Аутор: Стеван Стојков
Раздобље ослободилачких ратова 1912–1918 представља један од најславнијих периода у српској историји. Наши славни преци су пошли у освајање слободе надахнути дубоким осећањем да судбину не треба сносити, него да другима судбина треба бити. Запалили су Балкан и постали судбина турском, бугарском, аустроугарском и немачком царству.
У великим и значајним биткама овог раздобља којима је кројена нова карта света, својом ратничком вештином, пожртвовањем и храброшћу српски војници су задивили све. Савезници су с одушевљењем клицали српској војсци. Непријатељи су, неретко у паници, узмицали пред њом.
Победе у овим биткама су имале своју цену. Она је била страховита. Слобода је захтевала небројене људске жртве. Свесно полагајући своје животе на олтар отаџбини, наши преци су нас задужили да подарену слободу чувамо, а њихово жртвовање и јунаштво памтимо. Нажалост, памћењем се не можемо подичити.
Да би себи олакшали, направили смо избор. Дали смо себи за право да изаберемо неколицину битака из овог периода о којима ћемо још колико-толико причати и на тај начин их одржавати у сећању. Поступајући тако, остале смо неправедно препустили забораву. Једна од њих је и Брегалничка битка.
Брегалничка битка се сматра најкрвавијом битком балканских ратова. Она је била одлучујућа за исход Другог балканског рата. Победа остварена у њој представља једну од најзначајнијих и највећих победа у ослободилачким ратовима. Редови који следе су скормно подсећање на њу и догађаје који су јој предходили.
Балкански савез
Почетком 20. века Турско царство је било на врхунцу унутрашње кризе. Независне балканске државе настоје да искористе овакву ситуацију како би ослободиле све оне територије које се још од средњег века налазе под влашћу Турске. У октобру 1909. године у Раконђију се састају руски цар Николај II и италијански краљ Виктор Емануел. На том састанку је признато начело „Балкан балканским народима“.
Балканским народима је послата порука да ће ове две силе благонаклоно гледати на стварање њихових ближих међусобних веза.
Устанак Арбанаса током 1910. године који је довео до крвавих нереда у Кочанима, Беранима и Сјеници у којима су жртве били Срби, заузимање Приштине, Пећи, Призрена и Скопља од стране албанских побуњеника, као и објављивање рата Турској од стране Италије, 29. 9. 1911. године, с циљем заузимања турских покрајина Триполитана и Циренаица, убрзале су стварање савеза балканских народа.
До ових догађаја преговори око стварања савеза балканских народа текли су споро и тешко. Услед опасности да велике силе, на првом месту Италија и Аустроугарска, не прузму кључну улогу у решавању источног питања и касније поделе европске територије турске царевине, балканске државе седају за преговорачки сто, приближавају се и постижу споразум. Балкански савез је створен.
Полугу савеза је представљао уговор између Србије и Бугарске. Њега су 13. марта 1912. године склопили др Милован Миловановић и Иван Гешов. Бугарско-грчки савез је склопљен 29. маја, а савез између Србије и Црне Горе је озваничен 27. септембра 1912. године.
Склопљени двојни савези су се састојали из политичке и војне конвенције. Политичка конвенција је уређивала поделу новоослобођене територије, док се војна конвенција односила на распоред и усклађивање војних снага на ратишту између две државе.
Оформљен на овим основама, Балкански савез је представљао значајну политичку и војну снагу балканских држава. По први пут у историји Балкана, Срби, Бугари и Грци су иступили заједно против једног непријатеља. Рат на који су се спремале балканске државе против Турске није био освајачки рат, већ дело ослобођења својих сународника.
