БАЛКАНСКИ РАТОВИ, ПОБЕДЕ ИЗ ПРОШЛОСТИ ПРИМЕР ЗА БУДУЋНОСТ

БАЛКАНСКИ РАТОВИ, ПОБЕДЕ ИЗ ПРОШЛОСТИ ПРИМЕР ЗА БУДУЋНОСТ

Аутор: мср Срђан Граовац

                Важан геостратешки положај Балканског полуострва у многоме је предодредио његову судбину да буде обележена интезивним политичким сукобима и кризама. Вековима су се ту укрштали путеви којима су трговачки каравани превозили робу са севера на југ, истока на запад и обрнуто. Истим тим путевима кретале су се бројне војничке експедиције у својим освајачким походима. Место спајања Европе и Азије самим тим је претворено у крваво бојиште где су се сударале цивилизације, преплитале религије, а народи који и данас ту живе остали су сукобљени, разједињени и заточени у вртлогу међусобно супростављених интереса. Велике силе неспорно сносе одговорност за такво стање. Намерно су подстицале антагонизме између балканских народа не би ли на том геополитички важном простору што лакше оствариле своју доминацију. Национална и верско-конфесионална хетерогеност Балкана омогућила им је да водећи се оном чувеном римском политичком максимом завади па владај успостављају своју превласт. И саме политичке елите у том делу Европе су својом традиционалном неспремношћу на међусобну сарадњу сопствени животни простор учинили плодним тлом за политичке интриге светских моћника. Захваљујући свему томе Југоисток Старог континента је остао трајно обележен као економски заостала област, сурових, бескомпромисних и незрелих људи, а појам Балканац постао је нешто попут карактерне особине која нарочито међу другим Европљанима асоцира на негативно и примитивно понашање. Ретко кад су лидери у овом делу света смогли снаге да се одупру „спољном фактору“, да оповргну те предрасуде и покушају кроз међусобну сарадњу да пронађу решење за своје спорове. Балкански ратови су управо због тога важни. Истовремено, они представљају један позитиван пример те сарадње и нешто што може представљати узор за све политичке елите на овим просторима и данас. Али исто тако они показују колико је мешетарење великих сила на Балкану погубно по интересе свих народа који ту живе.

                Први планови који су подразумевали заједничку борбу поданика Османског царства у циљу њиховог ослобођења од вишевековног ропства настали су још током XIX века. Тајна грчка организација Хетерија радила је на припреми општег устанка балканских хришћана који би предводио зачетник Српске револуције, Ђорђе Петровић Карађорђе. Због своје популарности међу потлаченом хришћанском рајом у Отоманској царевини и стеченог војничког искуства у вишегодишњој борби против Турака, Карађорђе је представљао идеалну личност да предводи један такав подухват. Међутим, глобални интереси великих сила у том историјском тренутку нису им били наклоњени. План није дочекао своју реализацију, а вожд Карађорђе је доживео трагичну судбину. Убијен је у Србији где је дошао са намером да делује у правцу покретања велике балканске револуције. Неколико деценија касније сличан подухват је планирао и српски кнез Михаило Обреновић. Водећи се геслом Балкан балканским народима склапао је савезе са Црном Гором, Грчком, Румунијом и виђенијим представницима бугарског народа како би заједничком акцијом протерали Османлије са Балкана. Нажалост, ни његови напори нису дали резултате. Михаило је страдао од руке атентатора 1868. године у Кошутњаку надомак Београда. Михаиловом смрћу пали су у воду и његови планови, а сан о коначном ослобођењу свих балканских хришћана остао је недосањан све до друге деценије XX века.

