Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић
У фокусу данашње трибине, која представља прву у низу од три, налази се појам Балкана (Западног Балкана), односно, анализа његовог појављивања у француском дневном листу Le Monde у периоду од 1. јула 2013. до 31. децембра 2020. године.
Данашња трибина посвећена је првом делу посматраног периода (2013–2015). Слика Балкана је настала тако што су у архиви поменутог дневника претраживане следеће кључне речи: Балкан, Западни Балкан, Србија, (Северна) Македонија, Албанија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Косово и Метохија, проширење ЕУ.
На основу поменутих претрага, за период 2013–2015. изашло је 15 текстова који помињу Балкан (у коначну анализу нису ушли они текстови који се односе на рубрику спорт). Анализа започиње 1. јула 2013. будући да је тог датума Хрватска постала чланица ЕУ, чиме је велико источно проширење заокружено. Зашто је баш овај француски дневни лист изабран? Постоји неколико разлога: најпре Француска је једна од оснивача Уније и уједно једна од њених најмоћнијих и најутицајнијих држава (поред Немачке), затим Le Monde је лист са дугом традицијом и као трећи разлог треба поменути и то да је Француска главни кочничар даљег проширења ЕУ у посматраном периоду. Највећи број текстова који је претрага избацила, повезан је са Европском унијом, односно, са проширењем ЕУ на Западни Балкан, али и са мигрантском кризом – повезује тзв. балканску руту и Европску унију.
Балканско полуострво најчешће се дефинише као југоисточни део европског континента, коме је копнена граница обично одређена линијом Трст–Одеса. У складу с том тезом готово је цели хрватски простор обухваћен појмом Балканског полуострва. Слично га дефинише и Енциклопедија Британика, која у тај појам укључује Грчку, Албанију, Бугарску, Румунију, све земље бивше Југославије, укључујући и Словенију. На сличан начин исти простор третира и The Palgrave Concise Historical Atlas of the Balkans који северну границу Балкана поставља на Драву, Дунав, Карпате и ушће реке Прут у Црно море. Термин Западни Балкан представља геополитички појам којим се означава спољнополитички приступ ЕУ према државама насталим на просторима бивше Југославије и Албанији. Након што је Хрватска постала чланица ЕУ 2013. године, Западни Балкан чине Албанија, Босна и Херцеговина, Бивша Југословенска Република Македонија, Црна Гора, Србија и Косово. ЕУ је успоставила овај свеобухватан регионални приступ ради постизања стабилности и нормализације односа на Западном Балкану. Званична употреба назива је почела након састанка шефова влада и држава чланица ЕУ и земаља Западног Балкана у Солуну 2003. године, на коме су усвојени стратешки документи (Солунска декларација и Солунска агенда) којима су постављени оквири за будућу сарадњу, са перспективом чланства земаља Западног Балкана у Унији као крајњим циљем.
Након уласка Хрватске у ЕУ 1. јула 2013. године објављена су три текста у дневнику Le Monde, која нам омогућавају да уочимо француске ставова према региону Западног Балкана под Франсоа Оландом. Први текст је написан већ у јулу 2013. године, само неколико недеља након проширења, где се након Словеније, Европској унији прикључила још једна некадашња југословенска република. У чланку који извештава о званичној посети Франсоа Оланда Словенији, запажа се да је ова посета садржала и поруку региону Западног Балкана да су врата ЕУ отворена за народе и државе овог простора које су посвећене помирењу. У другом тексту, Балкан се посматра кроз призму унутрашњих односа у ЕУ, пре свега економских проблема Грчке, као и у контексту планираног председавања ЕУ током прве половине 2014. године. Акценат је на планираном Самиту ЕУ и Западног Балкана – Солун 2, чији је циљ усвајање политичке декларације којом ће бити постављен „амбициозан, али реалан” рок за завршетак процеса приступања земаља Западног Балкана Унији.
У трећем тексту говори се о односу Србије и ЕУ, а посебно на основу изјава Бранка Ружића, тада министра за европске интеграције у Влади Републике Србије. „Министар је на турнеји да убеди земље ЕУ да се Србија променила, о чему сведочи историјски споразум из априла између Београда и Приштине о ситуацији на Косову, под окриљем Брисела”. Наглашава се да је 2020. година постављена у Србији, земљи кандидату, као година у којој би Србија постала 29 земља чланица ЕУ. Оно што је заједничко за текстове публиковане током 2013. године је да се економски моменат и наслеђе прошлости које дестабилизује регион на путу ка ЕУ препознају као препреке ка уласку држава и територија Западног Балкана у ЕУ.