Први балкански рат
Велико изненађење је представљала чињеница да Аустроугарска није предузела никакве енергичне мере како би се спречио рат. Рачуница којом се водила Двојна монархија је била следећа: Бугарска ће имати одређених успеха у рату, али ће зато Турска потући Србију и тако јој уштедети незахвалне мере неопходне да би се обуздале српске претензије. Такође, у Бечу се веровало да ће борбе трајати дуго и да ће исцрпети све зараћене стране. С друге стране, Немачка је била против спречавања рата, јер је желела локализацију рата на овом простору. Ратни пламен захвата Балкан.
Први балкански рат је отпочео објавом рата Турској од стране Црне Горе 8. октобра 1912. године. Остале чланице Балканског савеза 13. октобра упућују ултиматум Турској. Како Турска није могла да га прихвати, 17. и 18. октобра у рат против ње ступају и Србија, Бугарска и Грчка.
Ако се за рат то може рећи, Први балкански рат је свакако био један од најпопуларнијих ратова у српској историји. Дошло је време да Србин више не буде роб! Како наводи историчар Владимир Ћоровић, Србија се за овај рат одлучно спремила. Одзив у војску је био неочекиван. Србија је дигла 402 200 људи за рат. Српска војска је била добро опремљена, добро обучена и поврх свега, добро мотивисана.
Вођена жељом да освети Косово, српска војска бележи сјајне успехе. Главни правац напредовања је ишао Вардарском долином. Победе које је извојевало српско оружје низале су се брзо и биле су несумњиве: величанствена победа у Кумановској бици, ослобођење Скопља, победа у бици код Прилепа, победа у бици код Битоља. Српском победом у бици код Битоља вишевековна турска власт над Македонијом је окончана.
Српка војска је без муке завладала целим Косовом и Старом Србијом. Њени одреди су већ средином новембра преко Албаније изашли на јадранску обалу. Српска војска је прегазила турску и за месец дана успела да рашчисти цело подручје од српске до близу грчке границе. Будући да су свој посао завршиле, појединне јединице српске војске бивају упућене у помоћ савезницима, како би им олакшале борбу с Турцима, на првом месту Бугарима у бици за Једрене.
Примирје и Лондонска конференција
Турско царство на Балкану је разбијено. Његова војска је приморана на бег. Под снажним нападима чланица Балканског савеза, Турска је затражила и добила примирје. Преговори о миру вођени су у Лондону, почетком децембра 1912. године, уз учешће представника великих сила (Аустроугарске, Италије, Немачке, Русије, Уједињеног Краљевства и Француске).
Неочекивано брз пораз Турске утицао је и на промену политичке ситуације. Велике силе су заузеле став да балканске државе не треба лишавати плодова њихових победа. Међутим, циљ Аустороугарске је да се српски добитак у територијама што више умањи. Увидевши да неће бити могуће да Србе врати из Старе Србије, она ултимативно тражи да се српска војска повуче са јадранске обале.
На територији коју су ослободиле српске снаге, захваљујући Аустроугарској, формира се самостална албанска држава која је прогашена у Валони, 28. новембра 1912. године.
Лондонска конференција се завршила неуспешно 23. јануара 1913, када је изведен државни удар у Турском царству. Наиме, вођа државног удара Енвер-паша је повукао турске представнике са конференције. Рат са Турском се наставља.
Србија рат наставља као лојалан савезник. Бугарима и Црној Гори упућује своју тешку артиљерију, оружје и део војске. Бугарске снаге појачане са српском Другом армијом (тачније две српске дивизије и нешто помоћних јединица) генерала Степе Степановића и српском тешком артиљеријом заузимају Једрене. Црногорци уз помоћ Срба освајају Скадар, док Грци заузимају Јањине. Ближи се крај рата
Без представника Турског царства, 30. маја 1913. године закључен је Лондонски споразум o миру. Претрпевши пораз на бојном пољу, овим уговором Турска се одрекла свих европских провинција западно од линије Енос–Мидија. Србија је била приморана да се повуче са јадранске обале. Црна Гора и Србија су поделиле Новопазарски санџак. Албанија је добила независност. Крит је присаједињен Грчкој, а Бугарска је добила део Тракије. Коначна одлука о Македонији није донесена.
