Аутор: др Александра Колаковић
Једно од актуелних питања у француском друштву, поред пандемије коронавируса и свих политичких, економских и социјалних последица, јесу права жена, борба против насиља над женама и побољшање положаја у циљу достизања и очувања родне равноправности. Емануел Макрон, француски председник, такође је, још од почетка свог мандата посебну пажњу посветио поменутим питањима. Намера овог есеја није да се у потпуности посвети историји борбе за права жена у Француској, што би био обиман подухват, већ да се кроз дело недавно преминуле Жизел Халими осветли један део те борбе као и историја француског друштва, грађанског активизма и леве мисли у другој половини 20. и на почетку 21. века.
Ко је била Жизел Халими? Један од њених синова, Емануел Фокс, уз објаву да је преминула дан након свог 93. рођендана, изјавио је како је његова мајка имала „један леп живот“. А живот ове правнице по образовању и некадашње посланице у француском парламенту био је посвећен женском питању и борби за права жена, у оквиру кога је и право на абортус, као и корпус питања значајан за права жена не само у Француској већ и широм света. Рођена је 27. јула 1927. године у Тунису, у сиромашној породици. Мајка јој је била сефардског порекла, а отац беберског. Породица је била традиционално конзервативна. Чињеница да је њеном оцу било потребно време да у патријахалној средини призна да је добио ћерку и такмичарски дух са браћом како је касније Жизел Халими изјављивала већ тада су је упутили на колосек феминизма и инспирисале њену борбу.
Жизел Халими је још као дете започела своје прве протесте и побуне. Са десет година је штајковала глађу како би стекла право на читање и постигла боље резултате у школи од своје браће, а потом је и са тринаест година поновила штрајк како би се осолободила дела обавеза да брине о браћи. Колико је већ тада имала енергије за борбу и права, говоре и записи из њеног дневника – Данас сам освојила свој први мали део слободе. Ово освајање слободе наставила је школовањем и посебно као петнаестогодишњакиња која одбија уговорени брак са богатим трговцем нафтом. Успела је да добије дозволу да настави школовање у Француској. Права и филозофија на престижној Сорбони били су њен избор, а као одлична студенткиња користила је предности стипендирања.
Након студија Жизел се вратила у Тунис где је постала члан адвокатске коморе и убрзо са предмета не тако велике важности започела да брани оне сличне себи по сензибилитету. Иако је била Францускиња, бранила је побуњенике, синдикалисте и сепаратисте, оне који су се борили за независност Туниса. Касније, када је почео рат у Алжиру 1960. године, била је и потписница Манифеста 121, којим се ставила на страну Жан Пол Сартра и осталих потписника. У потпуности је била присталица деколонизације. Жизел Халими је имала успешну каријеру као адвокат од 1956. године у Паризу. Тада је и закорачила у свет политике и грађанског активизма, борбе за људска права, пре свега права жена, посебно на абортус. Први случајеви на којима је радила били су повезани са одбраном алжирских осуђеника. Сарађивала је са лево орјентисаним адвокатима и интелектуалцима у овом периоду, што је било у складу са њеним сензибилитетом и ставовима.
Ипак, одбрана две жене била је кључна тачка у њеној не само каријери већ и животу. Прво је 1960. године постала позната широј јавности као адвокат одбране двадесетдвогодишње Алжирке, Џамиле Бупаш, оптужене за постављање бомбе. Реч је о компликованом просецу и дугом суђењу јер је Џамила осуђена на смртну казну, али је била и жртва мучења и силовања након хапшења које су починили француски војници. Након вишемесечне борбе, Џамила је прво осуђена па помилована и на крају ослобођена 21. априла 1962. године, што је било и доба окончања Алжирског рата. Велико интересовање француске јавности, а и прекретница у ослобађању Алжирке, била је књига сведочанстава са суђења. Ауторство над овом књигом делиле су Симон де Бовоар и Жизел Халими, а Пабло Пикасо је нацртао портрет оптужене. Друга одбрана започела је деценију касније, 1972. године. Жизел Халими бранила је шеснаестогодишњу Мари Клер, која је абортирала након силовања. Тада је у Француској још био на снази Закон из 1920. године на основу кога је прекид турдноће – абортус сматран кривичним делом. Халими је већ 1971. године била једна од потписница Манифеста 343, које су признале да су имале абортус, захтевале бесплатан приступ контрацепцији и право на бесплатан абортус. Исте године је заједно са Симон де Бовоар и Жан Жан Ростанд основала и феминиситички покрет Choisir (Изабрати), чије је руковођење након смрти Симон де Бовоар и преузела. Суђење Мари Клер постало је тако платформа против Закона из 1920. и допринело је еволуцији ка Веовом закону о добровољном прекиду трудноће, који је усвојен крајем 1974, а на снази је од јануара 1975. године.