Le Monde је у току 2014. године објавио четири чланка, дакле, један више него 2013, који се тематски могу повезати са Западним Балканом и Србијом. Први чланак (из марта 2014. године) је вест о хапшењу Дарка Шарића „краља кокаина на Балкану”. Информације о хапшењу Шарића и његове криминалне групе су важне у контексту борбе против организованог криминала на Западном Балкану, који је један од битних услова балканским земљама на путу ка чланству у ЕУ. У овом чланку се истиче и да у Србији, која је од марта 2013. добила статус кандидата, постоји нада да ће 2014. године бити одређен датум отварања претприступних преговора. Други чланак, посвећен је Првој конференцији шефова влада земаља Западног Балкана у Берлину одржаној крајем августа 2014. године. У тексту се наглашава жеља Ангеле Меркел и Немачке да у време стогодишњице од Великог рата (2014–2018) ојача везе између држава Балкана, приближи их ЕУ и ублажи утицај Русије на овом подручју. У овом периоду на снази је био руски ембарго на европске пољопривредне производе, стога и интересовање за Западни Балкан треба посматрати у овом контексту. Иако декларација донета на овој конференцији, пружа оквир за сарадњу од 2014. до 2018. године, у духу „напретка реформског процеса” (борба против корупције и организованог криминала), „интензивање регионалне сарадње” и „постизања помирења друштва у региону”, Le Monde износи закључак да је перспектива чланства у ЕУ остала удаљена.
Трећи чланак из 2014. године објављен је у предвечерје обележавања Дана примирја (11. новембар). Повод је била репортажа о потомцима српских радних емиграната након Другог светског рата и Српском војничком гробљу у Тијеу, где је сахрањено преко 700 српских војника и официра, а која подсећа на, у овом периоду, потиснуто „вечито пријатељство” између Француза и Срба из доба Великог рата. Наслеђе француско-српских односа кроз историју (Титово доба, Милошевићев период, став Франсоа Митерана о Србима, НАТО бомбардовање) и указивање на личности краља Петра Првог Карађорђевића и Гаврила Принципа, својим изјавама обогатили су француски и српски историчари – Фредерик Ле Моал и Душан Т. Батаковић (иначе француски ђак и амбасадор Србије у Француској). Чланак настоји да објасни генезу слике Србије у Француској од жртве Великог рата и славне прошлости до кривца у ратовима 90-их година 20. века приликом распада Југославије, при чему се слика Србије и Срба од тада негативно перципира у француској јавности.
Након овог усамљеног, али битног историјског подсећања, четврти чланак из 2014. године пажњу читалаца усмерава ка евроинтеграцијама региона. Овај чланак је настао крајем године у време када је Жан Клод Јункер изјавио да неће бити проширења током његовог мандата. Посвећен је изјавама Мила Ђукановића, премијера Црне Горе, током званичне посете Француској (од 9. до 11. децембра 2014). Истиче се залагање Ђукановића (који је континуирано на власти од 1991. године) за улазак балканских земаља у ЕУ, при чему од Брисела тражи да економски развој региона, а не владавина права, буде приоритет. Важно је истаћи да се аутор овог текста у то време видовито запитао да ли ће балканске државе услед сукоба у Украјини и миграционих токова, бити жртвоване у контексту евроинтеграција.
Године 2015. приметно је увећање броја текстова о евроинтеграцијама Западног Балкана у дневнику Le Monde, мада су сви текстови публиковани у другој половини године и пре свега оријентисани ка мигрантској кризи и односу Београд–Приштина. Од укупно осам текстова током 2015. године, један је посвећен односима Београда и Приштине, док се у осталима прпелиће доминантно питање миграната и тзв. балканске руте са евроинтеграцијама. Земље Балкана уз помоћ стручњака за овај регион, као што је Жак Рупник, као и извештаја новинара са терена, изјава званичника и званичних података доступних у јавности, посматрају се пре свега у контексту способности да помогну ЕУ у решавању проблема још једног таласа миграната.
