Банатска република 1918.

Аутор: др Милош Савин, историчар

Феномен малих, краткотрајних, република насталих на територији јужне Угарске, односно Војводине, током јесени 1918. до сада није свеобухватно обрађен, односно научно анализиран. Слична је ситуација и са Банатском републиком, која је представљала знатно већу и озбиљнију творевину. Како је седиште ове републике било у Темишвару, а већина докумената на мађарском и немачком језику, услед језичке баријере, домаћи историчари су избегавали бављење овом темом. Чињенице којима тренутно располажемо су махом настале у коресподенцији Банатске републике са српском војном командом. Почетком Првог светског рата (1914 – 1918), Аустроугарска је појачала дискриминацију Срба у Војводини. Српски политички прваци су похапшени, а затим већим делом интернирани у друга места унутар Угарске, одакле нису могли да утичу на војвођанске Србе. Ова мера, иако не превише драконска, била је потпуно непотребна. Она је на првом месту представљала србофобну параноју, а не стварну потребу. Уведена је цензура, забрањена су окупљања, извршена је масовна мобилизација. Дошло је и до одмазде над Србима у деловима Срема и јужног Баната, у које је почетком рата на кратко прешла српска војска.

Српски народни живот, ипак, на подручју Војводине, односно тадашње јужне Угарске, никада није прекинут, цркве су нормално радиле, али су Срби ипак били под будним оком, органа државне репресије. Смрт аустроугарског цара Франца Јозефа 1916. године убрзала је унутрашње урушавање монархије. Дошло је до социјалних сукоба, раскола између Аустрије и Мађарске, а нови цар Карло IV је безуспешно од Антанте тражио сепаратно примирје. Бечки кругови су поново актуелизовили предлоге о тријалистичком уређењу државе, где би поред Аустрије и Угарске била створена и доминантно католичка хрватска федерална јединица, која би поред Хрватске, укључивала Далмацију, Босну и Херцеговину и Срем.  Војводина, без Срема, односно, Бачка, Барања и Банат би овом иницијативом остали у Мађарској.

Српска влада и Југословенски одбор су 1917. године усвојили Крфску декларацију којом је предвиђено ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу – независну, слободну, демократску, уставну, парламентарну монархију на челу са Карађорђевићима. Договорено је и да се Срби, Хрвати и Словенци сматрају једним народом. До коначног пораза централних сила је дошло 15. септембра 1918. године, пробојем Солунског фронта. Србија је ослобођена, а победничка војска је 1. новембра ушла у Београд. Истог дана је мађарска војска положила оружје. Аустроугарска врховна команда је капитулирала, иако јој се држава већ пре тога распала.

Још почетком самог рата Социјалдемократска партија Угарске  заузела је антиратни став по инструкцијама Социјалистичке интернационале. Крајем Првог светског рата Социјалдемократска партија Мађарске улази у коалицију са грађанским политичарем  грофом Михаљем Карољијем са којим дели идеју општег права гласа, аграрне и делимичне друштвене реформе, демократизације друштва али и народносног права. Карољи као представник доследне независне четрдесетосмашке политике се залагао, још пре рата, за смањење аустро-немачког утицаја на Мађарску, те на побољшавање мађунационалних односа унутар саме Мађарске, тј. Угарске. Попут пост-револуционарног кошутовог учења, Карољи је видео мађарску спољнополитичку перспективу у савезништву са Србима и Румунима.

Карољи на челу прве мађарске републиканске владе је војвођанским радикалима, као најбројнијој српској политичкој групацији, блиској идејама грађанског радикализма, понудио договор о најширој аутономији Српске Војводине у оквиру Мађарске. У овакву Војводину би ушле јужна Бачка и скоро цео источни Банат без северног потисја. Срби и Буњевци су пре тога приступили договорима са циљем да се изврши отцепљење од Мађарске. У Новом Саду је почела организација Српског народног одбора, који је до 3. новембра организовао Народну стражу. Педесет добровољаца, народних стражара, се у Николајевској порти заклело на верност Народном одбору, а у заклетви је истакнуто да ће гарда чувати живот и имање свих грађана, без обзира на националну и верску припадност. У наредним данима гарди се придружује и војна формација састављена од 1.500 ослобођених српских ратних заробљеника. Народни одбор је успоставио ред и мир у Новом Саду, те дочекао долазак војске краљевине Србије 8. новембра.

