Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић
Борба против корупције је од суштинског значаја за одржавање владавине права. Корупција подрива функционисање државе и јавних власти на свим нивоима и може се рећи да је кључни окидач за настанак организованог криминала. Зато је потребно да свака држава има ефикасни антикорупцијски оквир, транспарентност и интегритет у вршењу државне власти.
Европска унија је одавно препознала потребу за усвајањем свеобухватних стратегија борбе против корупције које би требало да утичу првенствено на њену превентивну димензију, односно, на то да се транспарентност и интегритет у свим секторима друштва повећа тако што би се стратегије фокусирале на основне узроке који доводе до корупције. Такве стратегије треба да узму у обзир и процену претњи, рањивости и факторе ризика.
Свеобухватан приступ борби против корупције мора се ослањати на комбинацију превентивних и репресивних мера. Зато су неопходни независни и непристрасни правосудни системи који спроводе антикорупцијско законодавство – кроз вођење непристрасних истрага, ефикасне, пропорционалне и одвраћајуће санкције, укључујући успешан повраћај прихода стечених корупцијом. У ту сврху, неопходни су одговарајући правни и институционални оквир, административни и судски капацитет, као и политичка воља како би се мере заиста и извршиле. Независни и плуралистички медији, посебно истраживачко новинарство и активно цивилно друштво, играју важну улогу у надзору јавних послова, откривању могућих кршења корупције и интегритета, подизању свести и промоцији интегритета. Борба против корупције има важну димензију у ЕУ јер је повезана са заштитом финансијских интереса Уније. Према члану 325 Уговора о функционисању Европске уније (УФЕУ), Унија и њене државе чланице морају да предузму одговарајуће мере за сузбијање превара и било којих других незаконитих активности које погађају финансијске интересе Уније. На нивоу ЕУ постоји Канцеларија за борбу против превара (OLAF) која спроводи унутрашње и спољне истраге у сврху борбе против превара, корупције и других илегалних активности које погађају финансијске интересе Уније.
Европско јавно тужилаштво играће пресудну улогу у том погледу. Европско јавно тужилаштво, које се тренутно успоставља, биће независно тужилаштво ЕУ, надлежно за истрагу, кривично гоњење и изрицање пресуде за злочине против буџета ЕУ, попут преваре, корупције или превара у вези са ПДВ-ом. Државе чланице које тренутно учествују у Европском јавном тужилаштву су све осим Шведске, Данске, Пољске, Мађарске и Републике Ирске. Током последњих неколико година, усвојено је законодавство ЕУ за јачање борбе против корупције, укључујући стандарде за заштиту узбуњивача од свих облика одмазде. Ревидирана правила против прања новца, посебно успостављањем регистара стварних власништва компанија, и даљи кораци који помажу у размени финансијских информација и убрзавању финансијских истрага, сви имају важан утицај на олакшавање борбе против корупције.
Националне стратегије за борбу против корупције могу да омогуће да се одредбе о борби против корупције интегришу у све релевантне секторе како би се имао ефективан утицај на терену. Неколико држава чланица усвојило је свеобухватне нове или ревидиране стратегије за борбу против корупције са специфичним и мерљивим циљевима, јасним буџетом и добро дефинисаним одговорностима специјализованих институција.
У јануару 2020. године, Француска је усвојила вишегодишњи национални план за борбу против корупције (2020−2022) покривајући и превентивну и репресивну димензију корупције. Друге државе чланице, попут Бугарске, Хрватске, Чешке, Естоније, Грчке, Италије, Литваније, Румуније и Словачке већ неколико година имају свеобухватне националне стратегије за борбу против корупције. Иако је развој планова и стратегија за борбу против корупције важан, њихова ефикасна примена и праћење су кључни за осигуравање напретка.
Остале државе чланице налазе се у процесу припреме националних стратегија за борбу против корупције. Влада Републике Ирске је објавила намеру да се ефикасније бори против корупције, пратећи текућу свеобухватну процену различитих државних тела укључених у превентивне и репресивне мере против корупције. Финска и Шведска, које су се мање ослањале на стратешки приступ, а више на праксе, традицију и високе стандарде интегритета и транспарентности у спречавању корупције, такође су сада у процесу припреме националних планова за борбу против корупције.