Међудржавни политички односи на Југоистоку Старог континента почетком XX столећа били су веома заоштрени. Православни балкански народи имали су идентичне интересе када је у питању судбина Османског царства, а то је било његово протеривање са Старог континента и коначно ослобађање њихове још увек поробљене једноверне браће. Међутим, њихове супростављене претензије према територији која би заједничком борбом била ослобођена од турске управе су ту сарадњу чиниле немогућом. Нерешиву енигму за Бугаре, Грке и Србе представљало је питање како поделити Македонију. Сви су полагали право на ту територију, а хришћанско становништво на тој земљи сматрали су делом свог националног колективитета. Самим тим нико од тих народа није био спреман на велике компромисе који би омогућили заједничку акцију против Турака, а исто тако нико од њих појединачно није имао довољно војничких капацитета да самостално ослободи ту територију. Тиме је статус кво на југоистоку Европе био запечаћен и то не само вољом великих сила, које су зарад својих интереса одржавале у животу Болесника на Босфору, већ и међусобно супростављеним тежњама балканских држава. За то време, европске провинције Отоманске империје биле су у стању константног хаоса, а влада у Истанбулу једноставно није могла успоставити ред и правни поредак у тим областима своје државе. Злочини против живота и имовине хришћанског живља били су свакодневни. Албанци су подизали устанке јасно исказујући своју намеру да за почетак бар успоставе своју аутономну област у Турској. Територије на које су полагали право између осталог су биле и оне које су својима сматрали Срби, Грци, па и Бугари. Све већа спремност турских власти да се изађе у сусрет овим албанским захтевима, у великој мери је стварала бригу код влада балканских држава. Са друге стране, постојала је и реална опасност да се велике силе умешају у поделу турских територија. Аустроугарска је имала јасне планове да преко Босне, коју је већ анектирала, Новопазарског санџака и Македоније изађе на Егејско море код Солуна. Исто тако и Италија је имала своје интересе на Јадранској обали. Победом у рату који је покренула против Отоманске империје 1911. године, Италија је Турцима одузела Либију и тиме јасно показала намеру да ствара сопствену империју на рушевинама Османског царства. Страх да би питање турских територија у Европи могло да се решава и без воље балканских народа преломно је утицао на њихове политичке елите и натерао их на међусобну сарадњу у циљу заштите сопствених интереса.

                Од свих великих сила једино је Русија била безрезервно заговорник уништења Османског царства. Наравно, ова моћна империја вођена својим политичким тежњама видела је у томе шансу да коначно овлада Босфором и оствари сан о изласку на топла мора. Балкански народи су самим тим били њени природни савезници и неко са киме је руска царевина могла да усклади и оствари своје политичке планове. Управо због тога је њена дипломатија посредовала у преговорима између влада Србије и Бугарске и тим чином узела активно учешће у стварању Балканског савеза. Тајни преговори који су вођени од 1911. године кулминирали су састанком у Софији од 29. фебруара до 13. марта, који је завршен потписаним споразумом између председника влада две балканске државе, српског Милована Миловановића и бугарског Ивана Гешова. Суштински, то је био одбрамбени споразум који је предвиђао међусобну помоћ у случају када би једна од држава потписница била изложена агресији неке треће државе. Тајни део овог уговора је подразумевао заједничко деловање против Турске царевине и поделу Mакедоније. Према том договору Србија би добила шарпланинско подручје, укључујући Новопазарски санџак, „Стару Србију“ и излаз на Јадранско море са луком Драч, а територија јужно и источно од Родопских планина и реке Струмице требало је да припадне Бугарској. Остао је споран један део средишње Македоније око кога није било могуће постићи договор па су предвиђене две могућности. Прва је била аутономија за ту област, а ако би се то показало као неизводљиво, онда би и та област била подељена уз арбитражу руског цара. Иначе, и свако друго спорно питање које би се евентуално током рата појавило, било је предвиђено да се такође решава уз руску арбитражу. После српско-бугарског споразума постигнут је и договор између Бугарске и Грчке са том специфичношћу да он није предвиђао поделу ослобођене територије између две државе. Разлог је лежао у тврдом ставу обе стране када су у питању њихове аспирације према Солуну. Како тај спор не би проузроковао одуговлачења ратних операција територијално питање је остављено да се решава по окончању рата. Закључени су и појединачни споразуми Бугарске и Србије са Црном Гором. Црногорске територијалне претензије нису биле у сукобу са бугарским аспирацијама, док са српским нису имале озбиљан карактер, нити димензије, тако да су ови споразуми знатно лакше постигнути него претходно поменути. Бугарско-српске и грчко-бугарске споразуме било је неопходно допунити војним конвенцијама како би се утврдиле одговарајуће војне обавезе савезника у случају рата са Турском, што је и учињено.