Колико је утицај у јавности имала Жизелина борба за Џамилу и малолетницу која је абортирала након силовања, сведочи наставак борбе за права жена у Француској, као и интересовање за ове случајеве чак и у 21. веку. Случај силоване малолетнице и ангажовање Жизел Халими на одбрани две малолетнице силоване од стране банде 1975. године поставило је темеље развоја женских права и одбране силованих жена. Својом стручношћу као адвокат, али и снажном бунтовном природом, Жизел је успела да стекне подршку и утрла је пут да Француска 1980. године усвоји Закон којим је силовање постало кривично дело. Међу феминистичким погледима Жизел Халими издваја се и њено противљење ношењу исламског вела. Овај део одеће и верски симбол је за Жизел Халими био напад на достојанство жене, чак и „апартхејд“. Као интелекетуалка леве оријентације и либералних схватања једна је од првих која се јавно изјаснила и за легализацију проституције. Такође, Жизел је рано схватила моћ филма у борби за права жена и равноправност. Прва је, 1972. године, проговорила о свим тада табу темама и о женским правима у склопу дебата које су пратиле филм L’Amour violé. Касније, о Џамили и њеној страсној бранитељки Жизел Халими снимљен је и филм Каролин Ипер – За Џамилу. Овај друштвено ангажовани филм је први пут приказан 20. марта 2012. на Франс 3, чиме је и новим генерацијама у Француској, која се суочава са порастом насиља над женама, делом приказана борба за права жена и активност Жизел Халими.
Важан је и улазак Жизел Халими у политику. Као присталица левице подржала је кандидатуру Франсоа Митерана за председника Републике Француске 1981. године. Ово није била новина у њеним ставовима који су и у ранијем периоду били леве оријентације, а чак је сарађивала са бројним интелектуалцима и политичарима који су припадали комунистичкој и/или социјалистичкој партији. Већ 1965. године Жизел Халими је учествовала у Женском демократском покрету, које је радило на уједињењу левих покрета, пре свега феминистичког, и социјалистичке партије. Ово удружење је и подржало кандидатуру Франсоа Митерана за председника Француске. Ушла је у Народну скупрштину Републике Француске као посланица социјалиста 1981. године. Остала је упамћена као борац против смртне казне, иницијатор побољшања положаја и права жена, борац за учешће већег броја жена у политици, а подржавала је и права хомосексуалаца. Ипак, није била задовољна брзином реализовања њених иницијатива, а скупштину је означавала као „бастион мизогиније“. Политичку каријеру наставила је као француска амбасадорка при УНЕСКУ од 1985. до 1986. године. У овом периоду удаљила се од политике Франсоа Митерана, којим се разочарала, а један од њених синова је учествовао и предводио студентске протесте у овом периоду. Од 1989. године била је специјални саветник француске делегације у Генералној скупштини Организације Уједињених нација. На европским изборима 1994. године била је друга на листи Грађанског покрета.
Након политичке каријере, током које није запоставила борбу за права жена, Жизел Халими се вратила адвокатском послу и посветила писању. Успела је да у периоду између 1988. и 2011. године објави 15 књига. Наранџасто млеко (1988), Изгубљена лепотица (1995), Нови узрок жена (1997), Фритна (1999) и Непоштовање адвоката (2002). Жена која је за себе рекла да има само један страх „од интелектуалне слабости“, последњу књигу Причу о страсти, објавила је у 84. години живота, дакле пре десет година. За свој рад била је награђена указом d’officier de la légion d’honneur (2006), а потом промовисана у Commandeur de la légion d’honneur (2013).
Углед Жизел Халими у области људских права и посебно права жена прешао је границе Француке и Европе. У међународним оквирима је деловала као једна од оснивачица антиглобалистичког удружења ATTAC (L’Association pour la taxation des transactions financières et pour l’action citoyenne) основаног 1998. године. Халими је председавала истражном комисијом трибунала за ратне злочине Сједињених Држава у Вијетнаму, а 2009. године и чланица патроната Tribunal Russell sur la Palestine. Активисти широм света, а посебно обесправљене жене у слабије развијеним земљама, су желели да их брани. За јавност у Србији, значајно је истаћи да је Жизел Халими била против рата и касније бомбардовања Србије, при чему је потписала петицију „Европљани желе мир“ (Les Européens veulent la paix), коју је покренуо део покрета Нова десница. За историју права жена битно је и њено присуство 23. фебруара 2010. године у Народној скупштини Француске када је усвојена европска резолуција усмерена ка хармонизацији европског законодавства у вези са правима жена.
Стваралаштво и активности Жизел Халими у светлу историје феминистичког покрета биће детаљено проучавани у будућности. Она је двоструко значајна јер је и сведок и актер кључних догађаја у фемнистичком покрету. Француска штампа, као и светски медији поводом њене смрти подсетили су читаоце на њену борбу и неке од најпознатијих изјава. Једна од оних које ће сигурно утицати на феминистички покрет и данас јесте: „Сваки од женских захтева радикално доводи у питање наш начин живота“. Управо на ову изјаву подсетио утицајни женски часопис ELLE када је као омаж њеном животном делу – борби за права жена – публиковао интервју из 1979. године, који је и поред свих промена у сфери женских права и равноправности полова, због осећаја за борбу Жизел Халими актуелан и као такав путоказ новој генерацији феминисткиња у Француској и свету. У Србији је дело ове Францускиње још непознато, као и њени ставови о бомбардовању 1999. године, стога је овај есеј написан у намери да се укаже на једну значајну политичку и интелектуалну личност Француске, као и да се подстакне научно проучавање улоге и места Жизел Халими у развоју права жена и феминистичког покрета.
Остави коментар