„БРАНИК“

Аутор: др Милош Савин, историчар

            Раскол унутар Српске народне слободоумне странке, као један од најзначајнијих догађаја на српској политичкој сцени у Угарској, одразио се и на штампу која је на српском језику излазила. Стога је Миша Димитријевиће већ 17. октобра 1885. године објавио први број Браника, који ће у наредне две године бити језгро окупљања српских либерала у Угарској, а доцније и званичан орган Српске либералне странке. Сам Димитријевић покретање Браника објашњава потребом тадашње либералне већине у Српском црквено-народном сабору, а којој је и сам припадао, за сопственим гласилом, јер се Застава под контролом Јаше Томића, окренула против већине у Сабору. О разлозима неопходности стварања гласила српских либерала у облику Браника, своје виђење ситуације даје и Паја Јанковић, један од најистакнутијих српскух либерала. Он наглашава да либерални кругови једини негују континуитет јединствене Српске народне слободоумне странке и противе се научном убеђењу, односно социјалистичким идејама радикалне струје, предвођене Јашом Томићем. Јанковић наводи да су се либерали нашли пред избором: жртвовати себе Застави, или Заставу себи. Због тога, сви либерали који су у Застави радили, напуштају је. Тиме либерали нису имали куд, осим да покрену своје гласило.

Чини се да се политичка позиција либерала налазила између две крајности: реакционарног клера који је инструментализован од стране угарске владе и радикала чији се социјализам повезивао са анархизмом. Тиме ће они као настављачи српског либерално-опозиционог деловања, и даље заступати либерализам као темељ европских вредности, те је Браник такве идеје почео да шири од свог самог почетка. Због тога се не треба чудити што у тексту Петролеј и динамит у борби против цивилизације, можемо видети да Браник непријатеље либерализма, односно „слободе, једнакости и братства“, назива „црном реакцијом“ и „гнусном анархијом“, односно „тамјаном“ и „петролејом“.

У уводном делу првог броја Браника 17. октобра 1885. године, покретач и власник овог српског либералног гласила, Миша Димитријевић, истиче да је циљ Браника да ради „у духу и правцу у коме је радила Српска народна слободоумна странка више од двадесет година“, и да послужи као тачка окупљања читавог српског либерално-опозиционог покрета који за основу свог политичког деловања има Бечкеречки програм. Проглашавајући српске либерале окупљене око Браника за политичку групацију која одржава континуитет са Бечкеречким програмом, Димитријевић га дефинише као заједнички темељ минулог деловања јединствене Српске народне слободоумне странке и будућег деловања групације која тај континуитет наставља. Треба напоменути да се Миша Димитријевић и група око њега на овај начин не залажу, попут радикала, ни за какву допуну и модернизацију Бечкеречког програма; напротив, са становишта програма се баве и новонасталим политичким и друштвеним проблемима, који у тренутку писања програма нису препознати, држећи се тиме чврсто српског либерално-опозиционог правца.

У разради политичких метода по којима ће деловати српаки либерали окупљени око Браника, као група континуитета Милетићеве српске народне либералне странке, Димитријевић је подржао и континуитет странке у погледу „државноправног одношаја земаља угарске круне према другој половини монархије“ који је био истоветан становишту Мађарске странке независности. Упркос политичкој кризи српског друштва у Угарској и његовим јаловим покушајима да пронађе повољан положај у контексту сукоба Беча и Будимпеште, Димитријевић и даље брани тековине Милетићеве политике, укључујући и залагање за независност Угарске. Сматрао је да Угарска, након што се ослободи подређеног положаја у односу на Беч, може и мора да води рачуна о немађарским народима на свом тлу. Државна управа, по мишљењу Димитријевића, би требала бити организована у складу са етничким саставом државе, омогућивши тако свим осталим народностима у Угарској да се на равноправан и достојан начин изразе. Путем Браника чије је уредништво након првог броја преузео Никола Јоксимовић, српски либерали се обавезују да ће се борити „за развитак државних установа у демократском духу“  и „за демократско начело децентрализације.“ По питању Српске народно-црквене аутономије као „животног питања српског народа“, либерални Браник чврсто стоји „на становишту привилегија и закона који нам пуну, неокрњену аутономију  гарантују“  и обећава борбу за  прекидање ванредне и нелегалне ситуације у цркви и народу, коју је створила угарска власт, као и обавезно склањање са чела српске цркве Германа Анђелића као личности која је наметнута и која сама ради против српске аутомије.