                Уочи почетка Првог балканског рата није постојао заједнички војни план нити јединствена команда балканских савезника. Свака држава понаособ је имала изграђену сопствену ратну стратегију. Бугарска армија је сматрана снажнијом од осталих савезничких војски. Пред почетак сукоба мобилисала је око 370 000 војника, да би касније тај број нарастао на око 600 000 војника. Бугарски ратни план је подразумевао да се главнина њених снага усмери према Тракији и Истанбулу, али истовремено да се дејствује на Маричком фронту и према Македонији. Грци су располагали са слабијим копненим снагама и мобилисали су тек око 120 000 војника са задатком да делују у правцу Епира, Тесалије и Македоније. Међутим, стратешки важну улогу у сукобу који је долазио, требала је да одигра грчка морнарица. Циљ њеног деловања је био остварење превласти над отоманском флотом и успостављање контроле над Средоземним и Егејским морем. Успех грчке флоте онемогућио би пребацивање додатних непријатељских снага поморским путем из Азије на балканско ратиште. Свакако, то би значајно олакшало напредовање копненим снагама балканских савезника. Србија је мобилисала око 230 000 војника и распоредила их у три армије. Прва армија, под командом престолонаследника Александра Карађорђевића, требала је поднети највећи терет у предстојећем рату. Њен задатак је био да офанзивно наступа средишњим делом фронта у Македонији са тежњом да овлада стратешки важном висоравни Овче Поља. За српске војнике то би значило заузимање бољих позиција пред  сукоб са главнином непријатељских снага, односно турском Вардарском армијом. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића морала је да штити лево крило Прве армије. У садејству са бугарским снагама, распоређеним у њеном саставу, њен задатак је био да напредује кроз Македонију и прикључи се Првој српској армији на Овче Пољу. На исту локацију је требало да пристигне и Трећа српска армија под командом генерала Божидара Јанковића која је штитила десно крило Прве армије. Правац којим је она дејствовала подразумевао је да предходно мора ослободити Косово и Метохију. Обједињавањем све три армије на тој стратешки важној коти био је део ратног плана српске Врховне команде са циљем да се обезбеди бројчана надмоћ и стратешки боља позиција у одсутној бици која се ту очекивала. Мања Ибарска војска усмерена је ка Новопазарском санџаку где се очекивала брза победа и спајање са Црногорском војском. Иначе, Црна гора је имала тек 35 000 војника и застарелу војну технику, а приоритет њене команде је био заузимање Скадра. Са друге стране, турска војска је могла мобилисати знатно више војника него њени противници. Међутим, због огромног пространства Османског царства, брзо пребацивање трупа копненим путем на Балкански фронт било је неизводљиво. Велики реформатор турске војске, немачки генерал Колмар фон дер Голц у таквим околностима је предвидео дефанзивну тактику за турске снаге у Европи. Задатак им је био да задржавају балканске савезнике и чекају појачање. Додатне трупе су за то време требале да пристигну из Азије и одлуче исход рата у њихову корист. Међутим, турски командант генерал Назим-паша није испоштовао ни овај план ни препоруке главно-командујућег османске војске Ахмед Изет-паше који је такође био заговорник дефанзивне тактике.  Донео је, испоставиће се, кобну одлуку да се супростави балканским савезницима на свим фронтовима, истовремено.

