomen njenog imena prvo, a ponekad i jedino budi sećanje na njeno opredeljenje da se vrednosti života, koje je neizmerno poštovala i ugradila u „olimpijske“ domete svog profesionalnog opusa, ogleda i u nesumnjivo kontroverznom pravu induvidue na okončanje istih. Pojedini tumači lične tragedije i smrti Anice Savić Rebac, analagno pretpostavljenoj bezličnosti smrti, svešću „palanačke“ potrebe za tumačenjem, obezličili su i njen život. Tako je sagovornica Tomasa Mana, žena čije je ime Evropa nekoć slavila, postala te biobibliografska odrednica u nekom od znamenitih leksikonskih publikacija srpskog i jugoslovenskog izdavaštva. Učena NOVOSATKINJA postala je simbol mistifikacije nedovoljno poznatog. Možda je njen život nedovoljno poznat, ali njoj je i te kako bilo jasno da je kultura najočitiji segment jednoobraznosti srpskog društva sa velikim evropskim kolektivitetom, dok je njeno delo i danas nezaobilazni subelement kulturološkog modela po kome Novi Sad opstojava i kao buduća EVROPSKA PRESTONICA KULTURE.

Postavlja se pitanje koliko mi danas uopšte poznajemo delatnički opus Anice Savić Rebac. Odgovor je sigurno porazan, ukoliko se složimo da su naša saznanja o njenom delu obimna koliko i ona o crticama iz njenog privatnog života. Čak i manja. Za primer, osvrnimo se samo na interesovanje akademskih, književnih i naučnih krugova prema studioznom proučavanju navedenog opusa Anice Savić Rebac i uvidećemo da je u proteklih šest decenija od njene smrti zaprepašćujuće zanemarljiv broj intelektualnih stvaralaca ostavio pisani trag ili svedočanstvo o istraživanju života i delatnosti žene koju je Deni Sora pred Drugi svetski rat uvrstio u spisak „…od dvadeset najumnijih ljudi svog vremena koji bi mogli spasiti civilizaciju…“ ili za koju je Rebeka Vest govorila da je stub civilizacije, opisujući život Anice Savić i Hasana Rebca u svom lucidnom putopisu „Crno jagnje i sivi soko“. Pored poštovanja vrednog požrtvovanja LJiljane Vuletić, autorke monografije „Život Anice Savić Rebac“ iz 2002. godine i divljenja istaknutog pregalaštva Novosađanke Darinke Zličić klasične filološkinje koja je rasprodala sopstvenu imovinu kako bi objavila sabrana dela Anice Savić Rebac, postoji još svega desetak tekstova naših eminentnih intelektualaca koji govore o delu ovog gorostasa filosofske misli, filološke reči i literarnog pera. Između ostalih, pisali su Stanislav Vinaver, Ivan Lalić, Radovan Popović, Jovan Ćulum i veliki Oskar Davičo. I tu se spisak dužničkih ovaploćenika, otprilike i završava. Nije sasvim sigurno da li je Jovan Dučić bio u pravu kada je izjavio da će delo Anice Savić Rebac „… kritika prećutati, ali samo zato što ne znam ko bi umeo da o tome kaže pravu reč…“. Sličnu poziciju možemo da povežemo i sa rečima Ivana Lalića da je potpuno iznenađujuće da Aničin „fini, obrazovani, lucidni duh nije imao znatnijeg odjeka u ovoj sredini…“. Pre bi smo mogli reći da bi bilo iznenađujuće da se dogodilo obratno, te da je vrednost navedenog duha zaista odjeknula u ovoj sredini. Iz datog razloga nije baš ispravna poetskim šarama oslikana teza Jovana Dučića da se o Aničinom delu jednostavno nije imao ko ispravno izraziti. Naravno, veliki pesnik je time uputio predivan kompliment duši svoje pesničke sapatnice, ali u iskazanoj misli primetan je snažan sloj oporne gorčine. Teško možemo da se složimo sa tezom da u ondašnjoj ili današnjoj intelektualnoj zajednici nije postojao ili ne postoji ličnost koja bi umela da iskaže ispravan i argumentovano proverljiv sud o delu Anice Savić Rebac, a hipotetički rečeno, ukoliko ne postoji nijedan ispravan ili kako kaže Dučić „pametan“ stav, zar je zaista nemoguće pronaći bilo koju reč, pametnu ili ne, o opusu naše zatočnice renesansnog preporoda civilizacije. Postoji mogućnost da se odgovor i na ovu dilemu o Aničinom turbulentnom životu krije u ranije pomenutoj apstraktnoj cenzuri koja se sprovodila ili sprovodi nad njenim delom.

