Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
У завршној фази Брегалничке битке главне снаге бугарске 5. армије (15 пешадијских батаљона, 11 артиљеријских батерија и 5 коњичких ескадрона) предузеле су 6. јула велики обухватни маневар на левом крилу Дунавске дивизије II позива, у три колоне: десном преко Црноока према Китки, средњом преко Побијеног камена ка Големом врху и левом преко Жеравинских висова према Голешу. Сврха овога напада била је спасавање 4. армије од потпуног пораза и олакшавање њеног извлачења на грљанске и калиманске положаје. Пред тим бугарским снагама налазило се сувише развучено лево крило Дунавске дивизије II позива, које је укупно имало 10 пешадијских чета, два коњичка ескадрона и два митраљеза, распоређених овако: два батаљона и једна чета 7. пука II позива на фронту од Жеравинских висова до Големог виса; Дунавски коњички дивизион II позива на линији Жути камик – Црноок; три чете 7. пука II позива у другој линији на Чупином брду; општа резерва Дунавске дивизије II позива (три батаљона) била је сувише позади, чак на Трајковој падини, намењена за потпомагање одбране на центру и десном крилу, које су бранили 8. и 9. пук II позива. Големи вис и гранични положаји јужно од њега који су представљали најпогоднију маневарску просторију на целом криворечком фронту били су, дакле, поседнути слабим снагама. Па ипак, бугарске нападне колоне наступале су у току 6. јула веома опрезно. Десна колона је напала Дунавски коњички дивизион II позива на Црнооку и тек око 17 часова принудила га да се повуче – са једним ескадроном на Големи вис, а са другим на Дукат. Централна и лева колона су избиле пред Жеравинске висове и Црцорију. Сутрадан (7. јула) изјутра, бугарска артиљерија је отворила снажну ватру на фронту од Црцорије до Голеша, подржавајући енергичан напад пешадије који је почео у исто време. Око 10:30 часова, бугарска десна колона је заузела Големи вис, који је бранио само један вод 7. пука II позива, јер се ескадрон Дунавског коњичког дивизиона повукао чим је приметио приближавање бугарских снага од Црноока. Покушај команданта 7. пука II позива да противнападом пуковске резерве поврати изгубљени положај завршио се неуспешно. Дочекана снажном пешадијском и артиљеријском ватром са Големог виса, пуковска резерва је била принуђена да се повуче на Чупино брдо. У исто време, под притиском надмоћнијих бугарских снага, батаљон који је држао Црцорију одступио је у нереду ка Чупином брду, упркос изричитом наређењу команданта 7. пука II позива да се по сваку цену држи до пристизања појачања (један батаљон 8. пука II позива). Тиме је лево крило Дунавске дивизије II позива потиснуто са граничног гребена и опасно угрожено, јер су Бугари заузимањем линије Големи вис – Црцорија, створили повољне услове за развијање успеха према Чупином брду.
Извештавајући команданта 1. армије о критичној ситуацији на свом левом крилу, командант Дунавске дивизије II позива генерал Михаило Рашић је истицао „да ће учинити све да поново овлада Големим висом”, и на крају молио да Дунавска дивизија I позива предузме напад уз Жедиловску и Девебаирску косу ради спречавања Бугара да рокирају снаге према Големом вису. У духу овога захтева, командант армије је у 13 часова наредио да Дунавска дивизија I позива изврши демонстративни напад на линију Бождарица – Девебаир. Напад је почео око 14 часова са центра дивизијског распореда према Бождарици и са левог крила ка Девербаиру. У њему је учествовало шест пешадијских батаљона и шест батерија. Међутим, наступање пешадије било је јако отежано противниковом артиљеријском ватром и тешко проходним тереном. Мада су српске трупе подишле главном бугарском положају на одсеку Бождарица – Жедиловска коса, напад није дао жељене резултате, па је настављен и сутрадан (8. јула) изјутра. Лево крило (два батаљона 9. пука I позива) прешло је Криву реку и отпочело наступање уз стрми нагиб граничног гребена ка Девебаиру, али је убрзо потпало под унакрсну пушчану, митраљеску и артиљеријску ватру и принуђено да залегне. Трећи батаљон 9. пука II позива, који је наступао на крајњем левом крилу, избио је на Жедиловску косу, где је задржан снажном артиљеријском ватром. Пошто је свако даље наступање било немогуће, лево крило се у току ноћи повукло на полазне положаје. Ни 7. пук I позива (три батаљона), који је наступао на центру, није извршио свој задатак. Његова два батаљона су заустављена на стрмим падинама Бождарице, док се трећи задржао у подножју. Демонстративни напад Дунавске дивизије I позива, предузет ради олакшавања ситуације на притешњеном левом крилу Дунавске дивизије II позива, није постигао свој циљ. Стога је командант 1. армије престолонаследник Александар наредио да Дунавска дивизија I позива остане на дотадашњим положајима и у садејству са Дунавском дивизијом II позива спречи продор Бугара криворечким правцем до заузимања бугарских штипских положаја. Током 8. јула, на фронту Дунавске дивизије II позива није било већих окршаја. Обе стране су вршиле прегруписавање снага за предстојећа дејства. Бугари су се утврђивали на заузетим положајима, привлачили резерве и повремено дејствовали артиљеријом. Генерал Рашић је ојачао своје лево крило, групишући на одсеку с. Дубровница – Чупино брдо пет батаљона и једну пољску батерију, под командом пуковника Љубомира Јовичића; на десном крилу (од Криве Паланке до с. Киселице) налазили су се три батаљона и једна чета, са 16 топова, под командом пуковника Драгомира Стојановића; На центру је остао само један батаљон и једна пољска батерија, под командом потпуковника Љубе Костића; У општој резерви на Градецу (нешто ближе левом крилу) били су три батаљона и једна пољска батерија; Дунавски коњички дивизион је добио задатак да обезбеђује линију Манчино корито – караула Дукат и енергично дејствује у десни бок бугарских снага које би од Големог виса нападале на лево крило Чупиног брда. На овом незгодном и за њене снаге сувише широком фронту на десној обали реке Дубровнице, коме је противник лако могао обухватити лево крило, Дунавска дивизија II позива имала је задатак да организује упорну одбрану и обезбеди бок и позадину 1. армије, чије су главне снаге у садејству са 3. армијом предузеле гоњење бугарске 4. армије према Царевом Селу.
