АРЦАХ – ЗЕМЉА КОЈЕ НЕМА (први део)

Аутор: Огњен Карановић, историчар

Апокалипса се догодила. Догађај који је до пре неколико година био незамислив за дванаест милиона Јермена, изненада, у једном дану претворио се у сурову реалност становника Нагорно-Карбаха. Готово три хиљаде година једне цивилизације у јужном делу Кавказа нестало је за неколико часова. Успостављен је уставно-правни поредак и суверенитет Азербејџанске Републике над планинским масивом Нагорно-Карабаха, где је од 1991. године, па све до септембра 2023. године функционисала дефакто независна, али међунарoдно непризната држава јерменског народа – Република Арцах, односно Нагорнокарабашка Република. Истовремено, са нестанком те непризнате државе Јермена у међународно признатим границама Азербејџана, почео је застрашујући егзодус комплетног јерменског становништва Арцаха. Више од 120 хиљада људи спас за своје животе и „неколицину избегличких завежљаја, где су стале све њихове сузе, бол и патње” пронашли су под шаторима Међународног комитета Црвеног крста у градовима и варошима суседне Републике Јерменије. Страховити злочин етноцида над унесрећеним становништвом Арцаха прошао је готово незапажено. Никога не занима судбина древне цивилизације у јужним пределима кавкаског планинског масива. Не занима превише ни јерменске власти, које су овај нови „библијски егзодус” и голготу сопствених сународника „поспано пратили”, уз понеки коминике „препун садржаја са осуђујућим речима” за азербејџанску владу због њених поступака према становништву несталог Арцаха крајем септембра 2023. године. Занимљиво, ни најутицајнији електронски и штампани медији, као ни друштвене мреже нису биле превише заокупљене извештавањем о катаклизмичком догађају који је задесио Јермене.

Као што смо нагласили, чињеница да су готово у једном дану сви становници Арцаха одлучили да „изађу” из својих домова, те путем Ланчинског коридора „заувек отпутују” у Јерменију, није изненадила, али ни забринула ниједну светску силу. „Неме фотографије” и суморни видео-снимци сабласно пустог Степанакерта (Ханкендија – како га називају Азери), бившег главног града Нагорно-Карабаха, као да су човечанство оставиле потпуно индиферентним. У коментарима у вези са информацијама о трагедији Јермена у Нагорно-Карабаху, које су тих дана „обилазиле” друштвене мреже, можемо да „пронађемо трагове емпатије код неуморних корисника платформи социјалних медија на интернету”, али према остављеним домаћим животињама и кућним љубимцима, сада јединим становницима бивше арцешке престонице. Поменути „становници” наизглед бесциљно (вероватно у потрази са храном и склоништима) тумарају празним улицама и по плочницима на централном тргу овог умореног градића. Поред њих, на фотографијама и снимцима празних улица Степанакерта били смо у прилици да уочимо и хиљаде комада разбацаног и руинираног намештаја, одеће и, вероватно материјално безвредних драгоцености бивших грађана престонице, које су у журби да напусте поражени Арцах одбацили, због немогућности да их понесу са собом у својим оскудним превозним средствима, која су их превозила до првих избегличких центара у њиховој матичној држави Јерменији. „Избеглички пандемонијум” настављен је у граду Горису, најисточнијој тачки југоисточног дела Јерменије, који се заправо граничи са бившим Арцахом и Азербејџаном.

У потрази за склоништем и основним потрепштинама, у првом реду храном, преко стотину хиљада људи и данас, такође бесциљно лута у овом маленом и древном јерменском граду у провинцији Сјуник. Нису изненађени, нити запрепашћени због судбине која их је задесила, али јесу (оправдано) револтирани и крајње забринути због неизвесности на почетку нове „врсте живота”, која прати све избеглице на овом свету. Да бисмо на свеобухватан начин разумели из којих разлога је и настала ова нова избегличка криза, те зашто је „посечен црни врт Кавказа” на граници између Европе и Азије, потребно је да сагледамо, сада већ историјске узроке непремостивог међуетничког, међуконфесијског и међуцивилизацијског јаза, који столећима постоји између Јермена и њиховог окружења сабраног у етничким групама „туркијског света”.