Gotovo svi današnji razgovori o njenom životu i profesionalnim delatnostima, pa čak i počecima istih započinju od Aničine smrti. LJiljana Vuletić je prva napustila taj besmisleni i uvredljivi pristup datoj temi, a namera autora ovih redova je da ostane veran navedenom aspektu izlaganja. Dakle, postavljamo pitanje: Ko je bila Anica Savić Rebac? Odgovor na pomenuto pitanje sigurno bi mogao da pruži i jasan pogled na značaj i neprolaznu aktuelnost njenog dela. Anica je bila ćerka-jedinica čuvenog književnika, sekretara Matice srpske i urednika Letopisa Matice srpske Milana Mice Savića i Julijane, rođene Davidovac, a na svet je došla u Novom Sadu 4. oktobra 1892. godine. Dobila je ime po svojoj baki Ani, očevoj majci, ali već u ranoj dobi je prozvana Anicom. Pripadala je veoma uglednom porodičnom nasleđu, jednako i sa očeve i majčine strane. Npr, očeva majka po kojoj je i dobila ime, bila je rođena sestra supruga Jovana Subotića i Jovana Hadžića. Kada je Anica rođena, njeni roditelji su već bili u poznijim godinama i prirodno, već od početka postala je predmet velike brižnosti i ljubavi oca i majke. Ko što smo napomenuli, Anica je pripadala veoma uticajnoj porodici intelektualaca, a od svojih najranijih dana vreme je provodila u društvu brojnih umnih prijatelja i saradnika porodice Savić. Zapravo, bili su to naši čuveni književnici, naučnici, slikari i političari, poput Jovana Jovanovića Zmaja, Laze Kostića, Tihomira Ostojića, Uroša Predića, Sime Matavulja, Jaše Tomića i drugih. NJen duhovni profil i intelektualni karakter oformljen je makar i delimično pod uticajem i starateljstvom pomenutih zatočnika srpske kulture, nauke i umetnosti. Međutim, onaj prvi damar strasti prema spoznaji naučnih saznanja i umetničkih sklonosti kod Anice je došao gotovo samoinicijativno, zbog čega su je razni ispisnici, poznanici iz kasnijeg života, ali i njeni biografi prozvali „čudom od deteta“. Već u predškolskom uzrastu umela je da „u originalu“ čita dela svetskih pisaca, a svoje pesničke prvence otkrivala je u nebrojanim dečijim spomenarima svojih drugarica. Uopšte, bila je veoma umiljato i veselo dete. Nakon završenog osnovnog obrazovanja, uspešno je okončala i srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj devojačkoj školi, kao redovna učenica, dok je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju pohađala kao vanredni đak. Kao jedina devojka, pored svojih muških kolega, odnosno školskih drugova i to kao vrlo dobra učenica, dobila je gimnazijsko svedočanstvo zrelosti 18. decembra 1909. godine. Međutim, njene ambicije u pogledu obrazovanja i glad za naukom, tek tada su se rasplamsali.

