Аутор: мср Вања Вученовић, правник и политиколог
Кoлико су светле перспективе међународних односа уколико председник САД, Џозеф Бајден, готово на самом почетку свог мандата, руског колегу Владимира Путина назива убицом? Оштар, претећи и недипломатски речник којим се користи нови амерички председник не говори о супериорности Америке над њеним традиционалним геополитичким архинепријатељем. Нити је то, пак, показатељ Бајденовог државничког и међународног ауторитета.
Можда није уско везано за главни ток овог текста, али није згорег подсетити на то да је актуелни амерички председник, додуше тада у улози демократског сенатора, давне 1993. године и бившег председника СРЈ Слободана Милошевића називао масовним убицом и осведоченим ратним злочинцем. Епилог каснијег поступања Америке према нашој земљи 1999. године нам је добро познат. Колико је тадашњи Бајден био спреман да иде далеко, можда најбоље говори податак да је 9. маја 1999. године у гледаном телевизијском шоу Мееt The Press на утицајном америчком NBC каналу јавно признао да се отворено залагао за окупацију Југославије. А данас, у 2021. години, требало би да полажемо наду у партнерске односе са једним другачијим председником САД који има добре намере.
Вратимо се на почетак и на питање шта се, заправо, крије иза овог искључивог и непримереног наратива „најмоћнијег човека на свету“. Ништа друго до пољуљано самопоуздање, а следствено томе и нервоза нове америчке администрације због очигледног и незаустављивог опадања западне доминације на глобалном плану. Свет се драматично мења, а Америка упорно одбија да се суочи са сопственим одразом у огледалу. То више није она иста привлачна лепотица за којом је уздисало читаво човечанство. Oва самоспознаја могла би зато бити трауматична, али што је још много горе од тога, могла би представљати потенцијалну опасност по светски мир.
С друге стране, Пентагон и данас као да живи своју најмрачнију хладноратовску епизоду. На војним вежбама које организује америчко министарство одбране проигравају се као у нека добра стара времена различити сценарији неког будућег коначног оружаног обрачуна са Русијом и Кином. Иако је још увек реч о вежби, тешко да ико може да гарантује да се у једном тренутку неће посегнути за правим оружјем за масовно уништење.
Незаустављива стагнација, пре свега идеолошке доминације САД у новонастајућем мултиполарном свету у коме су се појавили и други респектабилни играчи, није суочило империју са нужношћу да преиспита своје место и улогу у решавању међународних послова. Насупрот томе, ствари су почеле да измичу контроли.
Америка никада није била у тој мери нетактична према спољашњем свету, а да је у исто време толико неубедљива на унутрашњем плану, као што је то случај у првом тромесечју Бајденове владавине.
Дубоко подељено и посвађано америчко друштво додатно оптерећено бројним социјалним изазовима, класним и расним разликама и проблемима, економија и привреда које бележе пад, неадекватан одговор на галопирајућу корона кризу чији крај се у овом тренутку не назире, свакако да не могу бити добра препорука за државу која још увек озбиљно претендује да остане светски број један. Ако се свему овоме придода непопуларан податак да пoверење америчких грађана у најважније политичке институције у САД – од Сената и Конгреса па до институције председника – никада није било на нижем нивоу, онда долазимо до закључка да је ова земља упала у озбиљну системску кризу, а излаз из исте се не назире.
У наведеним непопуларним околностима, потребно је урадити све како би се скренула пажња са свих оних негативних појава и процеса који видно оптерећују америчко друштво. Заправо, у ту сврху, Вашингтону напросто мора да креира слику непријатеља или неке спољне опасности која смртно угрожава виталне државне и националне интересе САД.
Отуда не би требало да чуди то да се већ у првим недељама Бајденовог мандата реафирмише онај опробани наратив о Русији као „осовини зла“ и опасној претњи по „крхку“ глобалну безбедносну архитектуру и демократске либералне вредности у чију заштиту већ традиционално и одважно стаје нико други до – Америка.
Ствари се, како време одмиче, додатно погоршавају, па у тренутку настајања овог текста, према изворима утицајног Њујорк Тајмса (The New York Times), Вашингтон најављује увођење сета нових оштрих мера и санкција против Русије, које подразумевају и отказивање гостопримства појединим руским дипломатама.