Неке државе чланице спровеле су реформе ради усклађивања свог кривичног законодавства са међународним антикорупцијским стандардима. Летонија је, на пример, недавно изменила кривични закон у погледу дефиниције неколико кривичних дела корупције, елиминишући одређена ограничења из обима подмићивања и трговине утицајем. Треба истаћи да је важно да судство, тужилаштво и органи за спровођење закона буду опремљени одговарајућим средствима, људским ресурсима, техничким капацитетима. У неким државама чланицама уведене су мере за јачање капацитета институционалног оквира за борбу против корупције и смањење препрека ефикасном кривичном гоњењу. На пример, антикорупцијски закон који је усвојен у јануару 2019. у Италији, пооштрио је санкционисање кривичних дела корупције и суспендовао рок застаревања. Поред тога, у Парламенту се тренутни расправља о свеобухватној реформи ради поједностављења кривичног поступка будући да одвраћајући утицај санкција отежава прекомерна дужина кривичног поступка. Шпанија је, такође, настојала да повећа капацитет тужилаштва издвајањем додатних ресурса и ажурирањем кривичног законодавства како би се продужио рок застаревања за тешка кривична дела и увеле строже санкције за кривична дела повезана са корупцијом. Слично томе, Француска је недавно предузела мере за реорганизацију финансијске полиције, а извештај за 2020. годину показао је да су се случајеви повезани са корупцијом знатно повећали.
Постизање праве равнотеже између привилегија и имунитета јавних званичника и осигуравање да се оне не користе као препреке ефикасној истрази и кривичном гоњењу оптужби за корупцију, представља важан сегмент борбе против корупције. Грчка је предузела мере за уклањање неких важних препрека за кривично гоњење корупције на високом нивоу у вези са имунитетима и посебним роковима застаревања путем уставне ревизије 2019. године. У другим државама чланицама у току су значајни напори, често као одговор на одређене изазове или друштвени притисак. Примери укључују Малту, где је текућа јавна истрага о атентату на истраживачку новинарку Дафне Галицију, открила дубоке обрасце корупције и покренула потражњу за јачањем капацитета за борбу против корупције и шире реформе владавине права. Слично томе, у Словачкој је влада најавила низ реформи као одговор на негодовање јавности због открића објављених у контексту истрага убиства новинара Јана Куцијака и његове веренице Мартине Кушнирове.
У неким случајевима, реформе одговарају на специфичне проблеме у областима као што су корупција или прање новца. На пример, у Аустрији, након одређених случајева корупције високог профила, влада предвиђа могуће реформе за даље јачање контроле финансирања политичких партија коју би вршио Рачунски суд.
Недостатак јединствене, ажурне и обједињене статистике у свим државама чланицама отежава праћење упоредног успеха истраге и кривичног гоњења кривичних дела корупције. Две пилот збирке званичних статистика Европске комисије о кривичном третману случајева корупције у државама чланицама, показале су да још увек постоје препреке за прикупљање упоредних података широм ЕУ. Прикупљени подаци добијени од држава чланица учесница показали су да постоје значајне разлике између држава чланица у дефиницијама кривичних дела, доступности података и методологији за евидентирање података.
Анализа показује да у неколико држава чланица постоји забринутост због ефикасности истраге, гоњења и доношења пресуда у случајевима корупције, укључујући случајеве корупције на високом нивоу. Пример укључује Бугарску, где је реформа њеног правног и институционалног антикорупцијског оквира довела до боље сарадње између релевантних власти, међутим, изазови остају јер ове институције немају добру репутацију непристрасности, објективности и независности. Напоре специјализованих антикорупцијских служби у борби против корупције у Хрватској спутава недостатак стручних истражитеља и неефикасност правосудног система, јер дуготрајни судски поступци и жалбе често ометају затварање предмета. Слично томе, у Словачкој је само неколико случајева корупције на високом нивоу истражено или процесуирано последњих година, а слаба заштита узбуњивача и ограничени капацитет специјализованих антикорупцијских институција представља важан изазов.
У Мађарској, иако у неким случајевима постоји кривично гоњење корупције на високом нивоу, и даље је врло ограничено и чини се да постоји стални недостатак одлучне акције за покретање кривичних истрага и кривично гоњење случајева корупције који укључују званичнике високог нивоа или њихов непосредни круг.