Спорно питање
Први балкански рат је победоносно завршен, али чланице Балканског савеза се припремају за нови – међусобни рат. Освојену територију треба поделити, тј. обрачунати се због ње. Балканске савезнице треба да регулишу спорна питања око којих нису могле да се споразумеју ни приликом склапања савеза. Тензије између Србије и Бугарске досегле су критичну тачку.
Приликом постизања међусобних уговора којима је формиран Балкански савез, његове чланице, у жељи да предухитре да велике силе поделе територију Турског царства како њима одговара, питања око којих нису могле брзо да се договоре остављале су отворена и као спорна их уносиле у уговоре. Да тако нису поступале, савез између њих никад не би ни био постигнут. Тачку спорења Србије и Бугарске представљала је територија Вардарске Македоније.
Уговор о пријатељству и савезу између Србије и Бугарске је постигнут на основи: све територије које се освоје у рату против Турске потпадају под заједничку власт оба савезника и састоје се из неспорних и спорних територија.
Као неспорне српске означене су територије које се простиру на север и запад од Шар-планине, а неспорне бугарске територије источно од реке Струме и Родопа. Територија Македоније је означена као спорна. Она је подељена између Србије и Бугарске линијом која полази од Големог врха (северно од Криве Паланке) и иде на југозапад до манастира Св. Размо (село Губавци) код Охридског језера.
Према одредбама уговора, утврђено је да се сваки неспоразум до кога би дошло приликом његовог тумачења преда на арбитражно решење руском цару, „чим једна или друга страна буде изјавила да је немогуће постићи споразум непосредним преговорима“.
Захтев за ревизију
Будући да је ултиматумом Аустроугарске изгубила стратешки важан излаз на Јадранско море преко албанске територије, Србија тражи надокнаду у спорном делу Македоније. Почетком 1913. године српска влада је затражила прво ревизију српско-бугарског уговора. Након ревизије, план Србије је да од руског цара затражи арбитражу, на новој проширеној основи, у којој би, поред Србије и Бугарске, учествовале и Грчка и Црна Гора.
Важно је истаћи да је Србија тражила да задржи само оне територије које је сама, без ичије помоћи, освојила и које држи под својом војском. Ништа више од тога.
Уз снажну подршку аустроугарске дипломатије, Бугарска одбија захтев за ревизију уговора са Србијом и инсистира на његовом дословном поштовању. Такође, од руског цара тражи да, у својству арбитра, у року од седам дана донесе мериторну одлуку на основу српско-бугарског уговора.
Очекивано, руска влада је одбила да прихвати ултимативно постављен рок и позива обе стране на договор како би се избегао рат. Руски апели на мирно решење се не чују у Софији.
Аустроугарска хушка Бугарску на рат. Двојној морнахији није довољно што је ускратила Србији излазак на море, она жели додатно да „осакати“ Србију гурајући Бугарску у рат против ње. Сасвим је извесно да договора око ревизије неће бити. Бугарска сматра да је јача од Србје и да је дошло време да се коначно реши проблем који има са њом. Уз подршку Аустроугарске и њено обећање да ће Румунију држати пасивном, Бугарска процењује да је тренутак да се обрачуна са својим слабашним савезницима и свима покаже ко је газда на Балкану.
Рат је известан
Преко потребан мир замениле су убрзане припреме за нови рат. Дојучерашње савезнице не распуштају своје војске. Бугарска је ужурбано пребацивала своје трупе од Чаталџе и Булаира према Србији и Грчкој, а њена Врховна команда израђује пројекат плана операција против ове две државе. Њихова намера је јасна: желе да војнички поседну места која траже од својих савезника.