Званично, разлози за овакво поступање Бајденове администрације су, поред осталог, учестали руски хакерски напади на америчке владине установе и приватне мреже али и наводи према којима је Русија борцима у Авганистану плаћала да убијају америчке војнике. САД посебно осуђују Русију због наводно директних покушаја мешања у америчке изборе с циљем утицања на коначне резултате истих.
Незванично, овакви поступци говоре да је Америци у овом тренутку oчајнички потребан casus belli. С једне стране, свака врста сукоба је добродошла ради пумпања мишића који би требало да фасцинирају све оне који су се усудили да више не верују у бајку американизма. С друге стране, потреба геополитичког оживљавања суперсиле прикључене на кисеоник захтева улазак у неку врсту сукоба, било ограниченог било неконтролисаног домета и интензитета.
Мисионарска политика Сједињених Америчких Држава заснована на уверењу у сопствену изузетност, која за циљ има то да све државе учини компатибилним својим идеолошко-политичким светоназорима – представља важан део арсенала једне архаичне и неинвентивне и неприлагодљиве спољне политике која није спремна да прати суштинске промене на глобалном плану и која нема довољно разумевања за сву разноликост и сложеност најновијег светског поретка у настајању.
Слика тренутног односа снага у свету би морала да отрезни доносиоце најважнијих одлука у Вашингтону. Вишедеценијска униполарност и „америчка изузетност“ у свим показатељима моћи (економске, политичке и војне) почињу оправдано да се доводе у питање. Уз све то, америчка мека моћ, као доказано ефикасно средство за освајање света ненасилним путем, у овом историјском тренутку нема исту ону неодољиву привлачност какву је имала на истеку двадесетог века а сама Америка тешко да поново може бити сматрана неприкосновеним узором за државе тзв. западног клуба.
Како je то joш пре једне деценије успешно приметио утицајни амерички новинар и публициста, Фарид Закарија (Fareed Rafiq Zakaria), Америци се напросто десио успон других. Одбијајући да признају нову реалности да више нису усамљене на врху, САД су изабрале пре да се самозаваравају паролама о сопственој неприкосновеној доминацији и наставиле да живе у „старом“ новом светском поретку који је Џорџ Буш старији свечано објавио 1990. године.
Тај поредак је урушен, магија је напросто нестала, а постоји насушна потреба да се одржи статус кво и сачува униполарни свет који би и даље предводила Америка. Ипак, да ли је тако нешто у овако измењеним околностима још увек могуће и изводљиво?
Болне опомене стижу и од појединаца са значајном и неупитном интелектуалном тежином, ауторитетом и утицајем. У том смислу и некадашњи доајен америчке спољне политике, Хенри Кисинџер (Henry Alfred Kissinger), у запаженој дебати са бившим британским министром спољних послова, Џеремијем Хантом (Jeremy Hunt), о будућности либералних демократија у Четам хаусу (Chatham House) позива званични Вашингтон да одустане од своје мисионарске политике која је преузела обавезу да мења структуре власти широм света како би их учинила компатибилним себи. Уместо таквог приступа, поручује некадашњи државни секретар и саветник за националну безбедност, потребно је пронаћи баланс постојећих сила. Овај прекаљени амерички стратег закључује како „концепт доминације само једне силе неминовно води катастрофичном сценарију, а да ће један конфликт измаћи контроли“.
На први поглед ово Кисинџерово атерирање може изгледати несхватљиво, посебно ако се има у виду чињеница да је реч о човеку-институцији који је учинио много тога, што на јавном, што на оном другом скровитијем, невидљивом плану да Америка постане неприкосновена светска суперсила. Опет, с друге стране, овај превејани вук врхунских дипломатских вештина потпуно је свестан да се однос снага на међународном плану драматично брзо мења. У вртлогу ових тектонских промена, време које долази свакако није савезник Америке.
Опет, како је у овом сложеном историјском тренутку важно сачувати макар и одблесак некадашње америчке славе и доминације, Кисинџеру не преостаје ништа друго него да снагом личног и професионалног ауторитета апелује и посеже за другачијим, уравнотеженим и неуобичајено мирољубивим приступом. Нетипичним за некога ко је дуго био у позицији да одређује судбину света у значајном делу двадесетог века.
