Ауторски текст проф. др Горана Васина за сајт КЦНС на тему  „Србија и Република Српска: историја, култура, наслеђе, сигурна будућност у изазовима геополитике (3. део)“

 Аутор: проф. др Горан Васин

У анализи историјских чињеница посебно место и важан период за српску нововековну историју представља Калајев режим. У дугом низу устанака и борби за самосталност 1852–1862. и 1875–1878. Срби у Босни и Херцеговини, уз подршку Србије и Црне Горе, кренули су путем изградње сопствене државности са циљем ослобођења и уједињења са Београдом и Цетињем. Са друге стране, заједничка историја, политика и духовност давали су подстрека Србији и Црној Гори да дуги низ деценија раде на осмишљавању и обједињавању националне мисли, како се тада говорило, са заједничким циљем ослобођења од османске власти и потом уједињења у јединствену државу. Програми, говори и идеје који о томе сведоче небројени су и било би потребно пуно страница да би се анализирали и свакако су нова и вредна тема за даље писање. Недвосмислена је чињеница да успон српске идеје буди просторе на којима живе Срби и да је спољна политика обе српске државе била усмерена у том смеру, баш као и идеје и акције устаника у Босни и Херцеговини у значајној мери у 19. веку. Заједништво је било недвосмислено и остало као трајна категорија до данашњег дана, а историја, духовност и наслеђе чине окосницу свих тих покрета и дешавања.

Калајев режим (1882–1903) и његова политика завади па владај, о којој је и сам отворено писао када су у питању Срби и Хрвати, дала је резултате. Како је писао у свом програмском тексту Угарска на граници Запада и Истока, експанзија Двојне монархије под формом цивилизацијске мисије била је један од главних постулата његове политике у Босни и Херцеговини. У поменуту политику искрено је веровао и изразито упорно је спроводио. Русофобија коју је детаљно заговарао у делу Русија на Истоку (1885), наглашавајући да се руска експанзија на Истоку мора спречити и зауставити и да се на место утицаја Русије међу словенским народина мора успоставити утицај монархије Хабзбурга, дограђена је србофобијом која ће постати исходиште његове политике у Босни и Херцеговини. Калајево политичко наслеђе у погледу србофобије у Босни и Херцеговини посебно је добило на политичкој актеулности у периоду распада социјалистичке Југославије.

Српска политичка мисао у Босни и Херцеговини током 19. века била је у значајном успону. Од Првог српског устанка када се јављају идеје о повезивању са Карађорђевом Србијом, преко устанака Луке Вукаловића 1852–1862, те устанка у Посавини 1858. јача и гради се култ српских држава Србије и Црне Горе и преко мреже српских повереника из Београда и са Цетиња сазрева идеја о националном уједињењу. Велика источна криза и устанци 1875–1878. дали су повода да се очекује коначно збацивање турске власти. Ипак, политика великих сила довела је до разочарења међу Србима у Босни и Херцеговини, који пружају и оружани отпор окупацији. Нова искра планула је у Херцеговини 1882, али су поново велике силе упозориле Србију и Црну Гору да се не мешају.

Уследила је борба за црквено-школску аутономију која је потрајала две деценије (1886–1905). Покренули су је Срби у Мостару. Профилишу се српски политички и интелектуални центри у Мостару, Сарајеву, Тузли и Бањој Луци. Покрећу се први часописи, прва удружења, а окупља се најпре трговачка елита (предвођена Јефтановићима, затим Шолом, Шантићем, Радовићем, Ћоровићем) која ће упорном борбом у Цариграду и Бечу постићи да Срби у Босни и Херцеговини добију аутономију налик Србима из Угарске и Хрватске. Оснивање Просвјете 1902. године даје пун замах српском књижевном животу. Имена знаменитих Јована Дучића, Алексе Шантића, Светозара и Владимира Ћоровића, Петра Кочића, Јевта Дедијера, Владислава Скарића сведоче о до тада невиђеном замаху и утицају српске националне мисли. Наглашен је утицај мостарске Зоре, потом и листова Српска ријеч, Народ и Отаџбина. Утицај чувене Босанске виле био је немерљив.

