Аутор: Милован Балабан, историчар
Берлински конгрес представља типичан модел британског гледања на Србију. На конгресу је Британија показала у којим оквирима је Србија прихватљива, колико треба да се простире и колики треба према мишљењу острвске империјe да има утицај на Балкану. Конгрес је и данас актуелан, а његов значај је у томе што можемо да видимо како се од 1878. године мало тога променило и што и данашња догађања, данашњи однос Британије и Америке према Србији, можемо да посматрамо у кључу Берлинског конгреса.
Конгрес у Берлину био је ревизија Санстефанског мировног уговора, који је уследио после рата Турске и Русије. Пре овог рата Србија је 1876. била у рату са Турском, у који је ушла после устанка у Херцеговини и под великим притиском Срба изван Србије. Карактеристично је да је за неповољна решења (која су за Србију произилазила из Конгреса, иако је добила независност) била одговорна осим Британија и Русија. Велике силе, супротстављене у својим ставовима кроз векове, сада су нашле заједнички језик када је у питању Србија. Ипак морамо рећи да је, за разлику од британског, овај руски став био нетипичан, те је Берлински конгрес изузетак у руском деловању према Србији.
Источно питање
Источно питање пре 1878. године било је дуготрајни проблем Балкана. Ослабљена Турска дуго је била извор проблема на полуострву. Вишевековно ропство балканских народа у време пада виталности Османлија изазвало је жељу за ослобођењем, што је могло да угрози давно оивичене сфере утицаја великих сила. Оне би у случају евентуалног пада Турске биле угрожене. Отуда је Британија подржавала посрнулу Османлијску империју науштрб легитимне борбе балканских народа за ослобођење, пре свега најјачег народа на овим просторима – српског народа. Српска држава у природним границама се перципирала као капија Русије ка топлом мору. Исто тако, Велика Бугарска била је повезана са изласком Русије на Босфор и Дарданеле, што је била претња изласку православне царевине на Егејско море и Средоземље. Оваква подела карата по Британцима би угрожавала Суец и генерално њихову доминацију на мору.
Простор Балкана је мали, али је могао да наруши британску глобалну доминацију. Отуд британска константна подршка Турској и борба да се истисне руски утицај. Оваква политика је присутна током читавог XIX века. У време Кримског рата Русија је покушала да реши Источно питање заузимањем Константинопоља, који је у визијама многих умних глава Русије био престоница једног новог, великог православног царства. Британија није могла ово да дозволи, те је дошло до Кримског рата и великог пораза Русије.
У контексту ривалитета, пре свега ове две силе, треба да сагледамо став Британије према Балкану и Србији, као и њену неретко зачуђујућу подршку Турској, што је условило дуготрајно одлагање или пак неправедно третирање Источног питања. У истом контексту треба да посматрамо и покушај разрешења Источног питања 1875‒1878. године. На вест о устанку Срба у Херцеговини, као и на његово проширење, Србија, ограниченог суверенитета и још увек слаба, није реаговала. Црна Гора је одмах ушла у рат, да би и Србија 1876. године заратила са Турском. Брзо је поражена, али следеће године долази до конфронтације Русије и Турске и до војних обрачуна. Победа на Турском је била осигурана већ 1878. године.
Почетак кризе и став Британије
Британија је од почетка пратила рат. Став према Србији био је негативан. Јавно мњење острвске империје као и читава њена елита били су крајње негативно расположени према Србији и Србима. Британска краљица Викторија чак је изјавила да су православци на Балкану гори од Турака муслимана. Премијер империје Дизраели рекао је да Словенима не треба дати управу над народом јер они нису способни за тако нешто. Сличне аргументе је имала и глобална (англосаксонска) елита пред бомбардовање 1999. и одузимање Косова и Метохије, што потврђује континуитет доживљаја Срба на Западу, поготово код Англосаксонаца.
У почетку кризе Британија је подржавала Турску. Била је скептична према ономе што ће касније учинити, а то је подршка Аустроугарској у окупацији Босне и Херцеговине. Острвска империја 1875. године још увек рачуна на свог старог савезника Турску, сматрајући да ова има снагу да контролише овај простор. Кључни разлог зашто је Британија почела да подржава Аустроугарску су догађаји у Бугарској (устанак и сламање устанка), потом улазак Русије у рат и стварања Велике Бугарске преко које би Русија изашла на Босфор и Дарданели. Видећи да Турска нема снагу да одврати Русију од њених наума, Британци су ревизијом уговора поништили проширену бугарску државу, али и омогућили спремнијој империји да окупира Босну и Херцеговину. Разлози за овакав потез су страх од Русије и њене пенетрације на Балкан и топла мора, али и спречавање српског фактора у аспирацијама на заокруживање природних државних граница.
Дакле, Британија је окупацијом Босне и Херцеговине спречила и зауставила процес уједињења српског народа, чиме је, бар једно време, онемогућила и концентрацију јужнословенских народа око младе српске државе. Такве тежње су на неко време спречене Аустроугарском контролом Србије, што је обезбеђено пенетрацијом Беча на Балкан. Ово је изазвало велико незадовољство у Србији, нарочито испољено према Русији која је сконцентрисала своју снагу на стварање Велике Бугарске, чиме је запоставила Србију и бацила је у наручје Хабзбуршке монархије.
