Бизмарк – I део

Аутор: Милован Балабан, историчар

Једна од најаутентичнијих личности 19. века Ото фон Бизмарк и историјски услови избацили су га на чело Пруске државе која је ујединила Немачку. Уједињена Немачка постала je фактор нестабилности и произвела је Први и Други светски рат, али Бизмарково дело националног уједињења Немачке потпуно је легитимно. Бизмаркови наследници нису руководили Немачком на прави начин, кренули су у правцу експанзије и рата, иако се Бизмарк, као представник старе аристократске породице залагао за мир у Европи. Пруска у време Фридриха II постала је велика сила и део концепта светских моћника. Бизмаркова породица била je стара и уважена, у првим Бизмарковим наступима он је опредељен ка конзервативизму, остао је при ставу да је пруски краљ по божанском праву одређен. Држава по његовом мишљењу треба да буде уставна и парламент не може ограничити права пруског краља, а касније и цара. Показао се као реалполитичар спреман да прихвати идеје новог доба, водио је средњоевропску политику у оквиру немачког света. Био је бескомпромисан човек који није подносио ауторитете. Краљ је за њега по хришћанском, божанском праву краљ и умео је да национални осећај употреби у корист својих циљева. Морал се код њега тешко може наћи. Пројекат уједињења Немачке се по његовом мишљењу може спровести само ратом и искључењем Аустрије. Рођен је 1. априла 1815. године у доба завршетка Наполеонових ратова у којем су Пруси трпели велике поразе код Јене, били су понижени од Француза оснивањем Варшавског војводства, а одлукама Бечког конгреса добили су натраг старе територије и ствара се немачка конфедерација од 300 државица. Систем рестаурације старог система постојао је до 1848. године и он није могао одбацити све утицаје Француске револуције. Бизмарк је при уједињењу Немачке искористио тековине 1848. године. По оцу јункер, а по мајци грађанин, Бизмарк је био спој те две класе. Јункерски слој командовао је војском и био доминантан, али буржоазија као нови слој, увелико већ куца на врата. Године 1832. уписује се на универзитет у Берлину, на друштвене науке, а определио се за права. У војсци добија најбољу могућу обуку јер је војска веома битан фактор у Пруској. Пруси гледајући у француску војску како је организована у доба Наполеона, одлучују да оснују главни штаб који ће развијати ратне планове и доносити стратешке одлуке. Док Бизмарк студира, Пруска војска напредује ситним али темељним корацима. Пруска је носилац индустријске револуције у немачком свету и привлачи немачке државице на рачун Аустрије. Године 1834. ствара Царинску унију којом почиње економски да везује немачке државице за себе. Хегел долази у Берлин и кроз Метафизику заговара Пруску монархију, а Берлин постаје центар културе, књижевности и меке филозофије. Почиње борба концепта Мале Немачке, односно уједињења без Аустрије и њених земаља, као и Велике Немачке. Берлин постаје културни центар Немачке. Године 1839. умире му мајка, а 1845. године и отац. Бизмарк има интересантна размишљања о Пруској држави коју доживљава као оркестар где свако има своју виолину, а он је композитор мелодије. Политика је за њега уметност и ко није за њу надарен, тај не вреди ни да улази у њу. Бизмарк воли да иде на своје имање и да се одмара, али га прате несаница и здравствени проблеми. Он је џин висок 193 центиметра, и делује застрашујуће. Својом појавом Бизмарк изазива неку врсту страхопоштовања као појава. Код њега се осећа нека врста резигнације и депресије. Одрастао је у формално религиозној породици и постаје продукт европског света који се одметнуо од Бога. Бизмарк кроз молитве проналази унутрашњи мир који га враћа у унутрашњу равнотежу, а 1847. године се и жени. Називају га гвозденим канцеларом, а добија благу жену која му се диви и постаје баланс у његовом животу. Он стиче уточиште у породици и дели успешно проблеме са женом Јоханом којој се чак у писмима исповеда да пада у искушење према другим женама. После њене смрти није више видео смисао постојања. Године1847. улази у Ландстаг народну скупштину где иступа као конзервативац и добија похвалу од краља Пруске. Револуција 1848/1849. године избила је у Француској и брзо се проширила на немачке земље, стварајући националне покрете. У Аустрији изазива националне, а у Пруској социјалне покрете. Краљ тада прелази на страну револуционара, да би то огорчило Бизмарка који неће либералну монархију и који се окреће против краља. Бизмарк сматра да се ни мртвим револуционарима не може опрости јер осећа само презир према њима. Он је најжешћи конзервативац, реакционар, који замера краљу што се сажалио на револуционаре. Бизмарк је прагмата, а краљ потом тактички враћа конзервативну монархију и ускраћује либерална права. Уводи се имовински цензус за улазак у дводомни парламент. Бизмарк није незадовољан новим Уставом, али ни претерано задовољан, прво је хтео савез са Аустријом, али решава се те дилеме кад је схватио да Аустрија неће да призна дуалност са Пруском, и донео је одлуку о потреби истискивања Аустрије из немачког света. Јасно му је да се мора ићи на ту варијанту, али се краљ Вилхелм IV томе противи. Године 1858. одлази у Санкт Петербург као амбасадор и тамо се упознаје са руском аристократијом, која игра јако велику улогу у његовом концепту стварања велике Немачке. Године 1862. одлази у Француску као амбасадор и требало би да шаље извештаје министру спољних послова, али су му извештаји веома конфузни, стално износи своје идеје и визије, није покоран на своме положају, стално је заузет размишљањем како доћи до уједињене Немачке. Долази до промене на Пруском престолу, долази Вилхелм Први који покушава да реорганизује и ојача пруску војску кроз продужетак трајања војног рока и прикључење територијалне одбране пруској регуларној војсци. Либерали се томе противе у парламенту, па краљ доводи Бизмарка да реши уставну кризу. Бизмарк је решава брутално и без компромиса, горњи дом је за, а доњи дом против и у тој ситуацији одлучује краљ. Бизмарк игнорише парламент, ако народ одбије да плаћа порез, избиће грађански рат. Бизмарк је упоран и бруталан а цар га прати у томе. Бизмарк на скупштини 1862. године износи свој став и огорчен је на либерале, тврди да се проблеми неће решити гласањем, него ће се оно одлучујуће остварити само политиком гвожђа и крви. На дипломатски вешт начин је увукао прво Француску, па потом и Данску у рат. Он схвата начин на који може Пруска, а потом и Немачка да се уједине на основама конзервативизма и антилиберализма.