Ugledni književnik Milan Kašanin, inače Aničin prijatelj još iz njenih mladalačkih dana, fascinirano se prisećao „kako je ceo Novi Sad govorio o izvanrednom intelektualnom daru male Savićeve“, kao i o njenoj sklonosti da čita knjige napisane na engleskom, nemačkom, francuskom, latinskom i starogrčkom jeziku. Istovremeno, divio se Aničinim pesmama koje je ona prilježno objavljivala u književnim časopisima još od svoje četrnaeste godine. Ranije pomenuti damar strasti prema spoznaji zaiskrio je iz literarnih redova helenske, antičke književnosti još u njenim đačkim danima. Upravo u svetu antike i Stare Grčke Anica je pronašla svoju večnu inspiraciju i uzvišeni model života i slobode za koje je bila uverena da su primenjivi u svakodnevici svih ljudi. Prema njenim svetonazorima nukleus pomenutog modela nalazi se u antičkom Ἔρως oplemenjenim modernističkim načelima renesansnog shvatanja uloge i odnosa ljubavi i čoveka u razvoju civilizacije i univerzalnog prava na slobodu. Obrise datih uverenja koji su determinisali sve niti njenog kasnijeg života, pa i potonje čuvene smrti, prvobitno su primetni u pesmama Anice Savić sa kojima se pojavila u srpskoj poeziji i to u Brankovom kolu 1906. godine. Pre drugih srpskih pesnika opredelila se za slobodan stih eklektičke forme koji odiše fatalizmom strepnje, krhkošću nade, ali i jednom melanholičnom i autohtonom iskrenošću, koja nadilazi sve ograde, sve oblike, pa i samu istinu iskazanu u stihu, da bi se u tom nadprostoru i nadvremenu transformisala u čistu, nesumnjivu poeziju, u zavet života i slobode zasnovanih na istini. Književna kritika nije sa blagonaklonošću dočekala Aničine pesme. Samo je češki pesnik Oto Babler kasnije uvrstio četiri njene pesme u antologiju Srpske pesnikinje iz 1929. godine. Mlada eruditkinja i poliglotkinja, veoma rano je počela da prevodi najčuvanija dela svetske književnosti. Prvi prevod, odlomak iz Bajronovog speva „Manfred“ publikovala je u Brankovom kolu 1905. godine, kada je imala samo trinaest godina. U tom periodu nastala su i njena prva originalna dela, tačnije tri poetske drame u kojima su glavni likovi bile ličnosti antičkih heroina.

U jesen 1910. godine Anica je upisala studije klasične filologije na Filozofskom fakultetu bečkog Univerziteta kod profesora Ludviga Radermahera, potonjeg ličnog prijatelja i korespondenta. Studije u Beču prekinuo je Veliki rat, a diplomirala je na beogradskom Filozofskom fakultetu juna 1920. godine na predmetima klasičnih jezika sa književnošću, istorije starog veka, arheologije i nemačkog jezika sa književnošću. Nakon završenih studija postavljena je na mesto suplentkinje u novosadskoj Državnoj ženskoj gimnaziji, a u Novom Sadu u proleće 1921. godine sklopila je građanski brak sa dve godine starijim, čuvenim srpskim komitom i simpatizerom Mlade Bosne Hasanom Rebcem, Srbinom muslimanske veroispovesti iz Mostara. Inače, sorbonski diplomirani filolog orijentalnih jezika, Hasan je bio činovnik Ministarstva vera Kraljevine SHS. Hasan je ostao njena velika ljubav i otelotvoreni izraz antičkog i renesansnog, šekspirovskog shvatanja emotivne naklonosti. Do kraja njenog života, Hasan je ostao njen antički junak. Posle udaje, zajedno sa suprugom i roditeljima, Anica se preselila u Beograd. Zaposlila se u Trećoj ženskoj gimnaziji, a 1924. godine položila je i profesorski ispit, uz latinski i grčki kao glavne predmete i francuski kao sporedni. Sjajni pedagog, već u to doba pisac eseja i studija, zajedno sa Desankom Maksimović, Anica je kao pesnikinja 1927. godine primljena u članstvo jugoslovenskog PEN centra. U jesen 1930. godine, Anica i Hasan prelaze u Skoplje, gde je tada već afirmisana esejističarka, filološkinja i pesnikinja dobila radno mesto u skopskoj Ženskoj gimnaziji. Od ranije suočena sa brojnim otporima intelektualne i akademske zajednice, iz razloga čiste surevnjivosti kolega, profesori