Спречавање корупције покрива многа подручја (етичка правила, мере за подизање свести, правила о откривању имовине, правила о сукобу интереса, механизми интерне контроле, правила о лобирању). Транспарентност, приступ јавним информацијама, заштита узбуњивача и свеукупна култура интегритета у јавном животу кључни су елементи који омогућавају спречавање и откривање корупције. Многе државе чланице су предузеле или предвиђају мере за јачање оквира за превенцију. Законодавство би требало да покрива подручја која укључују обавезе за пријављивање имовине, правила о сукобу интереса за све јавне службенике (укључујући чланове парламента), транспарентност у јавним функцијама или успостављање посвећених субјеката и канцеларија задужених за надгледање и верификацију пријаве имовине и сукоба интереса. У државама чланицама, попут Данске, Финске и Шведске, спречавање корупције се у основи ослања на јаку културу интегритета, са мало формалних правила и контрола. Да би биле ефикасне, такве мере треба да се темеље на пажљивој дијагнози ризика и рањивости и да садрже механизме који обезбеђују адекватно спровођење и праћење.
Све државе чланице имају успостављене правне оквире за заштиту слободе и плурализма медија, и може се рећи да грађани ЕУ широко уживају високе стандарде слободе и плурализма медија. Слобода изражавања, слобода медија и плурализам, право на приступ информацијама од јавног значаја, углавном су садржани у Уставу или у секундарном закону. Плурализам медија и слобода медија кључни су покретачи владавине права, демократске одговорности и борбе против корупције. Убиства новинара који су истраживали наводе о корупцији и организованом криминалу на високом нивоу, позив су за узбуну.
Развој догађаја изазван пандемијом додатно је потврдио кључну улогу слободних и плуралистичких медија и суштинске услуге коју пружају друштву пружањем информација које се проверавају чињеницама, на тај начин доприносећи борби против дезинформација као и одржавањем демократске одговорности. Криза је открила да мере осмишљене за борбу против пандемије могу да се користе као изговор за подривање основних права и слобода или злоупотребе у политичке сврхе. Поред тога, криза је појачала ионако тешку економску ситуацију у овом сектору због драматичног пада прихода од оглашавања. Ситуација је посебно тешка за мање играче и локалне и регионалне медије.
Монитор плурализма медија представља научно средство за документовање стања медијских система, детаљно описујући претње плурализму и слободи медија у државама чланицама и неким државама кандидатима, суфинансира га Европска унија а спроводи Центар за плурализам и слободу медија од 2013. године. Комисија је користила и друге изворе поред Монитора, попут Светског индекса слободе штампе.
У првом извештају о владавини закона део о плурализму медија фокусира се на неке темељне елементе медијске слободе и плурализма са посебним утицајем на владавину права, као што су независност регулаторних тела за медије, транспарентност власништва над медијима, државно оглашавање, безбедност новинара и приступ информацијама. Остали аспекти медијског пејзажа који још нису обрађени у првом извештају, као што је улога и независност јавних сервиса, важни су у контексту владавине права и даље ће се анализирати у наредним годинама.
Независност и надлежност медијских власти утврђене су законом у свим државама чланицама. Ипак, забринутост постоји у вези са ризиком политизације власти, на пример у Мађарској, Малти и Пољској. Такође, постоји проблем због ефикасности неких националних медијских власти у светлу ресурса који су им на располагању, на пример у Бугарској, Грчкој, Луксембургу, Румунији и Словенији.
Транспарентност власништва над медијима је основни предуслов сваке поуздане анализе плуралности датог медијског тржишта. Неке државе чланице имају добро развијене системе како би осигурале транспарентност власништва над медијима. На пример, у Немачкој постоје посебне обавезе откривања власништва које се односе на сектор вести, комерцијалне емитере, мрежне медије и штампу. Политичке странке морају открити своје учешће у медијским субјектима. У Француској су медијске компаније дужне да јавности открију своја три највећа власника и морају да обавесте главни медијски орган – Conseil supérieur de l’audiovisuel, онда када власништво или контрола достигну праг од 10 или више процената.