Деветог јула ујутру, Бугари су предузели енергичан напад на Чупино брдо, које је бранило само пет батаљона са једним брдским топом (7. пук и један батаљон 9. пука II позива). После снажне артиљеријске припреме, пукови прве линије (Бугари су имали два пука у првом и два пука у другом ешелону) прешли су у напад на широком фронту, обухватајући Чупино брдо са оба крила у виду великих клешта која су се постепено стезала. Лева колона се још у току ноћи спустила у поток испред положаја 7. пука II позива, а у свануће почела наступање уз веома стрми нагиб положаја. Око 8 часова Бугари су покушали да изврше обухват српског левог крила, али је тај покушај осујећен жилавим отпором левокрилног батаљона. Извештавајући о томе команданта дивизије, командант 7. пука II позива је истицао да је после тога противник рокирао резерве на своје лево крило и да свом снагом напада његово десно крило. Још пре пријема овог извештаја, генерал Рашић је упутио на Чупино брдо најпре један, а затим и други батаљон 8. пука II позива из опште резерве, док је трећи примакао на Ретке буке. Око 10:30 часова, 1. батаљон 8. пука II позива стигао је на Чупино брдо и појачао десно крило 7. пука II позива, односно његов 2. батаљон. Изгледало је да је тиме одбрана овог значајног положаја стабилизована. Али, једна јака бугарска колона, долазећи од Побијеног камена, заобишла је лево крило 1. батаљона 7. пука II позива на к. 1652 и појавила се према задњем нагибу Чупиног брда, заокренула улево свој борбени поредак и муњевитим нападом с леђа изненадила и заробила две чете 1. батаљона 7. пука II позива на североисточном нагибу Чупиног брда. Развила се неравна борба на делимично импровизованом фронту који је био преломљен под правим углом на самом темену Чупиног брда (тт 1703). Српске снаге су чиниле грчевите напоре да се одрже на свом положају, али када су Бугари око 15 часова, извршили силовит јуриш, први борбени ред је нагло попустио. Није помогло ни ангажовање последњих резерви. Десетковани батаљони 7. и 8. пука II позива напустили су око 15:30 часова Чупино брдо, на коме су изгубили 26 официра и 1.023 подофицира и војника и у нереду се повукли ка Ретким букама, где су их прихватили делови 9. пука II позива који су у међуврмену стигли са Киселице и Варовишта. Уместо да одмах делом снага похита у помоћ Дунавској дивизији II позива, која је улагала очајничке напоре да парира противников обухватни маневар, Дунавска дивизија I позива је и даље настављала са нецелисходном демонстрацијом у правцу Бождарице и Девебаира. Додуше, њен командант, генерал Павле Јуришић Штурм је, око 16 часова предузео мере да групише што јаче снаге на свом левом крилу, како би ефикасније могао помоћи Дунавску дивизију II позива, а намеравао је да јој упути у помоћ два батаљона. У томе га је, међутим, омела команда армије, наредивши му да своје трупе држи што прикупљеније и да нарочиту пажњу обрати на обезбеђење Царевог врха на десном дивизијском крилу.