na Filozofskom fakultetu u Skoplju, ali i kasnije u Beogradu uporno su odbijali njene aplikacije za profesorskim mestom na nekoj od katedri Univerziteta, pa je 1932. godine prvi put i penzionisana. Nakon povratka iz Skoplja, sa tezom Pretplatonska erotologija položila je doktorski ispit na Filozofskom fakultetu u Beogradu 25. oktobra 1932. godine i to pred komisijom čiji članovi su bili Nikola Vulić, Veselin Čajkanović, Dragiša Đurić i Milan Budimir. Pomenuta doktorska disertacija predstavlja izuzetno delo filozofske misli. U godinama pred Drugi svetski rat, zajedno sa Hasanom, Anica je živela u Skoplju, Nišu, jedno kraće vreme i u Novom Sadu u stalnoj potrazi za zasluženim radnim mestom i preko potrebnim priznanjem njenog intelektualnog pregalaštva od strane akademske zajednice. Drugi svetski rat bračni par je proveo u teškim uslovima okupacije, prvobitno u Skoplju, Nišu, Vrnjačkoj Banji, a potom u Beogradu, gde su i dočekali oslobođenje.

Hasan i njegova supruga nisu učestvovali u oružanim borbama pokreta otpora u vreme Drugog svetskog rata i okupacije otadžbine, ali su njihove simpatije apsolutno bile na strani antifašističke političke i kulturološke i to levičarske platforme, kako je svoje pozicije Anica pojašnjavala u pismima Rebeki Vest. Nakon rata, Hasan je izabran za narodnog poslanika, a i Anica je konačno postavljena za vanrednog profesora na Katedri za istoriju rimske književnosti i latinski jezik Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. U svom stanu u ulici Đure Strugara otvorila je salon, u kome je okupljala mlade naučne delatnike i umetnike, ali kolege na Fakultetu, u prvom redu njeni mentori Miloš Đurić i Milan Budimir, nisu je prihvatili sa velikom naklonošću. Bez obzira na profesionalne izazove, ljubomoru i podozrenja kolega, Anica je u to vreme bila jedina profesorka na fakultetu. Istovremeno, nalazila je prostora i za profesionalni angažman na Institutu za književnost SANU, kao i u Udruženju književnika, AFŽ i drugim ustanovama. Na Kolarcu u aprilu 1945. godine održala je predavanje „Persi Šeli kao veliki pesnik socijalizma“. Publikuje eseje, studije, prevode: „O jednoj pesmi Laze Kostića“, „Predprikaz Sofoklove Antigone“, „Antička demokratija i socijalni problemi“, „Lukrecije, pesnik antičkog materijalizma“, „O narodnoj pesmi Car Duklijan i Krstitelj Jovan“, „O pedesetogodišnjici Budenbrokovih“, „Oko prepeva Geteovog Fausta“, „Problemi istorijske uloge hrišćanstva“, „NJegoš i bogumilstvo“. Uz grandiozna, istovremeno publikovana dela „Antička estetika i studija o književnosti“, „Predplatonska erotologija“, „Florentinske noći“, „Helenski vidici“, „Aleksa Šantić: iz Hajneove lirike“, „Emil Verharn“, „Tomas Man i Začarani breg“, „Šeli i univerzalni lirizam“, „Tomas Man i problem umetnika“, „Jovan Dučić“, „Milutin Bojić“, „Svetozar Ćorović“, „Milica Stojadinović Srpkinja“, zbirke pesama „Večeri na moru“, Aničin prevodilački i književno istorijski, ali i teorijski rad, posebno posle Drugog svetskog rata, obeležilo je studiozno proučavanje knjiženosti Petra II Petrovića NJegoša. Možemo slobodno da kažemo da Anica spada u prve naučne stvaraoce posebne književne studije ili podteorije koju bismo označili terminom njegošologija. Na engleski i nemački jezik uspela je da prevede neprevaziđeni tekst Luče mikrokozme. Ova umna žena smatrala je da je Luča najviši izraz jugoslovenske kulture, ne u nacionalno-integrativnom i pokretačkom kontekstu, kao što je to bio Gorski vijenac, već u bogatstvu filosofsko-poetskih motiva inspirisanih gnosticističkim, bogumilskim, pa čak i kabalističkim fundamentima inspiracije, omeđene stolećnim dostignućima antike, staroslovenskog nasleđa, hrišćanske dogme, renesanse i baroka u kojima su se geniji Ovidija, Lukrecija, Dantea, Miltona, ali i Getea sjajno sinkretizovali sa zoroastrijanskim i manihejskim mitsko-religijskim predstavama.