У неколико држава чланица постоје препреке за ефикасно јавно откривање власништва. У Чешкој медијске компаније нису дужне да откривају своје власничке структуре, било какве промене на њима или било какве информације које се односе на крајњег стварног власника компаније. На Кипру не постоји транспарентност власништва у погледу писане и дигиталне штампе. Недостатак транспарентности власништва над медијима забрињава и Бугарску.
Државно оглашавање је свако оглашавање које владе (националне, регионалне, локалне) и државне институције и компаније плаћају медијима. Оно може бити важан извор подршке медијима. Финансијска подршка државе може бити пресудна, посебно за непрофитне, друштвене медије и друге мање комерцијалне облике новинарства, посебно у време економске кризе, а транспарентна правила и поштени критеријуми смањују ризик од фаворизовања. Стога је од посебне важности да се успоставе и ефикасно примењују поштена и транспарентна правила о расподели државних ресурса и подршке. Одсуство таквих правила повећава ризик да се јавни новац додељује одређеним медијима на пристрасан начин.
У многим државама чланицама не постоји посебно законодавство које би осигурало поштена и транспарентна правила о дистрибуцији државног оглашавања у медијима. У Мађарској, у недостатку законодавства и транспарентности у дистрибуцији државног оглашавања, значајне количине државног оглашавања преусмерене су у провладина места и тако отвориле врата Влади да врши индиректан политички утицај на медије. Аустрија додељује релативно висок ниво државног оглашавања медијским компанијама и изражена је забринутост због потенцијалног политичког утицаја на такву расподелу, у одсуству правила о њеној поштеној дистрибуцији.
Рањивости и ризици за плурализам медија повећавају се када је угрожена политичка независност медија, у одсуству прописа против политичког мешања или као резултат правила која омогућавају политичким актерима да поседују медије. На пример, у Бугарској се извештава да је власништво над неколико медија уско повезано са политичким актерима, чак и ако они нису званично у њиховом власништву. Поред тога, велики број бугарских новинара окарактерисао је политичко мешање у медије као „уобичајено“ и „широко распрострањено“. Успостављање медијског конгломерата КЕСМА спајањем више од 470 владиних медија, без надзора медијских власти као и власти за заштиту конкуренције, у Мађарској је виђено као претња плурализму медија. На Малти, две главне политичке странке заступљене у парламенту поседују, контролишу или управљају више малтешких медија и емитера.
Право на приступ информацијама представља основни предуслов за демократску расправу и надзор јавних институција, али и за очување владавине права. Ово право је загарантовано Уставом или подзаконским актима у свим државама чланицама, међутим, Извештај о владавини права указује на препреке или кашњења у пружању информација. На пример, у Чешкој, Малти и Румунији забележене су потешкоће или препреке за добијање информација.
У великом броју држава чланица, новинари и други медијски актери све чешће се суочавају са претњама и нападима (физичким и на мрежи) у вези са својим публикацијама и својим радом, и то у различитим облицима: стратешка тужба против учешћа јавности (тужба намењена цензурисању, застрашивању и ућуткивању критичара тако што ће их оптерећивати трошковима правне одбране док не одустану од критике), претње физичкој сигурности и стварни физички напади; узнемиравање на мрежи (посебно жена новинара); клеветничке кампање, застрашивање и политички оријентисане претње. Такве претње, напади и кампање блаћења пријављују се у једном или другом облику у неколико држава чланица. Посебни примери могу се наћи у Бугарској, Хрватској, Мађарској, Словенији и Шпанији. Претње и напади имају застрашујући ефекат на новинаре и повлаче ризик од смањења јавне расправе о контроверзним друштвеним питањима.
Као последица тога, многе државе чланице су развиле добре праксе и успоставиле структуре и мере које нуде подршку и заштиту за новинаре. У Белгији је фламанско удружење новинара успоставило посебну телефонску линију за физичку или вербалну агресију на новинаре. У Италији је успостављен Координациони центар који се бави поступцима против новинара. У Холандији је закључен протокол који је усмерен на смањење претњи, насиља и агресије над новинарима. Протокол је потписан између јавног тужилаштва, полиције, Друштва главних уредника и Удружења новинара. Шведска је успоставила националне контакт тачке и доделила додатне људске и финансијске ресурсе за подршку новинарима и бољу истрагу злочина из мржње.
Остави коментар