Дефинисање граница Војводине према Румунији и Мађарској је представљало велики проблем. Само су границе Срема биле неспорне са југословенског становишта. Барања, Бачка и Банат су биле три одвојене жупаније у угарском државно-административном систему, који није препознавао Војводину. На Париској мировној конференцији ће се показати да од војвођанских области није била спорна само јужна Бачка, те минијатурни подунавски део Баната од Перлеза до Ковина. Током јесени 1918. на подручју аустроугарских земаља, на које је претендовала будућа југословенска држава, створено је десетак република, које су прокламовале своју независност.  Обично се, попут случаја села Кусић и Златица у Банату, радило о самопроглашеним творевинама на нивоу једног села или места, формираним од стране, локалног зеленог кадра или сеоске сиротиње. Највећа од њих је била Банатска република, проглашена 31. октобра 1918. године у Темишвару. Гроф Карољи ће у преговорима са новосадским радикалима понудити и аутономну Српску Војводину у коју би ушле јужна Бачка и Банат сем северног потисја.

Српска војска је 6. новембра без отпора прешла у Војводину. Београдским примирјем 13. новембра, Мађарска је пристала да у потпуности измести војску, која је раније капитулирала, ван линије раздвајања коју су одредили савезници, али је договорено да цивилна управа све до мировне конференције остане у рукама Мађарске. Демаркациона линија је заузимала знатно веће подручје од онога које ће ући у будућу југословенску државу. Народни одбор из Новог Сада је отпочео са организовањем огранака широм Војводине. У његов рад су, поред војвођанских Срба, укључени Буњевци, Шокци, Русини, Словаци и Хрвати, ради организовања Велике народне скупштине која ће донети одлуку о будућности Војводине. Усвојен је правилник о избору посланика, који је био знатно савременији од изборних закона који су важили и у Мађарској и Србији, и у будућој југословенској држави. Жене су добиле једнако право да бирају и да буду биране, а укинут је било какав имовински цензус.

Крфска и Женевска декларација, и једна од Вилсонових 14 тачака су предвиђале искључиво право народа, али не и земаља, на самоопредељење. У први план је дошло и питање да ли да се Војводина уједини у заједничку југословенску државу путем Државе СХС, за шта се залагала Социјалдемократска група по договору са вођом Срба из Хрватске, Светозарем Прибићевићем, или да путем  декларативног прикључења Србији ступи у нову државу, што су пропагирали војвођански радикали у дослуху са србијанском владом. Унутар Народног већа државе СХС дошло је до размимоилажења и отезања. Светозар Прибићевић, потпредседник Народног већа из Загреба је, по Васи Стајићу, поручио Народном одбору у Новом Саду, да „кида“ своје односе са Загребом. Народни одбор је одржао конференцију 50 најистакнутијих чланова, која је, са само два гласа против, донела одлуку да се Војводина преко Државе СХС уједини са Србијом и Црном Гором, а у случају да Народно веће из Загреба убрзо не приступи уједињењу, да се Војводина директно придружи Србији. Ускоро је кроз договоре са српским министрима, ипак договорено да Велика народна скупштина донесе одлуку о присаједињењу Србији, као првом кораку ширег југословенског уједињења. Војвођанима се журило са отцепљењем од Угарске, а није било реално очекивати да ће се хрватски и словеначки политичари приоритетно залагати за што повољније спољно разграничење Војводине са Румунијом и Мађарском, када су и сами имали исти проблем.

Србија је, због великих жртава и победе у рату, уживала изванредну међународну популарност и симпатије. На ванредном конгресу Социјалдемократске странке Угарске, 13. октобра 1918. године, у оквиру званичног реферата који је поднео др Жигмонд Кунфи, посебно је апострофирано право немађарских народа Угарске на самоопредељење, али у оквиру независне Мађарске  која не би мењала спољне границе.

Након Кунфијевог говора своје говоре су одржали представници мањинских секција Социјалдемократске странке угарске. Ове секције су од раније постојале, али им није придаван ни приближан значај као 1918. године. Испред српско-буњевачке секције конгресу се обратио Гавра Живановић, апострофирајући посебно патње кроз које је српски живаљ мађарске прошао током рата, али и скрећући пажњу за недостатак емпатије Социјалдемократске странке према томе. Живановић је од странке захтевао потпуну укљученост Срба у све њене органе, окарактеришући Мађарску као такозвану домовину. Мањинске секције су ускратиле подршку странци у наредном периоду. Мађарска грађанска левица удружена са социјалдемократама је, након бурних демонстрација 25. октобра, формирала Мађарско народно веће. Циљ овог органа, прецизније рећи владе, на чијем челу се налазио Карољи, било је спровођење реформи, како би се спречила социјалистичка револуција, те очување спољних граница Угарске, давањем аутономних права народностима. Социјалдемократе које су подржале овакву владу се често, по традицији социјалистичких историографа, називају „десне“ социјалдемократе, како би се нагласило њихово одустајање од револуције совијетског типа.