Već smo govorili o tome koliko su akademska javnost i Aničine kolege uvažavale njen rad i intelekt. Više i nije potrebno reći od činjenice da je npr. jedan Crnjanski, zatočnik, ako ne i tvorac srpskog književnog izraza prethodnog stoleća, zbog neuzvraćene emotivne naklonosti prema Anici posle 1919. godine, prilikom njenog prvog pokušaja da publikuje zbirku pesama „Večeri na moru“, izdavaču poslao dopis sledeće sadržine: „Gđica Savić je pesnička duša nema sumnje – ali ovo je slaba zbirka – i nema je smisla izdavati. To je i mišljenje Andrićevo“. Dopis je poslao uz molbu izdavaču da isti ostane diskretan glede pomenutog pisma. Naravno da to nije bilo „i Andrićevo mišljenje“, kao ni Vinaverovo ili Isidore Sekulić, koji su imali razumevanja za Aničinu književnost. Međutim, svi ti tumači „slabosti književnog opusa“ Anice Savić Rebac, uskliknuli su od uzbuđenja, kada su čuli vest da je Anica prerezavši vene 4. na 5. avgust 1953. godine pokušala sebi da oduzme život. Naravno, nisu uskliknuli iz radosti, već iz puke zlurade opčinjenosti izvorima balkanskih malograđanskih ogovaranja. Svi su najednom ostali preneraženi, mada je Anica taj čin najavljivala i otvoreno o njemu govorila. Naime, tragedija i tuga su nalegle na njena pleća od momenta kada je njen voljeni Hasan teško oboleo početkom pedestih godina XX veka. Navedeni pokušaj samoubistva dogodio se u noći nakon smrti Aničine životne uzdanice. Tada počinje završni čin njene antičke tragedije, koji je okončan dva meseca kasnije, kada je 7. oktobra 1953. godine izvršila samoubistvo ispalivši metak iz revolvera pravo u svoje srce. Nije želela da živi bez Hasana i smatrala je da bez njega više nema svetu šta da ponudi. Pronađena je na plavom kanabetu prekrivena jorganom i taj komad nameštaja oporukom je zaveštala Matici srpskoj, gde se i sada nalazi u njenim svečanim salonima. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu. Razloge samoubistva niko nije bolje objasnio do same antičke tragičarke zarobljene u klinču malodušja sredine kojoj je sve posvetila i ostavila: „Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o samoubistvu i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode… To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno…. Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno.“ Smrt nikada nije opravdana, niti razumljiva, ali antičko shvatanje života, samoubistvo je vrednovalo u skladu sa karakterom duha onoga koji se odlučivao na taj čin. Dakle, bilo ga je moguće pozdraviti, ali ono što je za antički svet bilo neoprostivo i svetogrdno, odnosilo se na čin ubistva sećanja. Takav zločin u antici je uvažavan i primenjivan samo u formi zaslužene kazne. Zbog čega je Anica kažnjena… pitam se?