Чорба без клин(ов)а
Аутор: Мухарем Баздуљ
Десило се, ето, и то: Дритан Абазовић, премијер Црне Горе и Порфирије, патријарх Српске православне цркве, трећег августа у преподневним сатима у Подгорици потписали су Темељни уговор о односима између Црне Горе и Српске православне цркве. Документ је потписан и ништа се није десило. Ником небо није пало на главу. Није се десио смак света. Није волшебно нестала црногорска застава са Ист Ривера и није држава Црна Гора преко ноћи инкорпорирана у државу Србију.
Премијер Абазовић је после изјавио да је „једно важно питање стављено ад актаˮ. И то је, заправо, најбољи могући коментар целе ситуације. Питање које је годинама било главни „клин у чорбиˮ црногорске политичке ситуације, решено је. Сада се свима ваља заиста бавити политиком.
Постоји она стара и често коришћена дистинкција између политичара и државника: политичар је онај који се примарно брине за резултате наредних избора, док је државник онај кога више од тога интересује властито место у историји. Дритан Абазовић је овде примарно деловао као државник, али може се десити да колатерално профитира и као политичар. То првенствено зависи од тога када ће се у Црној Гори одржати наредни избори.
Како време буде пролазило, биће све јасније да ће потписивање Темељног уговора донети деескалацију друштвене и политичке атмосфере у црногорској јавности. Његово непостојање одговарало је искључиво радикалним националистичким елементима и са црногорске и са српске стране. За прве, то је био баук, а за друге је његово непостојање било кључни доказ и илустрација властите угрожености. Требало би, међутим, да ипак прође нешто времена како би то постало посве очигледно.
Такође, треба рећи да је потписивање Темељног уговора својеврсно „мајсторско писмоˮ Абазовићеве политичке вештине. Притисак на њега да не потпише овај уговор био је подједнако снажан као онај од пре непуне две године да не подржи владу Здравка Кривокапића. Оба пута Абазовић је био постојан кано пословична (и химнична) клисурина и није био издајник своје домовине, како га вређа она немоћна гомилица што се некад звала „Апел 88ˮ.
Кукавни апелаши не показују баш претерану оригиналност и интелигенцију. Врхунац њихове инвентивности јесте лепљење етикете Сејде Бајрамовића, Рахмана Морине, те Емира Кустурице. Свака од тих паралела у контексту Абазовића потпуно је промашена. Ако нека паралела из црногорске историје евентуално има смисла, то је можда она са Исом Махмутовићем, човеком који је одбио да учествује у рушењу Његошеве капеле 1972, не желећи да, према властитим речима, „руши туђу светињуˮ. Исо Махмутовић није се одрицао властитог идентитета, само је имао довољно чојства да „брани друге од себеˮ. У делу јавности који је све српско идентификовао са псовком, оваква позиција сама по себи је разлог да неког прозову четником. Дритану Абазовићу служи на част што се таквих оптужби и клетви није уплашио.
Није та врста притиска увек безазлена. Примера ради, у отприлике исто време, док је вршен притисак на Абазовића да не потпише Темељни уговор, мање-више иста група „регионалних душебрижничких инфлуенсераˮ острвила се на Кристијана Шмита, високог представника међународне заједнице за Босну и Херцеговину, због најава да ће искористити тзв. бонске овласти да би наметнуо промене изборног закона. Иако његова позиција не зависи од избора у БиХ нити од воље било ког сегмента босанскохерцеговачког електората, Шмит се лецнуо и није наметнуо већ најављену одлуку, већ је спровео само неке козметичке промене.
Нису ове ствари неповезане. Оно што данас најчвршће повезује с једне стране Ђукановића и његове следбенике, с друге бошњачку елиту у Сарајеву око СДА и Бакира Изетбеговића, а с треће Аљбина Куртија и њему одан део приштинске политичке сцене, јесте потпуно хистерична опозиција пројекту Отвореног Балкана. Пројекат иза кога су стопроцентно стале Србија, Северна Македонија и Албанија, а за који, чини се, недвосмислено навијају Сједињене Америчке Државе, као и неке од најважнијих земаља Европске уније, у Црној Гори такође подржава велики део јавности, у БиХ постоји јасна потпора из Републике Српске, код хрватског фактора у ФБиХ нема гласног негодовања, док и међу бошњачким политичарима, барем на потезу од Фахрудина Радончића до Златка Лагумџије, постоје неки позитивни сигнали. Напокон, на Косову има најмање артикулисаних заговорника Отвореног Балкана, мада засигурно ни тамо не пролази глуво упозорење Едија Раме да је за њих једина права дилема: или рат или Отворени Балкан.
Два највећа балканска писца, Иво Андрић и Исмаил Кадаре, бавили су се у својим важним делима проклетством „зачараних круговаˮ непрекидне освете. Кључна подела на Балкану данас јесте: да ли сте за рат или сте за мир. Неки, нажалост, наглас призивају „друго полувремеˮ, несвесни да ће њихово „друго полувремеˮ неком другом увек бити прво, те да ће онда ти други призивати своје „друго полувремеˮ.
Политика Отвореног Балкана јесте политика мира. Темељни уговор између Црне Горе и Српске православне цркве није нужно пролегомена за улазак Црне Горе у Отворени Балкан, али без њега би тај улазак био потпуно немогућ. Политика унутар Отвореног Балкана морала би бити политика без „клина у чорбиˮ, односно политика у чијој је суштини чорба без клин(ов)а. Али, без обзира на то, Абазовићев потпис на Темељном уговору био је државнички моменат. Што би рекао онај коме није требао никакав Темељни уговор, пошто су се у његовој личности стапале Црна Гора и Српска православна црква: „Имао се рашта и родитиˮ.
Остави коментар