Још почетком рата готово у целом банату је замро политички живот. Изузетак је био наравно Темишвар, највећи града и индустријски центар. Посебан импулс политичком животу Темишвара дају догађаји из 1916. године као и руска фебруарска, буржоаско демократска револуција. Апсолутну доминацију у Темишвару преузимају „десне“ социјалдемократе. Значајан број аустроугарских официра југословенских националности се формално у међувремену пвиновао тзв. држави Словенаца, Срба и Хрвата. Слично се дешавало и са Чесима. Српска војска је прелазила Дунав, а за њом и француска. Генералштабни потпуковник Алберт Барта из Темишвара је на официрске консултације позвао др Отоа Рота, темишварског адвоката и кључну личност тамошњих социјалдемократа. На официрском састанку ком је доминирао др Рот, присуствовали су и представници грађанских левих странака, те представници радничких синдиката. Доминантна Ротова теза је била, да мађарска влада нема капацитет да сачува Банат, због револуционарних догађаја у Будимпешти, те да је неопходно створити самостално Банатско народно веће, које ће одлучивати о судбини Баната. Након официрског збора, официри, радници, и грађански политичари су отишли у темишварску Градску кућу, где је у присуству градоначелника, и жупана Тамишке жупаније, те одборника из постојећег сазива, проглажена независна Банатска република. Као цивилни комесар на челу републике налазио се Рот, док је војни комесар био Барта. Створено је и народно веће у коме су заступљене све банатске националности. Рот и Барта су се заклели да ће се борити за права најсиромашнијих грађана, али гарантујући свима личну и имовинску безбедност.

Формирање, Банатске републике је имало неколико стратешких циљева. Први је био очување јавне безбедности и исхрана становништва, поред тога циљ је био очување територијално целовитог Баната (Тамишка,Торонталска и Крашо-Северинска жупанија), те избегавање да на подручју Баната дође до рата и оружаних сукоба. Дугорочна идеја је била, да ако је могуће аутономни Банат, буде самостални део Мађарске, али ако то не буде могуће, јужнословенске државе. Улазак у састав Румуније је била најмање пожељна опција.

Банатска република је већ 4. новембра формирала Грађанску гарду, и прогласила преке судове, због масовних пљачки и безвлашћа. До војне интервенције, од стране банатске гарде је дошло у Меленцима, Куманима, Новом Бечеју и Ечки, пре свега због разбијања упоришта зеленог кадра. Прогласи Банатске републике су штампани четворојезично – на Мађарском, Немачком, Српском и Румунском језику. Банатска република је имала аспирацију над целим географским Банатом, али у пракси је контролисала Темишвар и околину. Не може се извести закључак да је ова творевина, на било који начин била дискриминаторска према Србима и Румунима, иако је било јасно да ови народи очекују решење свог националног питања у Букурешту и Београду. По инструкцијама Темишвара, Банатска народна већа су почела да се оснивају широм Баната, али су у њих у највећем броју улазили представници немачког народа, затим Мађари, а остали народи ретко. Након саветовања са мађарском владом у Будимпешти, већ 7. новембра, Банатска република је на мистериозан начин престала да постоји, прерастајући у комесаријат мађарске владе за Банат, који ће трајати до 20. фебруара 1919. године, такође под руководством др Отоа Рота. Албет Барта је напустио свој положај те постао војни министар мађарске републике. Банат као мађарски комесаријат је био творевина цивилног карактера.

Тринаестог новембра 1918. године у Београду, после више неуспеха, склопљено је званично примирје између Антанте и Мађарске. По одредбама овог примирја, Антантина војска је заузела демаркационо подручје, а цивилна управа је остала у рукама мађарске администрације. У пракси су органе локалне и државне власти, уз прећутну сагласност Српске војске, преузимали Српски народни одбори. Демаркационом линијом, на којој је стојала српска војска, нису обухваћени најисточнији делови Баната, који су одмах предати Румунији. Приликом заузимања подручја Тамишке жупаније, односно темишварског Баната, у недостатку прецизнијих упутстава, српска војска се држала ригидно одредби Београдског примирја, не мешајући се у рад цивилних органа којима је управљао др Рот.

