БОГДАН ДУНЂЕРСКИ

Аутор: др Милош Савин, историчар

Развој породице Дунђерски у ширем контексту је и те како повезан са развојем српске грађанске класе у Хабзбуршкој монархији. Они су баштинили и аристократске и грађанске моделе понашања иако су били сеоског, земљорадничког порекла. Према породичној традицији, Дунђерски су током 18. века живели у Суботици, а почетком 19. века у Сентомашу се јавља Аврам Дунђерски који се под неразјашњеним околностима обогатио. Међутим, поуздане податке имамо тек о његовим синовима, Гедеону и Нестору, који су постали богати паори и чије је домаћинство функционисало по принципу породичне задруге.

У домаћинству Гедеона Дунђерског, у чије време се имовина ове чувене српске породице све више умножавала, временом је било и све више људи. Поред Геце и његове супруге Персиде, ту је живела и породица његовог покојног брата Нестора, као и синови Александар, Новак и Лазар са својим породицама. Међутим, прва подела имовине извршена 1858. када се оженио Несторов син Петар, који је формирао нову породичну задругу. Наредна подела извршена је неколико година након смрти Новака Дунђерског, тек када се 1876. оженио његов син Милан. Приликом исте поделе свој део имања добио је и Александар, чиме је породична задруга престала да постоји. Смрт Гедеона Дунђерског 1883. године означила је крај оваквог начина живота.

 Најстарији Гецин син, Александар-Шандор Дунђерски, био је врсни узгајивач оваца и говеда, а од зарађеног новца куповао је земљу. Био је оснивач старобечејске гране породице. У пласирању производа имао је велику помоћ свог најмлађег брата Лазара. Александар се два пута женио, са Јулијаном и Елзом, а поседе код Бечеја оставио је млађем сину из другог брака – Богдану Дунђерском, који је рођен је 1861. године у Сентомашу, данашњем Србобрану. Отац га је послао у Беч у Пољопривредну школу, где је научио немачки језик и како економија функционише. По повратку у Бечеј, Богдан се посветио модернизацији и увећавању наслеђеног земљишног поседа. Био је једини из четврте генерације Дунђерских који је био земљопоседник – магнатских размера. Сходно култу земље, куповина земљишта је за њега значила исто што и чување српског националног идентитета. Богдан је у Бечеју имао 2.600 јутара земље и том богатству није битно наудила ни аграрна реформа после Првог великог рата. Његова титула била је „велепоседник старобечејски и сентомашки“. Поседовао је једну од највећих ергела коња, сачињену од најраснијих грла Краљевине Југославије. Најзнаменитији од око 1.400 коња био је Фантаст који је 1932. године на београдском хиподрому, као трогодишње грло, победио у све три трке и освојио све титуле. Када је угинуо, Богдан Дунђерски га је сахранио на свом имању. Када је изградио дворац, Богдан га је назвао по свом угинулом шампиону. Поред тога што је у дворцу боравио за живота, Богдан је крај њега сазидао и место где ће бити сахрањен. Тадашњи администратор Карловачке митрополије, др Георгије Летић, издао му је потврду да уз дворац изгради и капелу у ново-византијском стилу. Њени темељи су освештани 1920. године, а за радове је био задужен архитекта Јосип Краус. Када је капела завршена, Богдан је ангажовао свог великог пријатеља и једног од најбољих српских сликара свих времена – Уроша Предића. Он је још раније осликао иконостас цркве Светог Ђурђа у Бечеју, као и Богданову кућну славску икону Светог Ђорђа. На иконостасу капеле Предић је насликао 12 икона, слику „Тајне вечере“ изнад улаза у капелу и скице за мозаике на порталу.

Био је беспрекорни господин, образован, отмен и самоуверен, али и велики боем. За разлику од свог оца који се два пута женио, Богдан није ниједном. Штавише, уместо са законитим супругама живео је са конкубинама. Прва је наводно била Мара Дињашки Ђалинац. Била је вереница ковача на Богдановом имању, па ју је откупио за 21 јутро земље. Мара Ишпануша, што је мађарски назив за управника имања, обављала је посао домаћице на Богдановом имању. Умрла је 1940. и сахрањена на сеоском гробљу у Молу. Друга жена која је обележила његов живот била је Марица Пискор из Зирија код Копривнице. Имала је мађарске племићке крви, а живела је и радила као домаћица у Богдановој бечејској кући на Карађорђевом тргу. У тој кући је остала до краја живота, а тестаментом јој је Богдан оставио легат који би његов универзални наследник требало годишње да исплаћује Марици. Бројне приче се везују за Богданов живот који је обичном свету био врло мистериозан, па је народ током година измишљао и додавао разне нове детаље. Тако је настала прича да се на иконостасу његове капеле, којег је осликао Урош Предић, могу назрети ликови Богданових љубавница. Још је чувенија потпуно измишљена прича, да је велики базен поред свог замка, Богдан пунио козјим или магарећим млеком како би се Мара у њему купала.