Претходно, Српски народно-црквени сабор је заседао укупно четрнаест дана и у току свог рада је, поред именовања одбора петнаесторице, усвојио и адресу којом је тражено од владара да се санирају повреде српске аутономије. Након тога Сабор је обуставио свој рад док одбор петнаесторице не заврши све обавезе које је преузео на себе и не изнесе сабору на разматрање. Након октобра 1885. године, Сабор се није састајао до октобра следеће године. У оваквим приликама, врло је изражен анимозитет према наметнутом патријарху Герману Анђелићу, о чему у Бранику, такође у првом броју, пише др Милош Ђорђевић. Он у свом тексту предлаже да сабор констатује повреду српских аутономних права и да на основу тога затражи њено санирање. Ђорђевић види Германа Анђелића као сметњу за спровођење саборских одлука, али процењује да је у овом тренутку његово уклањање могуће само силом и револуцијом, чега се српски народ одриче, па процењује да је сабор својим досадашњим радом учинио све што је у његовој моћи.

У борби против кршења аутономије, као и у критици политикe државе и дела клера се посебно истицао српски либерал, потпредседник Српског народно-црквеног сабора, др Илија Вучетић. У чланку После сабора  овај искусни правник осврнуо се на корен сукоба око српске аутономије: „Кад се наш народно-црквени сабор у јесен године 1879. после шестонедељног обилатог рада растао, општа је жеља била да се сабор одмах с пролећа опет састане, те да коначно заврши организацију наших автономних установа, коју је због краткоће времена могао тек само у пола извести… Но, у крилу српске јерархије нађе се један човек, који злонамерно осујети све те лепе наде.“  Вучетић подсећа на чињеницу да су српски заступници на земаљским саборима, Српски црквени одбор, епархијске скупштине и црквене општине захтевале да дође до што скоријег састанка Сабора, што је уз подршку угарских власти Герман Анђелић онемогућавао, чиме је прекршио саборско устројство које недвосмислено одређује да Сабор мора редовно да се састаје сваке три године, а по потреби и ванредно. Доказ самовоље је чињеница да за шест година није сазван ни један редовни, а ни ванредни Сабор, осим једног из 1881. који је био неопходан Герману Анђелићу да би формално ступио у патријаршијски трон. Вучетић тврди да је „именовањем митрополита-патријарха повређено несумњиво право српског народа на слободан избор“. Обзиром да је Угарска поставила српског патријарха под изговором да Срби немају статут којим је регулисана процедура избора, већина Српске народне либералне странке на Сабору 1885. године је донела уредбу за избор митрополита.

Угарска влада је имала очигледну намеру да се, док не успе да сакупи већину лојалних посланика на Српском народно-црквеном сабору, поиграва са српском аутономијом. Краљевски комесар Едвард Чех је проследио влади саборску адресу у којој су побројана, како се изјаснио, наводна кршења српске аутономије, напоменувши да адресу није морао ни да прихвати, пошто је поред потписа изабраног потпредседника и секретара, недостајао потпис патријарха који је председавао Сабором. Калман Тиса је примио адресу и проследио је владару са предлогом да се не разматра док се не види да ли ће Сабор у будућности омекшати свој став, планирајући да га распусти. На крају је предложио да се адреса одбије, зато што се она супротстављала одредбама круне и владе, док је недостатак патријарховог потписа послужио као формални разлог. Након што је круна одбила да потврди српке адресе, укључујући и уредбу о избору митрополита, Браник констатује да је уредба враћена јер у њој не пише да круна може поставити администратора на упражњену столицу.

Опозиционо деловање српских либерала окупљених око Браника јесте критика владајуће политике у Угарској, односно захтевање неопходне демократизације и децентрализације. Они се боре и против веома присутне мађаризације, па Браник 1885. наводи примере покатоличавања и мађаризације у Сегедину, Кечкемет и Ђеру, где су чак и преостали православци узели мађарски језик као богослужбени. Либерали као свој приоритет истичу очување народних вероисповедних школа без којих српски народ нестаје, а чији се број до 1885. преполовио. Главни руководилац ове асимилације био је Бела Талијан, ког су либерали разоткрили као конвертита: да је пореклом од Сервицких, као и да је постао зет барона Бајића, нећака покојног кнеза Михаила. Због тога српски либерали посебно указују на солидарност са Словацима и Румунима у Угарској, о којима Браник пише као о народима који највише пате и највише истрајавају под угарском влашћу. Закључујући да Мађари болују од проширења, Браник је са друге стране коментарисао писање мађарске штампе, која је свакодневно афирмативно писала о мађаризацији и колонизацији.