Неразумевање између Бугара и Срба је толико велико да се отворени сукоб тешко може избећи. Србија чини све да до њега ипак не дође. Пристала је и на арбитражу иако је била свесна да би она могла донети извесне уступке на штету њених интереса. Она то чини јер зна да јој је савез са Бугарском, као одбрамбени савез од Аустроугарске, неопходан. С друге стране, Бугарима савез са Србијом више не значи пуно. Није им више битан, јер имају подршку Двојне монархије.
Опасност од интервенције Аустроугарске је и разлог због којег се Србија није одлучила за превентивни напад на Бугарску и разрешење спора на тај начин, како су предлагали војни кругови.
У војсци, као и у целокупном српском народу, владало је расположење да се ослобођене територије не смеју предати Бугарима ни по коју цену. Рат је био очекиван. Знало се да ће до сукоба доћи. Једино се није знало ко и кад ће започети Други балкански рат.
Припреме за битку
У склопу припрема за све извеснији рат са Бугарском, Србија и Грчка склапају савез како би се заједнички браниле од истог непријатеља. Врховна команда српске војске распоређује трупе дуж 500 км дугачке границе са Бугарском, као одговор на кретање бугарских снага.
На границу са Грчком Бугарска је упутила своју II армију. Сву осталу расположиву војску Бугари распоређују на граници са Србијом. Од више могућих праваца за напад на Србију, четири се издвајају као најпогоднија.
Први правац је био у Подунављу – од Видина према Зајечару па даље ка Београду. Бугари ту распоређују своју I армију. Наспрам ње своје положаје заузима српска Тимочка војска. Правац од Софије према Пироту и даље ка Нишу представља други могући правац бугарског напада. Ту је распоређена III армија бугарске војске, а наспрам ње се налази II српска армија са својим командатом Степом Степановићем.
Трећи праваца напада на Србију простире се од Ђустендила према Куманову и Скопљу. На њему Бугари распоређују своју V армију. Наспрам ње српска Врховна команда, која се налази у Скопљу, распоређује најјачу формацију српске војске – I армију којом руководи Петар Бојовић. Концентрацијом значајних снага на овом правцу, начелник штаба Радомир Путник, његов помоћник Живојин Мишић и шеф оперативног одељења Живко Павловић хтели су да остваре важну стратегијску предност: веома покретљива I армија лако се могла упутити према југу, ако то затреба.
Најјаче бугарске снаге, цела IV армија коју је предводио генерал Ковачев, биле су распоређене у долини реке Брегалнице на правцу Штип–Струмица–Кочани. Исправно проценивши да ће Бугари напасти из овог правца и да ће се преломна битка водити на простору Македоније, српска Врховна команда овде распоређује своју III армију под командом Божидара Јанковића.
Очекујући да ће се кључне борбе водити на стратешки важној висоравни Овче поље, српске снаге постављају две линије одбране. Одлука о томе на којој ће се линији прихватити битка није донесена. Њу ће диктирати сам ток борбе.
Битка свих битака
Бугарски план напада се заснивао на фактору изненађења. Њихова идеја је била да, без објаве рата, изврше јак напад IV армијом и у што краћем року прегазе српске јединице, натерају их на повлачење и заузму спорну територију.
Знајући да располажу већим бројем боље наоружаних војника, Бугари су очекивали да њихов план уроди плодом. Међутим, направили су велику стратегијску грешку: подценили су борбену моћ и маневарске способности српске војске. Српска војска се одликовала еластичним распоредом. Она је могла да помера своје јединице веома брзо и без губитка њихове борбене способности. А колико је заправо била моћна српска војска, Бугари су веома брзо осетили на својој кожи.
Без објаве рата и без артиљеријске припреме, Бугари су опточели напад на Србију. По личној наредби бугарског краља Фердинанда, генерал Савов је 30. јуна у 2 часа ноћу издао наређење за напад. Јединице бугарске IV армије су преко реке Брегалнице, а сат касније и преко Злетовске реке, отпочеле изненадни напад.