После напуштања Чупиног брда, командант Дунавске дивизије II позива, сматрајући да нема довољно снага да заустави напредовање бугарских снага на првом следећем положају, одлучио је да задржавајућом одбраном на три узастопна одбрамбена положаја (на Ретким букама, Трајковој падини и на линији Стража – Коњски рид) успорава наступање Бугара до пристизања тражених положаја. Ради тога је на Ретким букама оставио три батаљона 8. и 9. пука, на Трајковој падини три и по батаљона 7. пука, са три батерије, док је остале јединице прикупио на линији Стража – Коњски рид. Око 20 часова добио је од команде 1. армије следећу депешу: „По поузданим подацима непријатељ ће свим снагама напасти ноћас или сутра криворечким правцем. Са вашом дивизијом будите прикупљенији на десном крилу да овај напад можете поуздано одбити. Одржавајте тесну везу са Дунавском дивизијом I позива.“ Бугарска офанзива криворечким правцем озбиљно је забринула и српску Врховну команду и пореметила њене планове. Ради парирања овог бугарског маневра, издала је наређење да се Дринска дивизија I позива која је возом путовала за Ниш искрца у Куманову и одмах упути на Страцин; Да се Шумадијска дивизија I позива рокира на криворечки правац; И да Шумадијска дивизија II позива одмах упути један одред са Власине у правцу Босиљграда у бок и позадину бугарске 5. армије. Истога дана, бугарска Врховна команда је, због погоршања опште ситуације, наредила команданту 5. армије да своју офанзивну групу одмах повуче на граничну линију. Међутим, да би маскирао предстојеће повлачење, командант бугарске 4. дивизије генерал Бојаџијев наредио је свом 45. пуку да, уз подршку неколико батерија, нападне српске положаје на Ретким букама. Напад је предузет 10. јула око 13:30 часова, у две колоне: главном правцем Чупино брдо – Ретке буке, а помоћном са Голеша према левом крилу српског положаја на Ретким букама. После снажне артиљеријске припреме коју српске батерије нису могле да парирају, пешадија је у густим стрељачким стројевима енергично кренула напред. Мада тучени јаком артиљеријском и митраљеском ватром, Бугари су се, користећи покривеност земљишта, примакли српским рововима на блиско одстојање и обасули их пешадијском и шрапнелском артиљеријском ватром. Нарочито снажан притисак вршили су на центар и десно крило српског положаја. Али, у критичном тренутку пристигао је један батаљон 7. пука II позива са Трајкове падине и енергичним противнападом збацио Бугаре са планинског гребена и заробио 30 војника и један митраљез. Тада су Бугари појачали притисак на српско лево крило, које је око 18 часова запало у озбиљну кризу. На неким местима бугарски стрељачки строј се примакао српским рововима на 30 – 50 метара. Напад је, међутим, одбијен увођењем у борбу и другог батаљона 7. пука из дивизијске резерве.
Чинило се да је напад обе непријатељеве колоне дефинитивно одбијен уз велике губитке. Али управо у том тренутку Бугари су предузели обухватни напад на српско десно крило, које је почело да одступа повлачећи за собом и трупе са центра и левог крила. У 19:30 часова, Срби су изгубили Ретке буке. Бугари су у густим масама избили на гребен, где су обасути концентричном ватром српских батерија са Белине и Градеца. То је омогућило командантима 7. и 9. пука да прикупе своје јединице на седлу између Градеца и Ретких бука и припреме се за противнапад. Иако је ситуација изгледала веома критична, предузимљиви командант 1. батаљона 7. пука II позива потпуковник Тодор Павловић извршио је ноћни противнапад на Ретке буке и у првом налету их заузео. Бугарски 45. пук се повукао на Голеш, остављајући на гребену и падинама Ретких бука око 400 погинулих војника, два заплењена српска митраљеза и пољски топ капетана Завишића. И српски губици у борби на Ретким букама били су велики: избачено је из строја 13 официра и 597 подофицира и војника. Велики обухватни маневар бугарске 5. армије, који је озбиљно забринуо српско командовање завршен је, дакле, без значајних резултата. Њене трупе су искористиле ноћ 10/11. јула и повукле се на Голеш и Жеравинске висове. Истога дана на криворечки фронт стигла је, после заморног марша, Шумадијска дивизија I позива и сутрадан, 12. јула, посела линију Киселица – Гарваница. Дунавска дивизија II позива заузела је своје старе положаје од Киселице до Чупиног брда, док је Дунавска дивизија I позива и даље остала на ранијим положајима. Пошто ниједна страна није имала значајнијих оперативно-тактичких преимућстава, на криворечком фронту је дошло до „рововске војне“, која је трајала све до краја рата.
ЛИТЕРАТУРА
Јагодић, Милош (2010). Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир. Београд: Историјски институт.
Јагодић, Милош (2013). Нови крајеви Србије (1912–1915). Београд: Филозофски факултет.
Јагодић, Милош (2015). Процена демографских губитака Срба у периоду 1910–1921. Српске студије (6): 11—65. Архивирано из оригинала на датум 26. 08. 2018. Приступљено 31. 07. 2017.
Митровић, Јеремија Д., ур. (1971). Добровољци у ратовима 1912–1918: Доживљаји и сећања. 1. Београд: Удружење добровољаца 1912–1918.
Пузовић, Предраг (2013). Улога свештенства у Балканским ратовима. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 72 (1): 93—111.
Скоко, Саво (1968). Други балкански рат 1913, Узроци и припреме рата, Војноисторијски институт у Београду.
Остави коментар