Несумњиво, преламања геополитичких интереса светских и регионалних сила имала су велики утицај на тај несрећни јаз између Јермена и Азера. Свега неколико месеци након нестанка, према легендарној повести, пет хиљада година старог јерменског историјског и етничког идентитета Нагорно-Карабаха, „не сећа се више нико” да су Јермени уопште и постојали у овом предивном и суровом планинском „црном” или „великом врту”. Средином октобра 2023. године Илхам Алијев, председник Азербејџана, на двадесетогодишњицу своје власти Азерима је подарио могућност да са усхићењем уживају у несвакидашњем призору. Наиме, након веома брзе политичке и војне победе над арцашким Јерменима, Алијев се славодобитно прошетао празним улицама сабласно пустих нагорнокарабашких варошица, да би испред некадашње председничке палате Арцаха у Ханкендију подигао заставу тријумфалног Азербејџана. После уздизања знамења неспорне власти и суверенитета Азербејџана у умореном Степанакерту, Алијев је клекнуо и уз видљив понос и пијетет пољубио овај најважнији национални симбол Азера. Уследио је један срамотни чин, који не пристаје војсковођи тријумфом „овенчане” солдатеске. Приликом обиласка празних просторија председничке палате (негдашњег седишта Врховног совјета Нагорнокарабашке Аутономне Области до 1991. године) у Степанакерту Алијев је ногама изгазио на подном простору постављену заставу поражених и протераних јерменских непријатеља из угашеног Арцаха. Постоји ли срамнији или снажнији печат утемељене мржње између ова два народа?!

Но, у контексту избијања новог замаха вишедеценијског рата између Израелаца и Палестинаца, али и пре нове ескалације сукоба на Блиском истоку, „чудо из Ханкендија”, односно бившег Арцаха заборављено је и за мање од три дана. „Никад више”, читамо са „безгласних усана” хиљада јерменских избеглица у Горису, који желе да кажу да је њихова цивилизација у Карабаху окончала своје постојање. „Никад више”, чујемо са „раздраганих и гласних усана” хиљада Азера, који прослављају фактицитет да је вишемиленијумско присуство потомака легендарног родоначелника Јермена, Хајка, чукунунука библијског Ное и праунука Јафета на простору Карабаха, једном засвагда завршено. Карабах (изведеница из староазерског језика, која означава појам велике или црне баште, односно врта) географски обухвата шире пространство западних делова Азербејџана и јужних провинција савремене Јерменије. Заправо, овај појам односи се на земљу која се простире између Зангезурских планина на западу до реке Аракс на истоку, односно до тачке њеног спајања са реком Куром у Курско-арачкој равници. Обухвата територију која је у XVIII веку припадала Карабашком канату, где је установљен гранични појас између Руске и Персијске империје 1813. године. У ужем смислу, Нагорно-Карабах (изведеница из руског и азерског језика која означава горњи врт или висораван црног, односно великог врта, тј. баште) обухвата само централни део описаног пространства и више се односи на политички ентитет генерисан у Руском царству и совјетској епоси у првој половини претходног столећа. У колективној свести Јермени негују легендарно, а делимично и историјско сећање на старовековну провинцију Арцах, која је око 180. године пре нове ере придружена тада моћној Краљевини Великој Јерменији. Према резултатима научно-истраживачких, историјских и археолошких послова, као и на основу писаних и материјалних историјских извора, старовековни Јермени населили су се на простор Нагорно-Карабаха, тј. Арцаха још у VII веку пре нове ере.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

1. „Azerbaijani president: Armenians are guests in Yerevan”. REGNUM News Agency. 17 January 2008. Archived from the original on 12 June 2009.
2. „Artsakh will never be a part of Azerbaijan”. Panarmenian.net. 4 February 2009. Archived from the original on 17 October 2017. Retrieved 5 September 2017.
3. „Artsakh is Armenia and there is no alternative – Pashinyan”. Armenpress. 5 August 2019. Archived from the original on 5 August 2019. Retrieved 6 August 2019.
4. Croissant, Michael P. (1998). The Armenia-Azerbaijan Conflict: Causes and Implications. London: Praeger.
5. Lieberman, Benjamin (2006). Terrible Fate: Ethnic Cleansing in the Making of Modern Europe. Chicago: Ivan R. Dee. стр. 284–292.
6. Markovic, B. (16 August 2019). „Nagorno-Karabakh conflict: crisis of diplomacy, saber rattling of the military”. Caucasus Watch. Archived from the original on 25 April 2021. Retrieved 25 April 2021.
7. „Nagorno-Karabakh Republic will cease to exist from Jan 1 2024 – Nagorno-Karabakh authorities”. Reuters (на језику: енглески). 2023-09-28. Приступљено 28. 9. 2023.
8. „The need for an EU strategy for the South Caucasus”. Article 3,38, Resolution No. P7_TA(2010)0193 of 20 May 2010. European Parliament. Archived from the original on 5 July 2022. Retrieved 4 July 2022.
9. „The Parliament of the Nagorno Karabakh Republic”. Washington, DC: The Office of the Nagorno Karabakh Republic (NKR) in the USA. Archived from the original on 3 April 2012. Retrieved 6 May 2012.
10. The Central Intelligence Agency. „The CIA World Factbook: Transnational Issues in Country Profile of Azerbaijan”. 9. 7. 2016. г. Приступљено 29. 10. 2011. Military involvement denied by the Armenian government.
11. „Serzh Sargsyan: Karabakh was never a part of independent Azerbaijan”. Panorama.am. 10 February 2010. Archived from the original on 24 September 2015. Retrieved 5 September 2017.