Тајни уговори и догађања иза кулиса
Незадовољство у Србији имало је оправдање. Процес поделе интересних сфера почео је још 1876. године. Русија је у тајности понудила Хабзбуршкој монархији доминантан утицај у Србији, а тражила заузврат контролу у Бугарској, коју би проширила, као што би и омогућила младој држави излаз на мореузе. Под утицајем овога договора Британија, до тада ненаклоњена решењу које би било против Турске, почела је да разматра могућност уступања Босне и Херцеговине Бечу. Јануара 1877. у Будимпешти се разрађује договор и учвршћује став Москве и Беча око поделе интересних сфера на Балкану. Но, Британија, незадовољна овим договорима Русије и Аустроугарске, покушава да Беч привуче на своју страну, сматрајући Русију за заједничког непријатеља обе империје.
Временом ће Британија дипломатском офанзивом почети да се приближава Аустроугарској. Тако ће после Санстефанског мировног уговора (где је Србија добила незнатна проширења, а Бугарска на поклон огромну државу) Британија заговарати или боље речено готово ултимативно инсистирати на ревизији. Како није могло да се реши питање Балкана без острвске империје (као што и данас не може без Америке), до те ревизије убрзо је и дошло.
У мају 1878. долази до договора између Британије и Русије, где је утврђено да се скрати бугарска држава. Русија је морала да прихвати ревизију као и да реши нека питања око Блиског истока. Британија је коначно подржала Беч у окупацији и „завођењу реда“ у Босни и Херцеговини, али и контроли дела Санџака у циљу онемогућавања спајања и формирања границе између Србије и Црне Горе. Спајање Србије и Црне Горе у Британији је доживљавано као могућност формирања снажног нуклеуса, који је могао да резултира стварањем моћне српске и словенске државе. Дакле, Британија је Берлинским конгресом потпуно обуздала Србе и српски фактор, онемогућивши током наредних деценија његов опоравак, чиме је показала да је за империјалне интересе на Балкану главна опасност српска легална тежња за ослобођењем и формирањем државе у природним границама.
„Конгрес као формалност“
Берлински конгрес је одржан током јуна и јула 1878. године. Практично све ствари су договорене пре самог скупа, а Србија није могла ни минимално да утиче на ток и одлуке самог конгреса. Овакав третман државе најбоље је осетио Јован Ристић, обијајући прагове делегација великих сила и покушавајући да издејствује неки бенефит за земљу. Босна и Херцеговина је наравно припала Хабзбуршкој монархији, док је Србија добила проширења на југу. Четири округа припала су Србији, Бугарска без Источне Румелије добила је самоуправу у оквиру Турске, док је преостали део Балкана остао у саставу Османске империје, са којом ће се раскрстити и која ће бити протерана са Балкана тек после рата за ослобођење 1912. године.
Британија је сматрала да треба дати шансу Турској у циљу опоравка, те да као таква буде такође брана руском продору, као и српском ширењу на југ Балкана. Све је осмишљено као нека врста санитарног кордона који би оградио Русију, што је уз економско покоравање Србије (као последице Берлинског конгреса) од стране Хабзбуршке монархије гарантовало, како су Британци мислили, онемогућавање и најмањег уплива Русије, те стабилност Балкана у наредном периоду. Наравно, стабилност у складу са британским империјалним интересима.
Резултати конгреса и закључак
Резултат Берлинског конгреса било је обуздавање Русије и елиминација свих њених напора да изађе на Босфор и Дарданели, али и на било коју тачку топлог мора. Затим онемогућавање идеје стварања велике српске и словенске државе, што је реализовано спречавањем Србије да добије Босну и Херцеговину, чиме јој је онемогућено да у наредних неколико деценија буде фактор привлачења Срба, а нарочито осталих словенских народа на Балкану. И на крају потпуна контрола економских, финансијских, као и политичких кретања од стране Беча, јер Србија се Тајном конвенцијом из 1881. (кнез Милан) обавезала да без Хабзбуршке монархије неће чинити ниједан економски и политички корак. Отуда је наредних деценија српска политика само стидљиво говорила о проширењима на југ, али никако и на запад.
Такво стање потрајало је све до Балканских ратова, као и Великог рата, када су тектонске промене у свету омогућиле да Србија изађе из оквира који јој је наметнула пре свих Британија на Берлинском конгресу. Но, и у Југославији, подржавањем практично свих на уштрб Србије, Британија је сведочила да је оквир наметнут на Берлинском конгресу њена визија Србије. Штавише и данас, подржавањем независне Босне и Херцеговине, онемогућавањем макар часног формирања српске државе, Британија и Америка (дакле читав англосаксонски свет) сведоче да од Берлинског конгреса практично нису променили своје ставове и гледања када је у питању Србија и српски народ.
Коментари
Имамо право да формирамо своје телевизију, новине и радио, школе и банке.
Остави коментар