Аутор: Проф. др Горан Васин
Херцеговачки устанак и Велика источна криза спадају у ред преломних политичких догађаја друге половине 19. века. Српске државе и српски устаници у Босни и Херцеговини питања своје државне независности решавали су у склопу спољнополитичких игара великих сила. Српски посланици на Угарском и Хрватском сабору нису имали могућности да сем беседа и преношења вести у штампи активно помогну ратне напоре за уједињење Српства. Штампа у Монархији преносила је и даље врло подробно дешавања са бојишта, вести о победама и поразима. Либерална штампа посебно је у први план истицала манифестације пријатељства између Мађара и Турака, константне антисрпске натписе у пештанској штампи и ликовање приликом победа турске војске над Србијом током ратних дешавања 1876, 1877−1878. На тај начин положај Срба у Монархији додатно се погоршао, а посебно Милетићевим хапшењем и велеиздајничким процесом.
Почетак српско-турског рата 1876. донео је и спољнополитичке притиске на Кнежевину. Дана 8. јула 1876. године Аустроугарска и Русија потписале су тајни споразум у Рајхштату. У случају победе Србије и Црне Горе проширења су могућа само у правцу Новопазарског санџака, а Босна и Херцеговина су постале територије у интересној сфери Аустрије. Исти споразум допуњен је и потврђен конвенцијом у Будимпешти 15. јануара 1877. Кнежевина Србија је у ратовима 1876−1878. извојевала државну независност. Поред почетних неуспеха у јесен 1876, који су резултирали прекидом ратних операција и примирјем, наставак рата показао се као неминовност избијањем руско-турског рата 24. априла 1877. Поновни улазак Србије у рат новембра 1877. донео је велики тријумф српског оружја. Редом су ослобађана места: Прокупље 18. децембра, Паланка 24. децембра, Пирот 28. децембра 1877, а Ниш 11. јануара 1878. године. Недуго затим освојени су Лесковац и Врање, 30. јануара 1878.
Србију је чекало непријатно дипломатско изненађење. Турској је од стране Русије издиктиран неповољан Санстефански мир 2. марта 1878. Спољнополитичка ситуација Србије после Санстефанског мира није била повољна. Босна и Херцеговина добијале су аутономију под турским покровитељством. Русија је стварањем Велике Бугарске витално угрозила интересе Кнежевине Србије, остављајући је без Ниша. Кнез Милан био је енергичан да ће Ниш бранити оружјем таман да га руска војска нападне. Ристић је био приморан да тражи алтернативна решења без подршке Русије, која је и сама саветовала Србији да се споразуме са Аустроугарском. Крајем маја 1878. он је почео своје разговоре са Андрашијем. Сам кнез Милан је писао да Србију и Аустроугарску повезују многи интереси. Андраши је после писма српског кнеза прихватио да помогне Србију. Политичку подршку Србији Андраши је условљавао склапањем Трговинског уговора између две државе, регулацијом Ђердапа, изградњом железничке пруге од Београда до Ниша и одрицањем српских претензија према Новом Пазару. Било је сасвим јасно да Балхаусплац жели да искључи сваку могућност јачег ангажовања Србије према Босни и Херцеговини у дужем периоду. На самом Берлинском конгресу 7/19. јуна 1878. Ристића је руски посланик у Лондону Шувалов информисао да је најцелисходније да се Србија споразуме са својим моћним суседом. Слично је саветовао и француски посланик. Ристићу није остављен превелики маневарски простор. Договор са Андрашијем је постигнут 26. јуна / 8. јула 1878. Статус Србије решен је 34. чланом Берлинског уговора који је потписан 13. јула 1878.
Србија је постигла важан успех. Она је у рат кренула као вазална држава, а окончала га тријумфално као независна држава са територијалним проширењима. Притиснута од Аустроугарске она је морала да мења правце свог спољнополитичког деловања и акције према Старој Србији и Македонији. Срби су добили две своје независне државе, које су сада биле у прилици да са позиција међународног права заступају и интересе својих сународника. Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине јесте одложила уједињење, али Кнежевина није могла ризиковати рат са Монархијом који би довео до националне и политичке катастрофе. Ближе повезивање са Аустроугарском значило је свакако и промену политике Кнежевине према Србима у Монархији. Није се могла очекивати некадашња агитација или подршка Србије захтевима Хрватског или Црквено-народног сабора у мери која је била присутна до 1875. С друге стране, и саме прилике код пречана из корена су измењене догађајима током 1875−1876. Српске политичке елите са обе стране Саве и Дунава тек су имале да дефинишу своје нове идеолошке и државне платформе.
Остави коментар