План да се српске предстраже елиминишу ножевима како не би успеле да узбуне остале српске линије није у потпуности успео. Иако је део предстража ликвидиран, део се, под борбом, повлачи на главне положаје и прихвата борбу са Бугарима. Уследио је крвави окршај.
Жестоки отпор
Већ на самом почетку битке, бугарски план о изненадном нападу који је требао да обезбеди брз успех на бојном пољу, не даје резултате. Српска војска пружа огорчен отпор. Изненађење није успело. Крваве борбе развиле су се на Осоговској планини и Злетовској реци, на Брегалници у Кривој Лакавици, код Удова и Ђевђелије.
Жестоки јуриши и противнапади пешадије који су се узастопно смењивали неретко су се завршавали ударом на нож. Храбри и оштроумни српски војници, сналажљиви и спремни на све, успели су да истерају батерије у прве борбене редове. Обе стране трпе драматичне губитке.
Услед спознаје да жестоке битке још увек воде са предстражама, а да на фронт тек пристижу српске елитне јединице, бугарски напад јењава. Жестоким отпором је заустављено бугарско надирање. Непријатељ је успео да заузме неке положаје, али се српска одбрамбена линија у целини и даље држала. Упркос изненадном и силовитом нападу, бугарска војска није остварила значајнији успех.
Кључне одлуке
Примивши прве извештаје са фронта, пред српском Врховном командом је веома тежак задатак. Непходно је наћи одговор на питање на којој линији ће се примити одсудна битка са Бугарима. Постојала су два супротна гледишта. Према једном, које је било предлог комаданта III армије, требало је повући све јединице са Брегалнице и Злетовске реке на резервни положај, на линију Динлерски положај–Градиште–Црни врх–Страцин и на њој водити одсудну битку.
Већина у штабу, међу њима и војвода Путник, у почетку се слагала с овим гледиштем. Живојин Мишић је једини био против њега. Наиме, познавајући српског војника, он је знао да се повлачење може лоше одразити на борбени морал српских трупа, те је заступао гледиште да се одсудна битка треба примити на првој линији одбране.
Након извесног колебања, војвода Путник прихвата предлог Живојина Мишића и доноси историјски важну одлуку да III армија по сваку цену држи своје положаје, одбија бугарске нападе, а затим, када јој се укаже повољна прилика, пређе у противофанзиву.
Поред ове, још једна одлука је имала одлучујући значај за даљи ток и исход Брегалничке битке. Војвода Путник је издао наређење I армији да заштити правац према Ђунстендилу, а Шумадијској дивизији I позива и Моравској дивизији II позива да изврше напад у бок бугарске IV армије и тако растерете српски фронт.
План није успео
Потпунији извештаји са првих линија фронта су уверили бугарску Врховну команду да изненадни напад на Србију није постигао свој циљ. Јединице српске војске су успешно издржале напад знатно надмоћнијих бугарских снага и одржале се на првој одбрамбеној линији. Уместо очекиване брзе победе, бугарска војска ће морати да води дужи рат са свим његовим последицама. Стога, бугарска Врховна команда тражи пут и начин за обустављење војних операција.
Влада Бугарске такође предлаже да дође до помирења између зараћених страна. Другог дана битке на фронт долазе бугарски парламентарци с поруком да је српско-бугарски спор „плод фаталног неспоразума и да би због тога требало обуставити даље проливање братске крви“.
Присуством бугарских парламентараца на фронту српске трупе добијају време да се прегрупишу и спремно дочекају наставак битке, јер бугарски краљ Фердинанд не жели да обустави ратна дејства. Он је био уверен да ће, уколико се ситуација буде развијала неповољно по Бугарску, Аустроугарска ући у рат и да ће се тиме битка веома брзо разрешити у бугарску корист.