Први текст из 2015. године посвећен је „историјском споразуму” Србије и Косова од 25. августа 2015. године, који су договорили Александар Вучић, тадашњи српски премијер и Иса Мустафа, тадашњи косовски премијер, а обухвата четири области укључујући енергетику и телекомуникације. Наглашава се да овај споразум наставља процес стандардизације, који је започет 2013. године, као да је и очекивани корак напред пред самит земаља региона и ЕУ у Бечу. Le Monde пружа читаоцима и кратак преглед српско-албанских односа, где се између осталог наглашава: „Србија и Косово одржавају тешке односе од оружаног сукоба између снага Београда и независног герилског рата на Косову 1998-1999, што је подстакло НАТО да интервенише у пролеће 1999. ”.
Други текст из 2015. године, објављен крајем августа обрађује тему мигрантске кризе и самита ЕУ и балканских земаља у Бечу, који је у суштини имао тему миграција, а не евроинтеграција. У овом периоду регион Балкана постао је један од главних улаза миграната на њиховом путу ка Западној Европи. Поред Сиријаца и Ирачана који беже од рата ка Европи, Le Monde помиње и „Албанце, Косоваре и Србе који долазе у потрези за бољим животом”. Анализирана је и активност у решавању проблема миграната сваке од држава на балканској рути. Грчка као прва земља на удару мигараната који из Турске, импровизованим чамцима Егејским морем долазе, означена је као неорганизована, пре свега у сегменту суочавања са све више миграната и са проблемом насиља на острву Кос. Нешто блажа оцена дата је за Северну Македонију (тада још БЈР Македонија), која је неколико дана (од 20. до 23. августа 2015) затворила границе ка Грчкој, прогласила ванредно стање на траси миграторног таласа (ка српској граници) и укључила војску. За разлику од Грчке, Le Mondе оцењује да је у Македонији примећен мањи број инцидената и сукоба у којима је интеревенисала и војска. Премда се у српској јавности, а посебно од стране српских званичника у току мигрантске кризе и касније, истицало како се Србија показала спремном да дочека и испрати мигранте, Le Monde је крајем августа 2015. године писао другачије. „Иако је српски премијер Александар Вучић потврдио спремност да достојанствено дочека и управља доласком миграната у Србију, ситуација је много критичнија” објашњава својим читаоцима Le Monde, и додаје: „Држава ван шенгенског подручја и ЕУ, Србија служи као врата ка ЕУ, преко Суботице, последњег српског града пре мађарске границе. Тамо се развила „џунгла”, где су услови за живот жалосни, без воде, канализације и струје”.
Трећи чланак публикован 2015. године написао је угледни професор Жак Рупник у оквиру рубрике Трибина. У периоду док се разматрају квоте за прихват миграната, а владе централно-европских држава показују неразумевање за расподелу мигранта и тврде да су спремне да приме тек неколико стотина хиришћана из Сирије, Рупник пише о томе како се земље Западне Европе суочавају са таласом миграната који је највећи од Другог светског рата и почетка Хладног рата. У краћем тексту наглашено је да су земље Истока одбиле да примене на неевропљане највеће достигнуће Револуције 1989. године – слободу кретања. Ово се, пре свега, односи на Мађарску, а Рупник сматра да се мора направити разлика између земаља у оквиру ЕУ (Мађарска и Словачка) и земаља Западног Балкана (Србија) у контексту да је Западни Балкан транзитно подручје за мигранте са Истока, док су мигранти из ових држава економски. Упоредо, Рупник наглашава да је српско становништво „прилично добро прихватило мигранте, пружајући им храну, па чак и кљешта за прелазак бодљикаве жице” како би ушли у Мађарску, у којој је само 10% становништва за прихватање миграната, а да су процене да је 80% Словака непријатељски расположено према мигрантима, док је у Пољској 75% непријатељски располеженог становништва према мигрантима.
Четврти чланак објављен је октобра 2015. године и посвећен је, такође, избегличкој кризи и Балкану. Крајем октобра у Бриселу су се по позиву Жан Клод Јункера састали лидери осам земаља ЕУ (Немачка, Аустрија, Бугарска, Хрватска, Грчка, Мађарска, Румунија и Словенија), Србије и Македоније. Циљ састанка био је да се усагласе активности и реше потешкоће тзв. балканске руте за мигранте. Посебан проблем настао је одлуком Мађарске да затвори своје границе према Србији и Хрватској. Упоредо, неколико дана раније је у Мадриду, како се посебно истиче у овом чланку, организован конгрес Европске народне партије, где су се показале разлике у погледима на решавање мигрантске кризе посебно код чланица из Италије и Грчке, чије су државе и оптужене да нису правилно регистровале тражиоце азила. Интересантно је да је француски представник истакао да се на примеру ове кризе види да управљање Унијом није погодно у кризним ситуацијама. Уочени су проблеми у пропуштању избеглица између Словеније и Хрватске, које се међусобно оптужују, као и да је 3500 људи заробљено „у блату” између Хрватске и Србије, која је нагласила да неће затварати своје границе.