                Крајем септембра 1912. године, савезници су отпочели мобилизацију својих војски. Према раније постигнутом договору, Црна Гора је 8. октобра 1912. године прва објавила рат Османском царству. Остали чланови савеза су се држали по страни, јер у том моменту нису знали какав ће бити став великих сила према овом њиховом ратном подухвату. Да је којим случајем спољни притисак у правцу да се војне операције на Балкану обуставе био неиздржив, Црна Гора као најмања од свих савезничких држава не би претрпела значајне губитке. Суштински то би значило и одлагање ратних операција за неке повољније околности. Међутим, како су велике силе процениле да савезници немају довољно капацитета за победу над Турцима, пустили су да се ствари одвијају својим током, убеђени да ће балкански народи поразом у том рату добити заслужену лекцију. Увидевши да у противљењу великих сила рату нема пресудне одлучности, у року од седам дана Србија, Грчка и Бугарска су се прикључиле Црној Гори. Пламен сукоба се проширио Балканом. Командант турске вардарске армије, Зеки-паша одлучио је да не заузима одбрамбене позиције, него је кренуо у сусрет Првој армији престолонаследника Александра. Тим чином, у старту је онемогућио спровођење у дело српског ратног плана о концетрацији снага на Овче Пољу. До битке је дошло знатно раније него што је то српска Врховна команда на челу са генералом Радомиром Путником очекивала. Главнина турских снага се сударила са српским дивизијама 23. и 24. октобра код Куманова. Иако су комуникације у српској војсци у почетку биле веома лоше, а веза штаба са првим линијама фронта слаба, захваљујући способности и храбрости нижег официрског кадра и обичних војника српска војска је извојевала своју прву победу. Кумановска битка представља први у низу од многих великих тријумфа које је српско оружје остварило за шест година борбе у Балканском и Великом рату. Куманово, уствари представља само почетак, битку у којој се српска војна машинерија још загревала и стицала драгоцено искуство за бојеве који су тек долазили. Важно је напоменути, да готово све време Кумановске битке, српска Врховна команда није била свесна тога да се њена војска сударила са турском Вардарском армијом већ је претпостављала да су то споредне турске снаге. Тиме је изгубљено драгоцено време у опрезном наступању српских војника. Турски пораз је био толиких размера да је једна јача офанзива могла значити потпуни слом Вардарске армије у Македонији. Даљим развојем догађаја, дата им је још једна шанса да се консолидују, што су они и учинили. Последњи покушај Турака да зауставе српску офанзиву био је код Битоља. Међутим, силно мотивисани и победама охрабрени српски војници су у периоду од 16. до 19. новембра 1912. године у Битољској бици нанели непријатељу коначан пораз. Турска Вардарска армија тиме је била уништена, а резултат српског ратовања отелотворио се у величанствен успех српског национа. Македонија је ослобођена, а још пре тога Космет и Новопазарски санџак. За српске војнике ни то није био крај. Морали су наступати даље у правцу албанских планина и јадранске обале како би обезбедили Србији излаз на море, али и тај циљ ускоро је био испуњен. Заузели су већину Албаније са стратешки важном луком Драч. За то време грчка флота је на мору изборила надмоћ над османском и тиме успешно онемогућила пребацивање нових турских снага на балканско бојиште. Грчке копнене трупе су оствариле значајан добитак. Ослободиле су и запоселе Солун, само који  сат пре него што су ту пристигле и бугарске снаге. Тиме је настала напета ситуација између бугарске и грчке војске, која је претила да ескалира у њихов међусобни сукоб око ове стратешки важне луке на Егејском мору. Бугари су поразили Турке на Маричком фронту, док су на Тракијском имали мање успеха. Уз велике жртве потиснули су османске снаге према резервним положајима на линији Чаталџа, али су ту заустављени. Нису успели ни у намери да заузму Једрене. Због тога је Србија Бугарској у помоћ упутила дивизије Друге армије под командом Степе Степановића како би заједничким снагама сломили турски отпор. Увидевши тежину ситуације у којој су се нашли, Турци су преко великих сила тражили примирје које је и склопљено 3. децембра 1912. године.

