Аутор: доц. др Растислав Стојсављевић
Када се говори о географској регији у којој су прве цивилизације потекле у долинама Тигра и Еуфрата, морамо имати у виду различите научне критеријуме по којима се могу дефинисати границе Блиског истока.
Географска регија Блиски исток је део Старог света. На западу и северу се ослања на Средоземно море на чијим обалама настају први културни циклуси, развитак првих уређених друштвених зајединица, појава писма и политичко удруживање у систем који ће касније прерасти у државу. Други контекст је политички. Услови за формирање садашњих граница држава, сукоба између њих и проблема дефинисања прелазних зона између Блиског истока и суседних регија је колонизација овог дела света. Крајем XIX и XX почетком века овај простор био је колонизован од стране западних империја: Британског царства и Француске. Слабљење „болесника на Босфору“, Османијског царства, убрзало је колонијално ширење и растући утицај западних центара моћи. Тај утицај је достигао неслућене размере после утврђивања постојања великих резервоара „црног злата“ на ширем простору Месопотамије, Персијског залива и Северне Африке. Међутим, најважнији и релеватнији критеријум је географски, тачније природно-географски. Разлог томе је што се процеси у природи (промени рељефа, климе, површинских и подземних вода) много спорије мењају од друштвених појава. Стабилнији су и често представљају природну препреку за ширење културних утицаја из једне удружене људске заједнице у другу. Сетимо се примера античких грчких држава али и територијалног ширења САД где су рељефни и климатски услови диктирали временски оквир и путању откривања нових хоризоната. Они су условљавали ширење етнографских карактеристика, религије, традиције, нових изума и привреди, итд.
Мора се узети у обзир да дефинисање региона зависи од аутора и њиховог угла гледања. Научне теорије XIX и XX века настале на Старом континенту „боловале“ су од евроцентричног приступа и угла посматрања. Из тог разлога дефинисање појма Блиски исток има неколико недоумица и различитих виђења.
Термин Блиски исток у најширем смислу речи обухвата регију Северне Африке, Југозападне Азије и све чешћег помињања мањих делова Средње и Јужне Азије. У јавном мњењу, недовољно детаљних геополитичким и историјским дискусијама, за Блиски исток се узима само регион Југозападне Азије. Ова азијска макрорегија обухвата површину од 6,4 милиона km2 у којој се налази 18 држава: Турска, Кипар, Јерменија, Азербејџан, Грузија, Ирак, Иран, Сирија, Либан, Израел, Јордан, Саудијска Арабија, Кувајт, Бахреин, Катар, Уједињени Арапски Емирати, Оман и Јемен. Овде би требало скренути пажњу да у географском погледу макрорегији Југозападне Азије припада Синајско полуострво (93.850 km2) које се пружа источно од Суецког залива и канала. Административно припада афричкој држави Египат. Југозападној Азији као делу региона Блиски исток припада и Кипар иако га многи сврставају као део Европе, пре свега због његовог чланства у Европској унији. Овом списку би требало придодати и Палестину, територију са ограниченом независношћу. Разлика између администативног и природно-географског критеријума огледа се и у примеру острва Сокотра близу обала Источне Африке које припада Јемену па се може убројити у регион Блиског истока.
Овом региону, сведочећи бројним сличностима у религији, култури, писму, језику, традицији, географским и етнографским карактеристикама, требало би придодати регион Северне Африке. Африка се у регионално-географским проучавањима изучава као целовит континент. Од Средоземног мора на северу до рта Добре наде на југу. Ипак, имајући увид у природна богатства, животни стандард, демографске карактеристике и перспективе у будућности, државе Северне Африке: Мароко, Алжир, Тунис, Либија и Египат, ближе су државама Јужне Европе и Југозападне Азије него својим подсахарским суседима. Разлог томе је што је пустиња Сахара (7,5 милиона km2 или четвртина афричког копна) огромна климатска, рељефна и хидрографска препрека да би народи северно и јужно од ње остварили значајнији контакт и утицали једни на друге. Иако су исламски каравани вековима одржавали везу између Средоземља и народа данашње Западне Африке и проширили религију, језик и културу на територије данашњег Малија, Чада, Нигера, Мауританије, итд., мора се узети у обзир да је кроз колонистички и постколонистички период дошло до огромних разлика северно и јужно од највеће пустиње на свету.
Зато би било логично да се макрорегија Северне Африке изучава у склопу региона Блиског истока заједно са макрогегијом Југозападне Азије. Са аспекта туристичких кретања, разлика је овде још већа па би се државе које имају веће потенцијале за развој туризма у Северној Африци (Мароко, Тунис и Египат) изучавале као део туристичке мега-регије Медитеран.
Регион Блиског истока који се састоји од Северне Африке и Југозападне Азије већ има усвојену одредницу MENA (Middle East and North Africa).
У овај регион често се убрајају две државе које не припадају Југозападној Азији. Авганистан припада макрорегији Средња Азија. Културолошки и религијски има сличности са државама Југозападне Азије. Међутим, у погледу рељефа постоје јасне природне баријере између Исламске републике Иран на западу (Персија до 1935. године) и Авганистана на истоку. Тешко проходна планина Сулејман и масив Копет Даг према Средњој Азији је и климатски модификатор узрокујући да је регион на западу много сушнији и неплоднији. Иако близу Пута свиле, Авганистан је током модерне историје више гравитирао према Руском царству и њене тежње да изађе на топло море. У заустављање тог ширења се умешало Британско царство чврсто држећи своје колоније у Пакистану и Индији.
