Ауторски текст проф. др Бориса Стојковског за сајт КЦНС на тему „Смењивост власти и њен благородан утицај на демократију – историјски преглед (поглед на други круг избора у Црној Гори)“

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Као што је добро познато, наредне недеље, 2. априла 2023. године је други круг избора за председника Црне Горе. Кандидати који су се пробили до другог круга јесу досадашњи председник те земље Мило Ђукановић и кандидат Покрета Европа сад Јаков Милатовић. Црногорски избори носе са собом доста компликованих и нерешених питања. Од оног корпуса о којем је најчешће и било речи, а то је низ идентитетских питања, од историје, језика, цркве па све до тема везаних за корупцију и организовани криминал.

Но, једна од такође изузетно значајних тема, покренута још 30. августа 2020. године, јесте и питање смењивости власти у Црној Гори. Наиме, од 1945. године када је на власт након Другог светског рата дошла Комунистичка партија Југославије (Савез комуниста Југославије), дакако њен црногорски огранак, власт се у Црној Гори није променила. Демократска партија социјалиста, на чијем је челу од 1997. године управо Мило Ђукановић, правна је наследница црногорске комунистичке партије, те је на власти непрекидно била и од обнављања, односно увођења вишестраначја. Тако да би евентуална победа Јакова Милатовића на изборима 2. априла ове године била уистину један важан корак који би црногорску демократију ојачао јер би се активирао принцип који у овој земљи јако тешко функционише – то је управо принцип смењивости власти. Он је већ заживео на локалном, па донекле и на парламентарном нивоу, али би сменом човека који је персонификација једног жилавог, али ипак окошталог система, демократија у Црној Гори уистину почела да показује сасвим нове обрисе.

А због чега је овај принцип смењивости власти толико битан? Разлога је прегршт. Почнимо од чињенице да су утемељивачи модерне демократије управо ту видели велику предност овог система у односу на апсолутизам и сличне друге системе који су владали Европом и светом. Могућност смене власти у демократском друштву је у суштини један од његових темеља. Уистину, ако неко друштво себе сматра демократским и напредним по мерилима западне демократије, смењивост власти мора бити императивна категорија.

Чак и у доба средњег века, које се по свему разликује од овог садашњег, постојала је понекад идеја о томе да се лош владар може и треба сменити. Ако само истакнемо енглеску Велику повељу слобода из 1215. године или Златну булу донету 1222. године у нашем непосредном суседству, Угарској, уочавају се неке занимљивости. Уколико се владар не би држао одредаба ових докумената, племство би имало право да се подигне против њега. Штавише, у Великој повељи слобода се назире и почетак или боље речено заметак парламента. Наравно, опет истичемо да је ово ипак средњовековни свет, али је нужно истаћи чињеницу да је идеја о смењивости власти постојала чак и у једној таквој епохи.

Постоје и ретки примери из још старијег доба какав је Луције Квинкције Цинцинат (око 519. г. п. н. е – око 430. г. п. н. е). Био је пример римских врлина, нарочито државничких. О њему постоји прича (коју неки научници доводе у питање) да је био особа која је након 16 дана на позицији диктатора спасио конзулску римску војску у борби са Еквима и Сабињанима и да се онда одрекао апсолутне власти и мирно вратио на своју фарму. По њему је и град Синсинати у Сједињеним Државама добио име, а и сам Вашингтон је често поређен управо са њим. Појединаца, дакле, који су имали свест о неопходности промене власти, одрицања или ограничења апсолутизма је увек био кроз историју.

