Аутор: Јованка Симић, новинар
НАРОДНИ трибун и најзначајнији политички вођа Срба у Аустроугарској Светозар Милетић (1826–1901) који је за своје идеале о присаједињењу матици Србији жртвовао све, укључујући и личну слободу, физичко и ментално здравље, није једини великан у својој породици. Његов деда Аврам, трговац, а потом учитељ и песник, уписао се у историју српске књижевности својом Песмарицом.
Готово тридесет година пре него што ће Вук Караџић записати прве епске народне песме, Аврам Милетић (1755–1826) саставио је Песмарицу, која се сматра најстаријом до сада откривеном збирком те врсте поезије на српском језику.
Рукописна песмарица Аврама Милетића један је од најстаријих и најобимнијих зборника ове врсте, у коме је 129 песама грађанске лирике и народних песама, шест песама Андрије Качића Миошића, једна песма (Видиш, брате, труди твоји) коју је саставио сам, као и Житије кнеза Лазара и Милоша Обилића и Вука Бранковића и остале српске господе. Рукопис Слово како Свети Василиј избави человјека јегда од ђавола предаст налази се у Библиотеци Матице српске.
Сам Аврам Милетић, епске песме које је записао назвао је „историјама”. Сматрао их је историјом у стиховима. Историја младог Продановића је, заправо, народна епска песма Срби у Донаверту, за коју је 1744. као Песму сербских граничара који бране Донаверт (од „бабурске” војске) оставио препис „Сербин барокног доба” Захарије Орфелин, а касније ју је штампао Вук Караџић у листу „Даница”. Почетни стих, од укупно 230, гласи: Још ни зоре ни бијела дана, паде магла од неба до земље око бијела града Донаверта.
Нема сумње да су епски стихови из деда Аврамове песмарице уобличили, макар делом, дух и свест Светозара Милетића. Збирка садржи 129 песама које је Аврам сакупљао и бележио у периоду између 1778. и 1780. године. Било је то 46 лета пре Светозаревог рођења.
У Аврамовој збирци су грађанске лирске песме, али и неколико српских епских песама, попут Историја Кнеза Лазара од Косова и од Цара Мурата, Историја Мусић Стефана, Историја Војводе Момчила и Историја младог Продановића. То је најстарији, најобимнији и уједно најзначајнији зборник српског грађанског песништва.
На велики значај рукописне Милетићеве збирке и песама које су се певале пре сто година први је указао књижевник Илија Огњановић написом из 1883. године. У сасвим кратком осврту навео је почетне стихове неких „женских” народних песама овог рукописа и поменуо јуначке народне песме „о Мусићу Стевану, о војводи Момчилу, о кнезу Лазару и цару Мурату на Косову, о младом Продановићу, о Озији граду”, да би на крају закључио:
„Ова Милетићева песмарица у којој су ове народне женске и јуначке песме побележене, писана је пре него што се родио Вук Караџић (1787), пре него што је Исидор Путник забележио ону народну песму од онога старца (1801), пре него што је Сава Текелија донео ону збирку руских народних песама (1811) и пре него што су се Копитар и Мушицки за ову ствар заузели (око 1814). Песмарица је писана 1778–1780.
Аврам Милетић је први код нас прибележио и чувену песму Омер и Мерима. Било је то само пет година пошто ју је записао Алберто Фортис (Падова,1741–Болоња,1803) италијански теолог, писац, природњак и картограф. У своју јединствену збирку Аврам је уврстио и песму Пашхалија. Аутор те песме је Авакум Авакумовић из Сентандреје, српски песник, добротвор, музичар европског гласа који је конструисао нов музички инструмент сличан цитри са диркама и назвао га „авакумика”.
Уз овај несумњиви допринос српској народној поезији, ваља истаћи и изузетно упечатљиву породичну историју Милетића. Деда Аврама Милетића – Милета Завишић – пристигао је у Бачку из Костајнице, у којој је предводио чету од 300 бораца. Борио се против Османлија дуже од три деценије и страшно им се замерио јунаштвом на бојном пољу, али и због тога што је чета упадала на њихову територију и пљачкала. Толико је то узело маха и разљутило Османлије да су после потписивања мира са Аустријом, искали Милетину главу. Зато се он под старе дане са породицом склонио у Бачку, далеко од границе.
У Бачкој је породица Завишић водила много мирнији живот. Милетин син Сима, који је био школовани трговац у Новом Саду, имао је петнаест синова и три кћери. Аврам Милетић, аутор Песмарице, био је најстарији Симин син.
Пре него што се посветио сабирању стихова, Аврам се школовао за трговца у Видину, а затим у Новом Саду. Диплому трговачког помоћника 1778. године издала му је на пергаменту „Православна купеческа компанија.” Био је шегрт у трговачкој радњи Новосађанина Петра Момчиловића.
Како су забележили његови савременици, Аврам Милетић је још као калфа исписао најбољу антологију оновремене писане српске поезије, најбољу песмарицу оног времена у којој као да има и његових стихова. Имао је Аврам библиотеку која је садржавала и рукописне књиге, а почевши од 1785. био је две године учитељ у Вилову и у Локу, до подне у једном, а по подне у другом селу.
Када су му дојадили путовање и учитељевање отворио је трговачку радњу у Мошорину. Са супругом Екатерином, кћерком свештеника и свог имењака Аврама Риђичког из места Лок (данас припада Општини Тител), изродио је седморо деце. Њихов син Симеон бавио се чизмарским занатом. Дуго се Симеон момчио, а када се најзад скрасио у браку са Теодосијом Тодом ( рођеном Рајић) из Баваништа, изродили су такође седморо деце. Најстаријем сину дали су најпре име Аврам по претку, али су га убрзо из незнаних разлога преиначили у Светозара.
Реч је о оном Милетићу који је веома заслужан што је Војводина од 1918. године север Србије. Првенац сиромашног Симеона чизмара успео је да се ишколује за правника, да постане градоначелник Српске Атине и уједно најзначајнији политички вођа Срба у Аустроугарској друге половине XIX века. Несумњиво, епски стихови из деда Аврамове песмарице уобличили су, макар делом, дух и свест Светозара Милетића.
И док су у даљој прошлости мушка деца у породици Милетић најчешће носила имена Аврам и Симеон или Сима, у 19. и 20. веку то је био случај са именима Светозар и Славко. Народни трибун Светозар Милетић, велики борац за присаједињење Срема, Барање, Бачке и Баната – Краљевини Србији, имао је сина Славка, који је 1920. био министар народног здравља у Краљевини СХС. Славков син Светозар, такође лекар, отац је новосадског кардиолога др Славка Милетића, последњег мушког потомка с тим презименом који се упокојио 2011. године.
ЛИТЕРАТУРА
– Матица српска: Зборник Матице српске за друштвене науке, (1958)
– Поповић, Ј. Д. (1939), Војводина 2 ,Нови Сад
– Петровић, Н. (1958), Светозар Милетић 1826–1901, Београд
– Клеут, М. (КИ, 1984), Огледи о једном виду предвуковског бележења усмених песама
– Клеут, М. (1995), Народне песме у српским рукописним песмарицама XVIII и XIX века, Нови Сад
Остави коментар