                Успостављањем примирја отпочели су и мировни преговори у Лондону. За владу у Истанбулу то је био само изговор како би добила на времену и довела нове свеже снаге на бојиште. У том тренутку савезници су под својом контролом држали готово цео Балкан осим уског појаса територије око Истанбула и утврђених градова Јањина и Скадар. По истеку примирја у фебруару 1913. године, Турци су учинили последње напоре како би преокренули ратну срећу на своју страну. Испоставиће се, безуспешно. Здруженом српско-бугарском акцијом коначно је заузето Једрене. Грци су ослободили Јањину, а Срби и Црногоци Скадар. Претрпевши нове поразе, Турска је морала кренути путем склапања мира. На преговорима у Лондону одрекли су се свих територија на Балкану западно од линије Енос-Мидија. Мир је потписан 30. маја 1913. године,  чиме је рат и формално окончан. Међутим, поједине велике силе, нарочито Аустроугарска и Италија биле су видно незадовољне успехом Балканског савеза. Аустроугарска се максимално ангажовала у правцу разбијања овог пакта, али пре свега анулирања ратних успеха Србије. Проглашењем независне Албаније у Валони, „јабуака раздора“ је убачена између савезника. Аустроугарске дипломате су одиграле кључну улогу у том чину иза кога је стала и Италија. Подршка коју су Албанци тада добили у стицању своје независности била је последица жеље ове две велике државе да се спрече излаз Србије на Јадранско море. Самим тим добар део територије који је према предратном српско-бугарском договору требао припасти Србији остао је у саставу Албаније. Србија је била принуђена да тражи компензацију на другој страни у Македонији што бугарска влада никако није желела да прихвати. У свом инсистирању да натера Србију на поштовање предратног договора, Бугарска је имала пуну подршку Аустроугарске која је на тај начин перфидно подривала Балкански савез. Бугарска је ушла у сукоб и са Грчком око Солуна па је избијање великог конфликта међу дојучерашњим сарадницима постајало све извесније. У оваквим околностима Русија је требало да одигра улогу арбитра између завађених братских православних народа. Уосталом, очување јединства балканских држава било је у виталном интересу Русије. Међутим, време је показало да руско посредовање није дало резултата. Односи између Бугарске са једне и Грчке и Србије са друге стране, све више су се заоштравали. Напету ситуацију на крају је прекинула Бугарска. Охрабрена подршком званичног Беча, у ноћи 29. јуна њена војска је напала српске положаје на реци Брегалници и грчке положаје према Солуну. Тиме је отпочео Други балкански рат. Упркос изненадном нападу српске снаге су се веома брзо консолидовале, поразиле бугарске трупе и натерале их на повлачење. Победом на Брегалници српска војска се у духовном смислу „осветила“ за пораз на Сливници 1885. године и јасно показала свету која армија представља најјачу војну силу на Југоистоку Старог континента. Грчке снаге су такође одолеле бугарским нападима, а када су се у рат против Софије укључиле Румунија и Турска, бугарској влади остало је једино да затражи мир. Преговори вођени у Букурешту закључени су миром 12. августа 1913. године. Бугарска је претрпела значајне територијалне губитке. Поред тога што је принуђена да се одрекне Солуна у корист Грчке и готово целе Вардарске Македоније у корист Србије, морала је да препусти Румунији Добруџу, а Турској Једрене. Било је то исто Једрене, које су Бугари у претходном рату, уз толико проливене крви и српску помоћ заузели.

Ослободилачки и победоносни рат за балканске народе који је започео 1912. године имао је трагичан епилог већ наредне 1913. године. Бенефити остварени заједничком борбом у виду војничких победа и ослобођења поробљених балканских хришћана, на неки начин, анулирани су међусобним крвавим ратом око поделе ослобођених територија. Још једном се показало колико нереалне амбиције политичких елита и неспремност за компромисе заједно са великим упливом страних сила могу бити погубна комбинација за егзистенцију и судбину народа на Балкану. Рат који је требао донети слободу и јединство за све народе Југоистока Европе, само делимично је окончан успешно. Неспорно је да су се тим ратом народи на Балкану коначно ослободили власти једне ретроградне Царевине. Омогућена је модернизација и развој скоро целог Полуострва, али исто тако пало је много зле крви између дојучерашњих савезника. Последице су се виделе већ наредних година и деценија када су у два светска рата од стране Бугара почињени бројни злочини над српским народом. Почињена зверства са јасном геноцидном намером тада су упорно правдана држањем Србије према Бугарској у току Балканских ратова. Зачарани круг мржње и неповерења тиме је успостављен, а поуке из Балканских ратова су убрзо заборављене или никад нису ни извучене. Због тога је данас, када су међуетнички односи на Југоистоку Европе и даље пуни неповерења, веома важно сагледати те догађаје из Балканских ратова. Јасно ће нам бити видљива чињеница да будућност људи на Балкану у највећој мери зависи од помирења и спремности на сарадњу, јер само кроз сарадњу можемо остварити значајне резултате као што су то успели наши преци у Првом балканском рату. Основни предуслов за то је да узмемо судбину у своје руке и одупремо се вољи светских сила, водећи се начелом Балкан балканским народима, јер у супротном и даље нас чека усуд пиона у вечитој борби великих сила за утицај и доминацију над светом.