Бизмарк – легенда и заоставштина

Аутор: Милован Балабан, историчар

Немачки државник, чије дело живи и после његове смрти, 1890. године је отишао са власти. Немачка је у Првом светском рату била сама против читавог света. Бизмарк је ушао у легенду већ за живота, а многи покушавају да се представе као његови наследници, чак и Хитлер. Бизмаркова политика је свеобухватна и била је веома добра за Немачку. Вилхелм Први знао је када треба да уступи власт свом канцелару. Године 1888. долази до првих трзавица са младим Вилхелмом Другим, па је Бизмарк понудио оставку 1890. године. Бизмарк је велики човек који је засијао у одговарајућем историјском тренутку, он је постао старац од 75 година, и његово време је прошло. Вилхелм Други је прихватио оставку и приморао га да одступи, али му је спремљен испраћај налик на сахрану. На стотине хиљада Берлинаца окупило се на улици и испратило Бизмарка, уз песму Стража на Рајни, која је била популарна у доба уједињења Немачке. Бизмарк се одмах почео претварати у мит, јер му је место у надисторији. Имао је 17.000 хектара земље, био je огроман велепоседник, а умро je као изузетно богат човек. После годину дана већ му је било досадно, политика је страст која убија све друге страсти. Године 1891. поново је ушао у Рајхстаг, али као посланик није деловао, јер нема мотива пошто је зашао у године. Преко штампе гура пропаганду против Вилхелма Другог. Жели да покаже да му је политика изолација Француске и савез три цара – савез са Русијом и Аустроугарском, који уз себе држи и Италију. Види да је његово дело уједињене Немачке опасно, што га је изненадило и уплашило. Он улази у сукоб са царом и министрима са оптужбом да ће упропастити Немачку, јер се Француска и Русија све више зближавају, а 1894. године склапају и војну конвенцију. Бизмарк штампа мемоаре о својим сећањима, који су били конципирани тако да изађу после његове смрти. Продају се у стотинама примерака чиме је Бизмарк наметнуо своју верзију историје. Године 1892. његов син Херберт се жени аустријском аристократкињом, а цар телеграфише Фрањи Јосипу да га не пусти у Аустрију на венчање. Бизмарк је у Дрездену и Минхену причао масама о уједињењу Немачке, али у Бечу није хтео да говори о стварању велике Немачке, и остао је лојалан свом новом суверену. Бизмарк је умро 1898. године, али се подиже на стотине споменика у његову част већ у задњих 8 година његовог живота. Имао је одређени степен ауторитета и слави се као прави шеф свега. Године 1895. на његов осамдесети рођендан, организовано је право ходочашће на његово имање, и том приликом Вилхелм Други му долази на колена да се помире и да призна његове заслуге. Бизмарк је симбол моћи и уједињења Немачке. Његов сукоб са царом се завршио његовом победом. Доживео је тежак ударац због смрти супруге Јохане, али је страст за политиком била превелика, па је наставио још 3 године да се бави политиком. Тестаментом је тражио да се сахрани поред супруге и насловио је себе као верног немачког слугу цара Вилхелма Првог. Бизмарков мит је до 1914. године растао и бивао све јачи, а наследници су извлачили само један контекст из његове политике и надувавали га карикатурално. Сада је било много теже поразити Русију и Француску, па начелник немачког генералштаба Шлифен разрађује план рата на 2 фронта, да се прво порази Француска. Француска и Русија су склопиле уговор због Британије са којом су имале супротстављене интересе на Медитерану. Британија се прикључила Антанти и то је однело превагу. Британија је вековима цивилизацијски супротстављена Русији, то су два концепта света, и зато се она ослања на Немачку да јој ова буде савезница против Русије. Зато Британију не иритира изградња железнице за Багдад, али је Немачка прешла црту британског стрпљења. Бизмаркова политика није била усмерена на јачу конфронтацију са Британијом. Немачка је са Сједињеним Америчким Државама била најразвијенија светска индустријска сила. Да ли се сада Немачка могла зауставити да води реал политику, било је велико питање. Вођење светске политике било је неопходно за Немачку, а Бизмарк је био човек другог доба и није могао да се оријентише на ту логику, он никад не би дозволио стварање Антанте, много паметније, лукавије и стратешки боље за Немачку би спречио зближавање Британије и Русије. Немци су ушли дубоко у Турску, и наоружавали турску војску чиме су угрозили британску сферу утицаја. Контрола Немаца над пројектом Багдадске железнице иритира Британију, као и грађење немачке ратне флоте, иза чега стоји адмирал Тирпиц. Немачка сматра да је довољно јака да се сада пита за све у свету. Године 1900. донета је одлука о грађењу немачке флоте. То је урађено и у смислу обуздавања Британије да се она не би усудила да нешто предузме због страха од Немаца. Све су веће конфронтације Британије и Немачке. Јачањем Немачке, Британија се осећа угроженом и враћа се на европски континент. Бизмарк сигурно не би радио на тај начин. Године 1904. Британија и Француска склапају савез. Агресивна Немачка постаје проблем у међународним односима. Она има право борбе за своје интересе, али Немачка агресивно одбија све партнере од себе због чега се стварају антинемачки савези. Немачки продор зближава Русију и Британију које улазе у савез 1907. године. Сви знају да Немачка треба да се обузда због своје агресивности, тога су свесне све велике силе. Савез Русије и Британије није искрен, он је из нужде, циљ је да Немачка изгуби рат али и да Русија не победи. Национал Немачка партија и Хинденбург ће развити теорију да је 1918. године светска банкарска олигархија забила нож у леђа Немачкој. После Анексионе кризе и атентата у Сарајеву, Аустрија је упутила ултиматум Србији, јер је одлучила да зарати са Русијом, а изолована Немачка је била принуђена да се држи Аустроугарске и уђе на њеној страни у тај велики рат. Немачка је била у обавези да објави рат Русији, а Француска Немачкој по претходним споразумима, што је довело до избијања Првог светског рата. Британија никад није губила из вида да је Русија њен стални непријатељ. Немачка 1918. године опседа Париз, али у тој контраофанзиви Сједињених Америчких Држава Немци капитулирају на територији Француске. Штреземан, немачки канцелар је говорио о Бизмарковом прагматизму. Немачка се локалним пактом одрекла претензија на западу, али јој је Британија оставила могућност да коригује своје границе на истоку. Чврста рука гвозденог канцелара Бизмарка је спровела уједињење Немачке, али Хитлер није његов настављач, због расне теорије, истребљења Јевреја и тежње за неограниченом влашћу. Немачка је изгубила у Другом светском рату и остала је разједињена у оквиру НАТО-а, ишла је прича која је повезивала Бизмарка са Хитлером и изједначавала га. Тек након уједињења Немачке Бизмарково дело је препознато и признато. Данас се поставља на заслужено место у историји.