Но, савремен принцип смењивости власти о коме је реч у овом случају и који би требало да се односи и на Црну Гору јесте из модерне историјске епохе. Ево неколико примера из модерне историје који о томе најречитије сведоче. Мандат председника Сједињених Америчких Држава, као што је добро познато, по уставу из 1788. године траје четири године, а Устав у својој основи није предвидео ограничење реизбора, односно броја мандата на овој најважнијој државној функцији у САД. Међутим, први председник и један од оснивача САД Џорџ Вашингтон (1789–1797) је после другог мандата одбио трећу кандидатуру, а исто то је учинио и трећи амерички председник Томас Џеферсон (1801–1809), па је тако створен уставни обичај да председник може бити изабран само на два мандата узастопно. Но, у време Другог светског рата Френклин Делано Рузвелт је био изабран и у трећем, па и четвртом председничком мандату (1933–1945), тако да је након овог, ипак својеврсног преседана у ванредним околностима, XXII управним амандманом из 1951. године коначно утврђено ограничење за избор председника на два узастопна мандата. И то је принцип који је у САД примењен до данашњег дана. Ограничење власти председника је тако правно санкционисано и нико у историји САД од председника није прекорачио ову одредбу. Смењивост власти је тако у овој земљи, толико битној за савремену демократију, постулат који се не доводи у питање.

Један посебно занимљив случај за ову тему јесте пример Винстона Черчила. Он је без сумње једна од најбитнијих личности ХХ века, а представља и једног од најпознатијих политичара уопште у историји, нарочито модерној. За историју Велике Британије његов значај је немерљив пре свега због победе у Другом светском рату. Такође, био је једна од кључних личности која је, уз СССР и САД, допринела да и Уједињено Краљевство буде једна од земаља савезница које су извојевале победу над Адолфом Хитлером и његовим партнерима у Силама Осовине. Но, управо његов пример можда и понајбоље илуструје колико је принцип смењивости власти благородан и благотворан за демократију.

Иако је значај улоге Винстона Черчила у Другом светском рату био неоспоран, успео је да створи многе непријатеље или боље речено политичке и идеолошке неистомишљенике у својој домовини. Јавно се успротивио бројним популарним идејама као што је обезбеђење здравственог осигурања и бољег школовања за највећи део популације што је изазвало велико незадовољство у народу, а нарочито у оним слојевима који су активно учествовали у Другом светском рату. Имао је изјаве које су, најблаже речено, биле оцењиване као проблематичне, када је за своје најљуће политичке противнике изјавио да би им био потребан Гестапо како би победили. Таква једна изјава из 1945. године изречена из уста личности толиког формата као што је то био Черчил, може бити само тежак аутогол. И изборни резултати су показали сав парадокс демократије и победник над Хитлером је био побеђен од свог народа. На првим послератним изборима 1945. године Винстон Черчил је претрпео тежак пораз од кандидата Лабуристичке партије Клемента Атлија. Неки историчари сматрају да је предоминантан став британског народа био да политичар који тако добро води државу у рату неће моћи да је исто тако добро води и у миру. Други пак тврде да су поражавајући резултати на изборима последица не негативног става према Черчиловој личности већ лоших резултата владавине Конзервативне партије остварених тридесетих година за време Болдвина и Чемберлена.

Наредних шест година Винстон Черчил је био опозициони вођа. Пораз је прихватио достојанствено и не само што није напустио политику, већ је диљем Европе држао предавања, имао јавне наступе и наставио активно да партиципира у политичком животу. Већ наредне 1946. године памти се његов говор на Универзитету у Цириху када је изнео неопходност формирања Сједињених Европских држава које би ојачале Стари континент. Винстон Черчил је тако, као опозициони лидер у својој земљи, био један од својеврсних покретача паневропског покрета (који је постојао и у међуратном периоду) и утемељивач идеје на основу којих је формирана модерна Европска Унија.

Исте 1946. године, након говора у Вестминстер колеџу у Мисурију када је Черчил, који је иначе био гост тадашњег америчког председника Харија С. Трумана, изјавио да је спуштена у Европи гвоздена завеса што је постала својеврсна симболика Хладног рата. Лабуристи су 1951. године доживели тежак пораз на општим изборима у Великој Британији и Винстон Черчил је формирао свој трећи кабинет на чијем ће челу остати наредне четири године. И тада је акценат био на спољној политици, због чега му је оновремена домаћа јавност и замерала, и то је имало даље последице на унутрашњи развој његове Конзервативне партије, а он сам је одступио 1955. године, већ поприлично болестан и уморан.

