Ауторски текст проф. др Горана Васина за сајт КЦНС на тему „Србија и Република Српска: националне, историјске, културне и геополитичке везе – основа заједништва (први део)“

Аутор: проф. др Горан Васин

Када је 1. децембра 1918. створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, деловало је да је ратом исцрпљена Краљевина Србија остварила циљ постављен Нишком декларацијом (децембра 1914) ширег концепта уједињења Јужних Словена у једну државу. У начелу прогресивна и еманципаторска идеја јединства Срба, Хрвата и Словенаца, која је по својој суштини имала прагматичне политичке циљеве решавања проблема сва три народа у Аустроугарској и шире на Балкану, врло брзо је показала мањкавости и поделе које су нову државу довеле на ниво нефункционалности већ приликом расправа о првом Уставу 1921. Стање међусобне нетрпељивости је кулминирало убиством хрватских посланика у Скупштини лета 1928, те увођењем личног режима краља Александра који ће и сам страдати у атентату у Марсеју 1934.
Подела земље на бановине и форсирање интегралног југословенства нису смирили политичке страсти, већ их напротив ставили у други облик и форму. Југословенство, које је у идеологији Александра Карађорђевића требало да буде интегришући фактор, показало се у већој мери као фактор дугорочне дестабилизације. Политичка реалност била је другачија од прагматичне југословенске идеје настале у компликованим временима пре и током Великог рата. Често се чини да је југословенска идеја у основи била антихабзбуршка по својој суштини и политичком прагматизму Николе Пашића и елита Јужних Словена. Страх од обнове Двојне монархије, враћања Хрвата и Словенаца под пуну политичку контролу Пеште или Беча, или нова ратна разарања много више су утицли на привремено политичко зближавање него нереално јединство Јужних Словена.
Мултинационалне царевине, наднационалне по свом интегративном облику, нису успеле да превазиђу тест националног буђења у 19. и почетком 20 века. Идеја југословенства није имала другачију перспективу. Показало се у Другом светском рату али и током распада Југославије да је цена лоше процене била исувише велика по Србе као народ у 20 веку. Босна и Херцеговина управо су најочитији пример. Векови османске управе која је периферију отворила за утицаје из суседне Хабзбуршке монархије или српских држава Србије и Црне Горе показали су неефикасност, тромост и претрајалост некада јаке империје коју нису моглу да сачувају Хатишериф (1839) и Хатихумајун (1856). Карађорђева и Милошева Србија, од 1830-их земља слободног сељачког поседа, доказано је била матица окупљања за Србе који су живели у том моменту у другим деловима Османске царевине. Мањи број буна током Првог устанка, продор Карађорђа ка Добруну и Вишеграду, били су сигнал да се креира идеја ширег ослобођења. Кнез Милош Обреновић подржавао је идеју усељавања српских породица на територију Кнежевине Србије. Агилни владари Црне Горе Петар I Петровић Његош, Петар II Петровић Његош и књаз Данило водили су активну и оружану борбу за припајање Херцеговине Црној Гори.
Време озбиљнијег ангажовања Илије Гарашанина крајем 1840-их да преко мреже својих повереника и трговаца сакупља информације о стању у Босни, уз устанак Луке Вукаловића, сведоче кроз изворе о све јачој тежњи Срба за припајањем српским државама. Акција Србије, како се тада говорило и писало, била је усмерена на то да се ослободе Босна и Херцеговина од османске власти, што је био циљ и политике која је осмишљена на Цетињу. Током 1850-их и 1860-их интентзивира се покрет за оснивање српских школа, јачају мреже, како се писало, националних радника, али ту су и идеје кнеза Михаила о рату с Османлијама за коначно ослобођење Срба у Османској царевини, на првом месту у Босни и Херцеговини. У Босни је било више мањих побуна у том периоду.
На истим основама по својој суштини наступа и књаз Никола. Са друге стране Срби у Босни и Херцеговини убрзано показују своју идеју за организовањем, развијањем сопствених капацитета да кроз цркву, школу и просветне институције крену путем еманципације и стварања претпоставки за уједињење са матичним српским државама. Устанци током Велике источне кризе 1875–1878. посебан су показатељ ове чињенице. Погроми и страдања изазвани од стране локалних башибозука покренули су лавину која је била припремана годинама. Устаници у Босни, и посебно Херцеговини, кренули су да новом енергијом руше османску власт, баш као што и Србија и Црна Гора полазе у рат с Османлијама. Легендарна имена Богдана Зимоњића, Стојана Ковачевића, Мића Љубибратића послужила су и каснијим генерацијама као симбол борбе против туђе власти.