Команданти Моравичке и Коњичке дивизије, које су окупирале Банат, су се до те мере слепо држали Београдског примирја, да им је убрзо српска војна команда, проследила појашњење, по коме затечено стање треба толерисати, само ако су представници локалних српских одбора сагласни са тиме, а уколико Срби желе да промене ситуацију, српска војска је обавезна да им помогне у таквим намерама. Ускоро је стигла и много јаснија команда у којој се инсистира на ослобађању српског становништва од наслеђених мађарских административних органа. Након доласка српске војске у Темишвар, дошло је до сусрета команданта Коњичке дивизије, генерала Ђорђа Ђорђевића са комесаром Ротом. Већ на првом састанку Рот је апеловао на генерала Ђорђевића да српска војска окупира простор око Петрошенија и заштити пругу до Темишвара. Овај предео је остао источно од демаркационе линије, и предат Румунији. На овај начин део Баната, који је запосела српска војска, а тиме и Темишвар као највећи привредни центар, одсечени од рудника угља у околини Петрошенија.

Ђорђевић је у својој депеши врховној команди веома позитивно описао др Рота, као младог, способног политичара „Јеврејина, интернационалисту“. Како би додатно придобио генерала Ђорђевића, Рот је затражио од њега списак угледних Срба, које би одмах именовао на значајније функције у Темишвару. Ђорђевић је почео да верује како би сарадња са Ротом имала кључни утицај за придобијање банатских Немаца и Јевреја за југословенску државу. Ђорђевић је преувеличавао Ротов утицај на раднике, верујући да овај под контролом држи две стотине хиљада радника широм Баната.

Постоји спекулација да је генерал Ђорђевић временом остварио неку врсту коруптивног односа за др Ротом, пошто је постао брана његовој смени, коју је захтевала Народна управа из Новог Сада. Између Народне управе и генерала Ђорђевића дошло је до веома затегнутих односа. Ђорђевић је одбио да прихвати одлуку Народне управе и да на место жупана Тамишке жупаније постави Мартина Филипона, Србина католичке вере.

Београд је једно време спроводио двоструку игру у Банату, покушавајући да подиђе Мађарима, Немцима и Јеврејима, рачунајући на то да ће они, у случају спора са Румунима, око разграничења, када схвате да је Мађарска испала из игре, масовно на пребисциту подржати југословенску опцију. Ђорђевић је у Народној управи добио жестоког непријатеља, а њени представници Јован Лалошевић и Игњат Павлас су се упутили у Београд да се жале због несарадње на подручју Темишвара. Како је широм Баната остављен велики део државних чиновника нижег ранга из претходног периода, они су и даље упутства и дописе које је слала влада Мађарске стављали у правни поступак. Такође, по упутствима мађарске владе дошло је и до великих штрајкова у Банату. Ова чињеница је отворила очи Београдској власти, па је одлучно кренула у подршку органима Народне управе у ликвидацији претходног стања.

Упркос промени званичног курса, политички неискусан генерал Ђорђевић је и даље штитио др Рота, помаушћи му у идеји да се одрже избори за ново Банатско веће, које би наводно донело одлуку о сецесији од мађарске и прикључењу Баната Краљевини СХС. По Ротовој математици, у овај орган би требало да уђе четрдесет Срба, које би именовала Народна управа, као и пропорционално броју становника, посланици мађарске, немачке и јеврејске националности. Прихватање оваквог већа је спадало у домен озбиљне политичке авантуре, посматрано из југословенског угла. Наиме Велика народна скупштина у Новом Саду је још 25. новембра донела одлуку о прикључењу Баната Србији ради брже југословенске интеграције, а 1. децембра исте 1918. године, формирана Краљевина СХС. Упркос све јаснијим захтевима да се Рот елиминише из власти, Ђорђевић је остајао нем на њих. Прву конкретну акцију преузео је Ђорђевићев надређени, војвода Бојовић, који је суштински захтевао Ђорђевићеву смену, сматрајући да је његовом наивношћу командовао Рот. Не желећи да буде смањен, Ђорђевић је затражио од врховне команде пензионисање, што није прихваћено, већ је смењен и позван у Врховну команду у Београд, ради прекоманде. На Ђорђевићево место у Коњичкој дивизији, постављен је Пуковник Никола Цоловић, који је већ двадесетог фебруара извршио смену свих дотадашњих мађарских органа у Темишвару.