Ипак, чак и да узмемо да су Кисинџерове намере искрене и добронамерне, чини се да америчка спољна политика персонификована у Џозефу Бајдену не препознаје нити признаје нужност очувања равнотеже снага у новонастајућем мултиполарном поретку као јединог, гаранцији очувања оваквог вулнерабилног, глобалног мира. O таквом становишту говори и спољнополитичка агенда Бајденовог кабинета која као главне противнике рестаурације уморне империје види Русију и Кину, те је зато њихово деловање и раст потребно неодложно обуздати, контролисати или усмеравати.
Како смо то већ раније истакли, Америка на сваки начин настоји да увери све друге у своју месијанску изабраност која је препоручује да поново стане на чело васколиког „слободног света“. Иако не би требало искључивати могућност да у сврху тог убеђивања прибегне и употреби силу, право је питање да ли је Америка у овом тренутку, с обзиром на реалне проблеме са којима се у овом тренутку суочава, истински способна да и оствари своје претње.
Јасно је и Америцима да ово није 1999. година, нити је ово данас иста она суперсила којој се све беспоговорно одобрава и гледа кроз прсте, која је довољно снажна и убедљива да у име заштите демократије и људских права бомбама дисциплинује земље и народе који не желе да деле америчке идеолошке или вредносне светоназоре.
С друге стране, јапански политиколог Јошихиша Комори у свом ауторском чланку за лист Japan In-depth назива актуелног америчког председника Џозефа Бајдена симболом „америчке трагедије“ и најслабијим председником у америчкој историји. „Неспособност да се изборе са дубоком социјалном и политичком кризом и расколом у земљи и незнање и непостојање жеље да се супротстави правом непријатељу Америке – Кини“, Комора наводи као два основна фактора који су утицали на пропадање Америке и раскол који постоји у овој земљи.
Било како било, САД ни у оваквој незавидној ситуацији не одустају олако од сопствених стратешких и геополитичких интереса, посебно када је у питању огромни географски простор некадашње Евроазије.
Последња карта на коју још може да игра „рањена“ Америка могао би да буде управо неки нови рат или пак сукоб ограниченог домета. Украјина, њена географија, као вероватно највећа геополитичка награда за коју се Америка већ традиционално бори, али и као последња караула одбране руског света – поново постаје горућа тема и највећи глобални стратешки изазов. Свакодневно гомилање НАТО снага у Пољској, Украјини и другим земљама Централне Европе, не слуте ни на шта добро. Наратив према коме Америка поново брани своје националне интересе у далекој Украјини, живо заинтересована за судбину региона Донбас смештеног на самој источној граници са Русијом, тешко да више може да се оправда неким разумним разлозима.
Најновији посреднички рат који Америка води преко Украјине, а могуће и Пољске, могао би скупо коштати ове државе које су олако пристали да буду носачи туђих авиона. Да ли ће управо Украјина бити прекретница која ће и суштински означити да се клатно моћи померило са Запада ка Истоку, остаје нам да видимо у данима који су пред нама.
Ипак, с тим у вези, потребно да подсетимо на један, можда само на први поглед, неважан или споредан детаљ. Недавна мартовска слика или незгода Џо Бајдена који се неколико пута саплиће на степенице приликом уласка у авион, на симболичкој равни, могла би да означи нешто више од пуке неспретности или шепртљавости или дотрајалости времешног Бајдена. Многи лидери и важни политички фактори у свету у овом паду препознају и нешто много значајније и злокобније, што Вашингтон свим силама жели да спречи – залазак империје и стрмогљављење америчке супремације.
Зато је и право питање да ли ће напори да се САД у перспективи наметну као лидер најновијег светског поретка донети било какве жељене резултате. Смирен, учтив, уравнотежен, а oпет довољно убојит одговор руског председника на увреде првог човека Америке свакако да говоре много више од кућног одгоја и васпитања или државничког достојанства и бонтона. Америка више није сама у свету који не пристаје на то да буде пуки послушник.
Остави коментар