Са друге стране, доследно критикујући дуализам већ у првим бројевима Браника, српски либерали стају у одбрану Угарске према пангерманској хегемонији и економском национализму привредно развијеније и богатије Аустрије, истичући да је неправедно да рурална Угарска сноси 30% заједничких трошкова, као и то да монархија у односу на Енглеску или Белгију, има само привид уставних слобода. Браник такође пише о јубиларних десет година „од како је г. К. Тиса на жалост постао министар-председник Угарске“. Миша Димитријевић је у чланку Уз Тисин јубилеј начинио критички осврт на политичку ситуацију и српска права, у ком пише да су све невоље за немађарске народности почеле доласком Тисе на власт, при чему набраја оне невоље које су задесиле Србе, те да је наметање Германа Анђелића само последња у низу. У наставку посебно указује на помпезни одлазак патријарха Анђелића на прославу Тисиног јубилеја, где истиче да и поред многобројних одбијања Тисиног позива из редова осталих конфесија, Анђелић није могао изостати. На крају Димитријевић жали „што Тиса у особи Германа Анђелића понижава достојанство православног епископа. А још већма нам је жао што Герман Анђелић пред ногама Тисиним усуђује говорити у име цркве и народа.“

До прве самосталне изборне активности Српске либералне странке (без радикала и нотабилитета) убрзо дошло је 5. новембра 1885. године, прогласом у вези поновљених избора за чланове Сабора из мохачког округа. Проглас бирачима у коме су либерали истакли своје кандидате за посланике, потписали су председник Миша Димитријевић и истакнути либерал др Паја Јанковић, перовођа (секретар) клупског одбора странке на Српском народно-црквеном сабору.

Међутим, када је реч о имену странке, у историографији постоје одређени проблеми терминолошке природе с обзиром да су у том периоду и нотабилитети и либерали често своју странку потписивали као Српска народна странка. Када се Браниковци потисују као народна, јасно је да се то односи на оно што се историјском конвенцијом назива Српска либерална странка.

У борби против идеје да у Угарској живи само један политички народ – мађарски, српски политичари су ретко налазили разумевање међу мађарским политичарима. Разочарење српских либерала таквим односом се додатно продубило новембра 1885. године. Тада се из изгнантства у Америци вратио вођа мађарске револуције из 1848/49. и одмах се огласио путем једног политичког памфлета. Српски либерали су закључили да и Кошут наступа са позиције мађарског шовинизма: „Стари Кошут је написао расправу ‘Друштвена делатност на пољу мађарске образованости’… Кошут каже: ‘У нашој домовини је само један народ… Племенском обзиру толико концесија учинио, као што томе нема нигде на свету примера. У Америци се свако племе претапа у владајуће док смо ми са белим листом, разним аутономијама и законима о језику отишли чак до другде… Ко се ни са овим не задовољава онде, кад ужива правне благодати ове државе, већ са својим законима на рачун државног јединства још даље иде, тај је велеиздајник, јер је у Угарској само један народ, и један је само могућ и само одржање тог народа сачињава државу целу – а то је мађарски народ!’ Елем, Кошут у своме прогонству у страноме свету није до своје најдубље старости ништа научио.“

Средином новембра 1885. године, Браник се оштро супротставља угарској влади која је повела кампању претварања српских вероисповедних школа у комуналне ради ефикасније мађаризације, те пише: „Ми Срби имамо вероисповедних школа. Имали смо их и више али су на жалост многе до данас већ покомунањене, а многима још прети ова зараза. Вероисповедни значај у наших школа даје нам наде у лепшу будућност, а комунализам је смртна пресуда и вери и народности српској.“

На основу оглашавања српских либерала путем првих бројева Браника, можемо видети како је изгледало њихово опозиционо политичко деловање након раскола у Милетићевој странци, са којом је требало неговати континуитет.