Младобосанци ће наступити на сличан начин, са другачијом револуционарном основом против Аустроугарске, али и неопредељеном тежњом да се Босна и Херцеговина ослободе власти Беча и Пеште. Ставови Великих сила на Берлинском конгресу 1878, који су на концу довели до окупације Босне и Херцеговине, нису угасили тежњу за националним повезивањем и интеграцијом с обе стране Дрине, Дунава и Саве. Иако су обе српске државе добиле независност и озбиљна проширења, Берлински конгрес је посебно у млађим генерацијама Срба у Монархији сматран националном трагедијом. Такви ставови често су преовладали и у историографији у временима после 1918. и посебно 1945. Током Аустроугарске управе на црквеном плану и у погледу школа остварени су солидни резултати. Подигнут је велики број цркава и отворен немали број школа, јачале су црквене општине у Мостару и Сарајеву које постају симбол српског повезивања и самоувереног јачања грађанске и трговачке класе.
Режим Бењамина Калаја значајно доприноси поделама. Обазрива и често далековида политика Илије Гарашанина и кнеза Николе према мухамеданцима, које су желели да придобију за сарадњу дубоко свесни чињенице да ће крај османске владавине значити трајне потресе у некада владајућим структурама, огледала се у покушајима да се нађе начин за потенцијални компромис. Калај ће вешто претворити страх мухамеданских елита у антагонизам према Србији и Црној Гори. Преко мреже римокатоличких самостана и школа посебно у западној Херецговини, агитацијама по духу правашког надбискупа Штадлера Калај потпирује директно заговарање идеје искључиве припадности Босне и Херцеговине Хрватској. Стање духа је било слично у настајућој војној елити која је учествовала у гушењу устанка 1882. Конрад фон Хецендорф је, примера ради, током устанка предлагао расељавање српских цивила и устаничих породица у Херцеговини.
Погроми и страдања су се наставили после Сарајевског атентата 1914, касније у тзв. велеиздајничким процесима, расељавањем становништва, слањем цивила у логоре широм Монархије, али и интернирањем и убијањем свештеника. По истом моделу осмишљен је и спроведен геноцид над Србима у злогласној НДХ. Систематско протеривање, убијање цивила, уништавање СПЦ требали су да онемогуће обнову Југославије или да је федералистичким преуређењем поставе на нове основе, насупрот великосрпској хегемонији како је било зацртано у Компартијској визији будуће државе. Народноослободилачку борбу, у којој ће у великој мери учествовати Срби из Босне и Херцеговине, управо на слободарским традицијама које смо помињали не треба мешати са идејама КПЈ за преуређењем Југославије. Јединство базирано на култу друга Тита и Партије се показало неуспешно и подједнако трагично као и нејасно интегрално југословенство краља Александра. Распад Југославије довео је поново до трагичних дешавања на просторима где нису зацељене ране из Другог рата. Живо подсећање на геноцид у НДХ родило је идеју да се не сме поновити и дозволити страдање из 1941. по сличном моделу. Стварање Републике Српске, у историјском и геополитичком контексту дешавања из 1991. и 1992, даје нову димензију решавању српског питања на прелому векова. Утицајем Великих сила, баш као и 1878, 1918. и 1945, често су онемогућени договори супростављених страна, а смишљено су продубљени неспоразуми и отваране старе ране.
Суштинске везе Србије и Републике Српске на историјској, духовној и културној основи, уз пуно поштовање Дејтонског мировног уговора из 1995, међународног права и обавеза, данас симболишу економску, привредну и културну повезаност Срба у, сведочимо, турбулентним и тешким геополитичким приликама и неизвесном току догађаја у глобалној политичкој арени. Обнова духовности, подизање храмова, зидање школа и болница, путева мост су који спаја све људе добре воље који живе у региону. Историјско искуство трагичних дешавања оба светска Рата и распада Југославије још више даје уверења да је културно, економско и духовно повезивање Србије и Републике Српске пут будућег заједништва, поштовања властитих и туђих традиција, уз пуно уважавање одлука Дејтона. То је једини пут да се у опасној геополитичкој утакмици Великих сила пронађе мир и дуготрајни просперитет.