Дакле, како се из овог кратког екскурса види, развијене демократске традиције у највећим силама света, какво је несумњиво Уједињено Краљевство и те како познају принцип смењивости власти и то чак и у случају оних људи који су оставили неизбрисив траг чак на целокупну историју па и на тако крупне догађаје који су променили цео свет као што је то био Черчилов утицај на Други светски рат.

Када је реч о западноевропским земљама, не треба посебно истицати пример Италије. У овој земљи смењивост влада и власти веома је честа појава, а неки истраживачи би можда чак рекли да је то друга крајност у односу на самовладу. Познато је да су од краја 50-их година ХХ века па на даље многе италијанске владе трајале по месец дана или тек неколико месеци. Но, због историјских и географских веза Црне Горе са Италијом, овај пример би можда ипак требало истаћи. Тамо је, дакле, принцип смењивости власти оличене у влади, односно Савету министара, једна сасвим уобичајена и чак изузетно честа пракса.

Што се, пак, Србије тиче, под утицајем првенствено Срба из Аустрије, односно Хабзбуршке монархије (од 1867. године Аустроугарске) све је већи уплив идеја о ограничењу кнежевске власти, а у томе се истичу уставобранитељи. Они су представљали својеврстан покрет усмерен ка ограничењу апсолутне власти кнеза Милоша Обреновића. Осим тога, овај покрет имао је и друге идеје као што су уређење својинских односа, слобода трговине и регулисање чиновничког положаја. Једна од тековина уставобранитељског доба (1842–1858) јесте и доношење Грађанског законика 1844. године, писаног опет по узору на аустријски. Но, још један важан моменат из овог периода јесте и смењивост власти која је, из разних разлога, пре свега озбиљних политичких супротстављености, била више него присутна. Владе су се смењивале у уставобранитељској Србији прилично великом брзином, те је од 1855. године, кад се десио пад Симићеве владе, па све до краја владавине кнеза Александра Карађорђевића, тј. догађаја на Светоандрејској скупштини 1858. године, смењено укупно пет влада. Иако су разлози за овако динамичан политички живот ипак били многобројни, млада српска демократија се овим све више учвршћивала а модерна српска држава почела је убрзано да се уређује правно и да напредује економски. Уосталом, већ за непуне две деценије од ових догађаја, јула 1878. године Србија, као и Црна Гора, ушле су у круг међународно признатих и суверених држава каквих је у оновременом свету било врло мало.

Кроз читаву историју света, од римског и византијског сената, енглеских барона, угарског или немачког племства, француског и британског парламента, српских уставобранитеља, постојале су намере да се заустави и ограничи владарска апсолутна власт. Исто тако, посебно у модерном периоду, јачањем демократских и либералних идеја, те формирањем грађанског сталежа, умрежују се политички и демократски принципи у дневни парламентарни и уопште политички живот. Један од најбитнијих фактора који су у стању да ограниче апсолутну власт појединих политичара, поред устава и других реформи, јесте свакако и принцип смењивости власти. Овај принцип је у самом корену свих идеја савремен политичке либералне и демократске теорије. Власт је та која треба да служи народу, а не треба народ и сви грађани неке земље да буду заточеници и таоци једног режима, оличеног у некој политичкој партији или пак појединцу на истакнутој позицији. Историја нас учи да свака диктатура пре или касније нужно крене у тиранију и окрене се против свих својих грађана. Исто тако, као учитељица живота, нас упућује да, уколико је прокламовани циљ живети у модерном демократском друштву, смењивост власти мора бити једна од основних постулата на којима би функционисао политички живот. Изграђен систем са смењивим појединцем и групама на власти јесте оно што чини темељ модерне демократија. Тако нешто је свакако неопходно 2. априла и Црној Гори.