Поред тога што је осликао капелу, о пола века дугом пријатељству са Богданом сведочи и Предићева жеља да и сам буде сахрањен у њој. Барељефе будућих покојника, Дунђерског и Предића, израдио је вајар Ђорђе Јовановић, који су постављени на зидове капеле, насупрот један другом. На крају, у капели је сахрањен само Богдан. Урош Предић је касније преиначио своју одлуку, наводно због жеље житеља свог родног Орловата да тамо буде сахрањен, међутим вероватно се радило о страху с обзиром како су Дунђерски прошли након Другог светског рата.

Богдан Дунђерски се за живота бавио политиком и јавним пословима. Био је 1911. изабран из бечејског среза за посланика на Угарском сабору, победивши кандидата из Мађарске четрдесетосмашке партије. Овај мандат Дунђерски је задржао до распада Аустроугарске, истичући се као заступник народних интереса. Као посланик није одржао ниједан говор, али је за време Првог светског рата покушавао да заштити српске цркве и српске затворенике у аустроугарским логорима. Он је породицама јављао где је налазио њихове чланове и борио се да без разлога не буду убијани и затварани. О томе јавност није обавештавана, а истовремено је себе излагао полицијском надзору. Међутим, као посланик „Краљевине“ која се концем рата распала, Богдан Дунђерски није имао баш пријатног искуства са властима новоосноване Краљевине СХС. У периоду до Првог светског рата Дунђерски су били везани пре свега за тржишта тзв. Средње Европе, што је отварало простор културним и друштвеним утицајима. У новој држави, коју су свим срцем прихватили и чијем напретку су покушавали да допринесу на више начина, породица је ипак морала да се бори како би се прилагодила и опстала. Модернизација у пољопривреди, сајмови, прехрамбена и војна индустрија доносили су наду да ће породица успешно напредовати и у новим околностима. После првих успеха постало је јасно да проблеми у целокупном развоју југословенске државе нису само привремени, већ нешто са чиме ће се она борити током читавог свог постојања. Пошто његова доброчинства за време рата нису узета у обзир, Богдану Дунђерском поготово је тешко пала аграрна реформа коју је спровела нова власт, и то не финансијски колико емотивно. У тим тренуцима аустроугарски период будио је код Богдана носталгију. У том периоду он је чак написао и два тестамента. Први 1918. године, а други 1940. године након Марине смрти и након низа неспоразума са државним и црквеним властима када му је аграрном реформом одузет велики део земље. Своје преостало имање је завештао Матици српској као залог за стицање знања будућим генерацијама, две куће у Бечеју, 342 катастарска јутра земље са каштелом и капелом, као и 26.771 пенга намењених да се на његовом добру оснује пољопривредна академија. То би била прилика за сиромашне српске студенте искључиво из Војводине, односно Баната, Бачке, Барање и Срема да изучавају пољопривреду, економију и све што науче касније да примене у пракси. Богдан је оставио новац за професоре, за лекара и свештеника, за огрев, храну, становање, и све друге трошкове. Студенти би становали на његовом имању и имали би џепарац за читаво време студирања. Сматрао је да је за Војводину најбитније да има јаку економију, а пре свега пољопривреду. На тај начин хтео је да допринесе националном, просветном и привредном јачању Срба. Тако се као добротвор ставио уз највеће задужбинаре Саву Текелију и Марију Трандафил. Заузврат је тражио да Матица њему и његовом пријатељу Предићу, сваке године приреди годишњи помен на дан смрти. Други светски рат и послератна национализација Богданове имовине онемогућили су остваривање његове жеље.