Пети чланак у 2015. публикован је дан касније у односу на претходни, што указује колико су проблеми миграната и балканска рута државама региона обезбедиле место на страницама угледног француског дневника, чешће него што је то био случај раније од почетка новог миленијума. Le Monde се позива на документ Европске комисије у коме она, по оцени листа, делује „заједнички и конкретно” (предлаже се успостављање „црвеног телефона” између лидера земаља, слање помоћи 400 граничара у Словенију, деловање различитим путевима, предлог да се државе обавежу на регистрацију свих избеглица, како би постојала максимална контрола, а предвиђа се да ће се разговарати и о финансијској помоћи). Истиче се да је Ангела Меркел, канцеларка земље која је коначна дестинација за највећи број мигранта, суочена са сумњама немачког јавног мњења и забирнута око прерасподеле миграната, посебно је захтевала да се овај састанак одржи. Упоредо, међу европским званичницима, по оцени дневника Le Monde, постојала је велика забирнутост да може доћи до екскалације насиља између миграната и снага безбедности, а посебно се пратило заоштравање односа на релацији Словенија–Хрватска.
И шести чланак објављен 2015. године, припада скупини чланака који су посвећени мигрантима на балканској рути. Реч је о вести да је у недељу 25. октобра 2015. године на ванредном мини-самиту у Бриселу дошло до договора између земаља на тзв. балканској рути са Немачком о бољој координацији масовног прилива мигранта. Најављено је да ће половина нових прихватних капацитета бити отворена у Грчкој. Слање 400 припадника снага безбедности у Словенију, затим систематичнија регистрација миграната на спољним границама и свакодневна размена информација између суседних земаља, као и обавеза да „обесхрабри кретање избеглица или миграната до граница друге земље у региону” кључне су прихваћене обавезе. У чланку се помиње да земље Балкана страхују да ће се мигранти трајно настанити у њима, док Словенија прети да ће и она поставити баријеру ако јој ЕУ не пружи довољно подршке. Le Monde, у овом контексту преноси битну изјаву Ангеле Меркел да се терет проблема избеглица мора прерасподелити између Турске и Европе.
Седми чланак из 2015. године објављен је крајем октобра и посвећен је проблемима миграната. Под насловом „Хитан план за смирење тензија на балканској рути”, Le Monde пише да се на крају Самита постигао договор о стварању 100.000 прихватних места, али да се није дошло до решења свих проблема кризе. Ипак, закључак дневника је да су се умањиле тензије иземеђу земаља у региону, које једна другу оптужују да су одговорне за долазак хиљаде азиланата и избеглица на њихове територије. Истовремено, остварен је и циљ да се спречи да друге земље затворе границе, као што је то урадила Мађарска.
Осми чланак из 2015. године објављен је 20. новембра и говори о постепеном затварању балканске руте. Извештава се да је нагло дошло до тога да је прелазак Балкана за мигранте који не долазе из Ирака, Сирије или Авганистана постао тежак. Словенија, Србија, Хрватска и Македонија су потврдиле да ће одбијати мигранте из земаља које нису сигурне (афричке земаље, Пакистан, Бангладеш). Чланак доноси информације да је све више економских миграната, те да је Словенија на пример покушала да врати 162 мигранта међу којима је највише Мароканаца у Хрватску, али их је она одбила и најавила да ће мигранти из земаља „које не могу имати користи од међународне заштите бити враћени у Србију”. Истовремено, онима који не могу наставити пут, неће се дозволити улазак у Србију из Македоније. Проблем који се овде разматра мора се посматрати у контексту 15. новембра 2015. године и терористичких напада у Паризу. Француски лист наводи да званично ова ланчана одлука није повезана са доказаном употребом балканске руте почетком октобра од стране терориста из Сирије, али је званична информација о овоме утицала, по оцени дневника Le Monde, да земље појачају своју контролу граница иако је јасно да се међу мигрантима тешко могу уочити терористи.
Остави коментар