Идеје Уједињене омладине као да су поново оживеле у српском програму у Босни и Херцеговини, који је крајем 19. и почетком 20. века донео Србима јак национални импулс ширења српске идеје, историје и књижевности као својеврсног облика отпора аустроугарској управи. Никола Стојановић, Урош Круљ и Васиљ Грђић све више се профилишу као ново јако крило српске политике у освит анексије. Водећа имена српске интелигенције и књижевности у Босни и Херцеговини Јован Дучић, Алекса Шантић, Петар Кочић, Светозар и Владимир Ћоровић, Јевто Дедијер и Владислав Скарић су била у великој мери везана за делатност у поменутим удружењима и многобројним новинама и књижевним часописима. Кочићева мисао је оригинална, жустра, повремено иронична, али је схватање Србина из Босне и Херцеговине, као јединке која тежи за правдом, слободом и својим сопственим национално-политичким интересима, кључна тачка мисли Петра Кочића. Што се тиче социјалног елемента и заступања права најсиромашнијих, пре њега је то углавном чинио Васо Пелагић.

За развој књижевности највећи значај је имала Босанска вила (1885–1914). Нема ниједног значајнијег српског књижевника, новинара или политичара тада млађе генерације да није објављивао своје радове у Босанској вили. Њен значај посебно после 1908. био је велики. Сличан утицај имала је и мостарска Зора, која је почела с излажењем 1895. Овај важан часопис су уређивали Алекса Шантић, Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Атанасије Шола. Од 1905. почињу да играју све важнију улогу Васиљ Грђић, Урош Круљ, Никола Стојановић и Лазар Димитријевић, који су били су окосница нове препознатљиве политике која ће се у бити кретати ка споразуму муслимана са Србима, али која ће од анексије уступити место Омладини која ће стремити револуционарним методама – Младој Босни.

У погледу духовности и јачања црквених институција, стварање и неговање видовданско-косовског култа и култа Св. Саве и Немањићке државе било је основа јачања националне свести. Сличан је пример неговања култа Св. Василија Острошког у Херцеговини и Црној Гори, који је посебно био значајан у стварању моралних црта личности код српске деце. Сва три наведена култа чинила су нераскидиву целину формирања јединственог српског бића широм Босне и Херцеговине, с ослонцем на две српске државе: Србију и Црну Гору.

Положај Срба у Босни и Херцеговини и самој Монархији био је све тежи, посебно после Анексије 1908. Притисак на црквено-школску аутономију и велеиздајнички процеси у Загребу 1908–1909. само су део и увод у полицијске процесе и хапшења током Балканских ратова 1912–1913. и погрома који ће уследити 1914–1918. Победе Србије и Црне Горе у Балканским ратовима (1912–1913) пробудиле су још већу пажњу полиције. Тензија коју је Двојна монархија подизала свакодневно, позивајући на рат против Србије, имала је значајног одјека у Сарајеву, Мостару, Бањој Луци, Требињу, Приједору, Зворнику, Бијељини. Млада Босна ће после Анексије Босне и Херцеговине (1908) профилисати политичку борбу ван Босанског сабора, с идејом да се покаже да Босна и Херцеговина нису колонизоване области које је једноставно запосела Аустроугарска. Владимир Гаћиновић, идеолог Младе Босне, одушевљено пише о идејама слободе и равноправности.

Са друге стране, Велики рат је донео Србима у Босни и Херцеговини страдање. Антисрпске демонстрације под патронатом власти почеле су одмах после атентата. Интернирања, хапшења, убиства цивила, терор над недужнима, конструисани велеиздајнички процеси део су ратне политике коју је спроводила Аустроугарска на сопственој територији против својих грађана. Крај рата донео је дуго очекивано ослобођење и уједињење са Србијом на првом месту.

Југословенско уједињење било је у другом плану. Напори Срба из Босне и Херцеговине да прихвате нову државу као своју, да прихвате идеју интегралног југословенства, да покажу да се ране из рата могу зацелити пруженом руком нису наишле на разумевање. Страхоте и погроми над Србима током Другог светског рата и геноцидне НДХ остали су урезани у трајно памћење и сећање. Ипак, државно диктирање заборава и негирање учињеног довели су до новог страдања 1992–1995. Старе и одавно прочитане идеје о великосрпском шовинизму, великој Србији, хегемонији, актуелизоване су са нотом која је дефинисана још у време Калаја.

Заједничка историја, духовност, култура и наслеђе повезују Србију и Републику Српску на суштинским основама, темељно. На основу великог броја историјских  дешавања, успона и падова током 19. и 20. века, културне, економске, привредне и духовне везе потребније су него икада. Као што историјско наслеђе и духовност чине темељ заједништва, тако изградња мостова, путева, железница, школа и болница надограђује тај темељ и повезује у још јаче заједништво у временима озбиљних геополитичких изазова и свакодневних проблема. Само надоградњом и сталним и несебичним радом историја, култура, наслеђе, уз пуно уважавање међународног права, дају основу и кроз заједништво сигурну и стабилну будућност.