Пакистан је држава настала 1947. године деобом бивше Британске Индије на муслимански и индуски део. Још 1933. године сковано је заједничко име за муслиманске територије: П – Пенџаб, А – Авганистан, К – Кашмир, С – Синд и ТАН – Белуџистан. Држава припада Јужној Азији, гравитира ка непријатељској Индији и зависи од реке Инд чијим се изливањем које оставља плодни муљ наводњавају житне и повртарске културе. Овде се развила једна од најстаријих светских цивилизација у граду Мохенџо Даро.
Када се све узме у обзир, у регион Блиског истока, поред постојећих 18 азијских држава би требало додати и три земље Магреба (Мароко, Алжир и Тунис), Либију и Египат. Дакле, укупно 23 државе.
Оно што на први поглед представља проблем је дефинисање имена региона. „Блиски исток“ не поклапа се са међународним термином који се најчешће користи, Middle East (Средњи исток). У географском одређивању појма Средњи исток, јасно је да ту спадају државе Јужне Азије (Индија, Пакистан, Непал, Бутан, Шри Ланка и Бангладеш). Исто као што се појам Далеког истока (Far East) везује за државе Источне и Југоисточне Азије. Проширивање појма Middle East свакако указује да овај регион обухвата и шире подручје од држава Југозападне Азије и често (географски погрешно) Авганистан, Пакистан па понекад и Индију. Овда уочавамо занимљиву чињеницу да у српском географском појму Средњег истока убрајамо државе Јужне Азије, док у англосаксонској географској терминологији то није случај.
Из тог разлога, појам Блиског истока, са евроцентричног гледишта, обухвата огромно подручје од Атлантског океана на западу до венаца Сулејмана и Копет Дага на истоку и од пустиње Сахаре и Арабијског мора на југу до Црног мора, Кавказа и Каспијског језера на северу. Појам „Исток“ потиче још из библијских времена тумачењем рођења Исуса Христоса и праћењем звезде на Истоку од стране три мудраца. Термин Исток био је везан за појаву крсташких ратова када су десетине хиљада беземљаша, криминалаца, ситних лопова хрлиле да ослободе Свету земљу у замену за обећано Царство небеско. После слабљења Османлијског царства подручје МЕНА било је под контролом Британског царства и Француске. У Југозападној Азији, француска колонијална управа је била са центром у Дамаску (Сирија), док су Британци управљали Британском Индијом из луке Карачи (Пакистан). Падом Лепенове Франуске 1940. године под Хитлерову Немачку, управљање колонијама на Леванту преузели су Британци.
И као последњи доказ сличности држава Северне Африке и Југозападне Азије, морали би се присетити „арапског пролећа“ и почетка низа политичких догађаја, ратова, преврата, грађанских сукоба и покушаја рушења националних режима од Марока до Египта који нису заобишли ни државе Леванта и Месопотамије. Све државе региона МЕНА по Хантигтону и Кисинџеру су део граничног појаса Rimland и тежње западних центара моћи да остваре пресудни утицај како би се лакше котролисало подрује Средње Азије и Сибира (Heartland).
На западу региона, кроз земље Магреба, доминира планина Атлас. Затим следи низија која се простире кроз Либију и Египат прекривена пустињским песком. Читав појас има проблема са сушом и недостатком пијаће воде. Река Нил има благотворни утицај на Египат где се развила једна од најстаријих цивилизација. Томе сведоче пирамиде у Гизи, Долини краљева, Абу Симбел, Александрија и др. Део азијског региона може се поделити на северни планински и јужни низијски део. Кроз северни део се простиру континуалне млађе планине од Тауруса и Понтијских планина у Турској, преко Загроса и Елбурса до Хиндукуша на истоку. Велики део ове регије прекрива Сиријска пустиња (Сирија, Јордан, Ирак) али и пустиње на Арабијском полуострву: Мали и Велики Нефуд и Руб ел Кали (Саудијска Арабија, Оман, Јемен и Уједињени Арапски Емирати). Овде влада суша, изузев обале Сирије и северног црноморског дела Турске. Читав регион (МЕНА) је богат нафтом у тектонским процепима на додирима Арабијске, Афричке и Евроазијске тектонске плоче. Ово природно богатство је узроковало је политичку нестабилност током XX века која се наставља и данас.
Проблематика дефинисања граница и имена региона Блиски исток остаје отворена. Разлог томе су утицаји различитих наука и научних дисциплина (географија, историја, геополитика, етнологија) и супротни углови гледања из западних центара моћи на престижним универзитетима и у државама које припадају овој регији које су највише свесне сличности и разлике међу њима. Овај осврт је покушај се нађе „златна средина“ истичући географски критеријум као најсвеобухватнији и комплекснији. Поменуте 23 државе су свакако оптималан број. Проширивање региона са називом Greater Middle East или Broader Middle East је само покушај сврставања неких држава у овај регион иако за то нема логичних основа. Разлог томе је како би се утицај центара моћи проширио.
Авганистан, Пакистан, Индија, Судан, Мауританија и друге чекају да буду барем декларативно примљени у регион Блиског истока. Не постоје довољни научни докази за то. Природне и друштвене карактеристике поменутих држава – кандидата би морале довољно да се промене и приближе државама МЕНА како би их узели у разматрање. Политички интереси у XXI веку остварују се кроз економско повезивање, а не кроз дефинисање географских региона по свом нахођењу.
Остави коментар