Након пораза у Априлском рату Краљевина Југославија је потписала капитулацију. Силе Осовине извршиле су потом дебелацију Југославије и њени делови, Бачка, Барања, Међумурје и Прекомурје, припали су Хортијевој Мађарској. Богдан Дунђерски, који је у међуратном периоду живео повучено, тада се вратио у политички и јавни живот. И овог пута се прихватио незахвалне улоге да, као посланик на Угарском сабору, српском народу што више олакша у новонасталој ситуацији. Са колегом из Угарског парламента, контроверзним Миланом Л. Поповићем, Богдан Дунђерски је у марту месецу 1942, недуго након погрома хортијеваца, обилазио Шајкашку у којој су почињени најтежи злочини. Међутим, за два дана колико је посета Тителу, Жабљу и Чуругу трајала, Дунђерски је ћутао док је Поповић застрашеним Србима подсећао на „борбу српске народности за Хришћанство против освајања турске најезде и одбране шајкашке“, и свој говор завршавао позивом „да се наш свет што пре и што искреније прилагоди новом државном поретку“. Због тога је Богданова ћутња окарактерисана као одобравање и приписано му је саучесништво у овим злоделима. То се поновило и у Жабљу када је Поповић сву одговорност за страдање у рацији свалио на комунисте. После наведених скупова, уплашени народ се заједно са посланицима молио у православним црквама са жељом да српски народ дочека крај рата са што мање жртава, те да у том поретку има своје цењено место, а не да до тада изгине. На овакво држање партизани су реаговали у пролеће 1943. године списком народних непријатеља, а име Богдана Дунђерског се налазило одмах иза мађарских генерала који су били одговорни за злочине у Бачкој и Барањи током рата. Милан Л. Поповић је изашао на политичку сцену крајем прве деценије двадесетог века, као представник „Српстваша“, односно Независних радикала, након постепене пасивизације Миладина Свињарева. Поповић се у том периоду залагао за тесну српско-мађарску сарадњу. У страначком гласилу, чији је био уредник, неретко је критиковао режим у краљевини Србији, али и менталитет и обичаје тамошњег становништа. Упркос наведеном, Л. Поповић је после рата постао буквално миљеник краља Александра лично. Био је окорели режимлија и подржавалац Карађорђевића, од којих је добио бројне повластице и титуле. Претпоставља се да је Милан Л. Поповић у међуратном периоду постао члан међународног антикомунистичког друштва чије се седиште налазило у Швајцарској. Почетком окупације, отпочео је сарадњу са мађарским, окупатором, а сматра се да му је патрон био лично Миклош Хорти. Поповићу се не може оспорити чињеница да је са владиком Ћирићем организовао хуманитарне акције за помоћ ухапшеним Србима и српској деци, али се активно вербално и политички борио против југословенских комуниста у Бачкој. Касније такви спискови нису више штампани, али наведена претња није повучена.

Бачка је ослобођена у октобру 1944. године, а прва суђења одговорним за злочине Шајкашкој и Новом Саду почела су у фебруару 1945. и судио им је Војни суд за Бачку и Барању. Најпре су на оптуженичку клупу 24. октобра 1945. сели велики жупан Бачко-бодрошке жупаније Лео Деак, индустријалац Ђула Крамер, жандармеријски потпуковник Геза Батори и уредник новосадског листа „Нова пошта“, Србин од Хортијевог личног поверења – Милан Л. Поповић. У јесен исте године сви су осуђени на смрт, а у оптужници и на претресу помињани су и владика др Иринеј Ћирић и Богдан Дунђерски. Први је оптужен да је као члан Горњег дома Угарског сабора, заједно са Поповићем обилазио сва села по Шајкашкој и убеђивао народ да су за рацију криви комунисти. Дунђерском је установљено саучесништво у фалсификовању фамозне „Резолуције бачких Срба“ којом би их натерали да заузму негативан став према партизанском покрету. Заправо, њима су на том суду изречене моралне пресуде. Име Богдана Дунђерског је избачено из јавног живота, а за владику Иринеја Ћирића то је био наговештај будућих страдања.

Међутим, ово суђење Богдан Дунђерски није дочекао у животу. Крајем октобра 1943. доживео је инфекцију лица која се, иако у почетку безазлена, након неколико дана искомпликовала. Непосредно пред смрт изгубио је вид, а да за читавог живота није користио наочаре. Умро је у осамдесет и другој години, 3. новембра 1943. на свом имању. После ослобођења однети су теписи, кристални лустери и сребрњаци у непознатом правцу, а у дворац су пуштене овце, па је дуго времена био руиниран. Постојао је план да се у капелу смести електрични трансформатор за совхоз који је формиран на Богдановом имању, али је то спречио Моша Пијаде на молбу Уроша Предића. На улазу у дворац налазила се велика табла са натписом да КПЈ поклања дворац народу.

Дворац Фантаст је уз све пратеће објекте претворен у хотел, а у подруму се налази ресторан. Капела је поново освештана, организују се крштења и венчања. Данас представља једну од популарнијих туристичких дестинација у Бачкој, али и веома важан простор за потребе кинематографије. До данас Матица српска није успела да поврати Богданову имовину и спроведе његову последњу вољу.