Гвоздени витезови
На одлучну интервенцију бугарског краља Фердинанда битка се наставља. Бугарска у борбу уводи V армију. Њен задатак је да угрози леви бок српских армија у Македонији и олакша положај притешњеног десног крила IV бугарске армије, као и да форсираним нападом разбије усамљену Тимочку дивизију II позива. У неравноправној борби, бројчано надмоћнијим бугарским снагама српске јединице пружају огорчени отпор.
Уз изузетно велике губитке у људству, Тимочка дивизија II позива је зауставила бугарски обухватни маневар. Такође, успешно штитећи десни бок и позадину главних снага српске војске у ширем рејону Овчег поља, она је омогућила да српска војска на супротном крилу битке постигне одлучујући успех – пробије бугарске кључне одбрамбене линије, сломи десно крило њене IV армије и тако натера Бугаре на повлачење.
У најкритичнијем тренутку битке, српска Врховна команда је издала наређење да се освоји кота 650 на обронцима планине Рујна. Ова кота је представљала стратешки веома важно место, а налазила се на врло неприступачном терену. Као помоћ у извршењу овог задатка послат је Други пешадијски пук Моравске дивизије „Књаз Михајло“.
Војници овог пука у бој су кренули са песмом. Прихватили су борбу са Бугарима, који су на попришту боја заузимали знатно бољи, виши положај. Издржали су све непријатељске нападе и таман кад су Бугари помислили да ће успети да их сломе, кренули су у незаустављив јуриш којим је разбијена бугарска одбрамбена линија и практично решена битка на Брегалници.
У бици на Брегалници Други пешадијски пук Моравске дивизије „Књаз Михајло“ је стекао бесмртну славу. Стекао је право да једини међу 100 пешадијских и артиљеријских пукова српске војске понесе има Гвоздени пук. То име су му дали, спонтано, војници других српских пукова. На тај начин, најхрабрији међу херојима су добили највеће признање од својих ратних другова. У бици на Брегалници Гвоздени пук је остао без свог команданта пуковника Ћире Даскаловића, свих комаданата батаљона и командира чета и половине људства.
Бугарски пораз
Сламањем десног крила бугарске IV армије, српска војска је непријатељу задала ударац од којег он није могао да се опорави. Иако је Брегалничка битка трајала још четири дана, она је пробијањем бугарске одбрамбене линије на Рајчанском риду била решена у српску корист. Последице пораза у Брегалничкој бици по Бугаре су биле катастрофалне. Војничким поразом на Брегалници бугарски положај је постао очајан.
Једанаест дана од отпочињања битке у рат се укључује и Румунија. Њеним укључењем у рат против Бугарске Брегалничка битка добија свој епилог. Србија, Грчка и Румунија договарају заједничке операције. У складу са договором, српске јединице појачавају нападе према Софији, грчке снаге појачавају нападе с југа, а румунска војска без отпора прелази Дунав и креће се такође према Софији.
План је да се три војске окупе око Софије, опколе Бугаре и униште их. Међутим, Бугарску спашава посредовање великих сила у њену корист. На интервенцију Немачке и Аустроугарске, Србија, Грчка и Румунија су приморане да зауставе своје војне операције. Бугарска молба за примирјем се услишава. Примирје с Бугарима се склапа у Нишу, а преговори о миру се воде у Букурешту.
Преговори о миру су закључени 10. августа 1913. године. Потписивањем мировног споразума окончан је Други балкански рат. Према одредбама споразума Србија је добила Вардарску Македонију, Грчка Егејску Македонију, Румунија Јужну Добруџу, а Турска успела да поврати Једрене. Бугарској је остављена Пиринска Македонија.
*
Улог Брегалничке битке за Србију био је читава Македонија и победа у Првом балканском рату. Оствареном победом у њој одбрањене су тековине Првог балканског рата. У највећој и најкрвавијој бици у њеној дотадашњој ратној историји, Срби су изгубили 16 620 људи. Бугарски губици се процењују на између 20 000 и 25 000 људи.
Победом у бици која се с разлогом сматра претечом свих великих битака Првог светског рата, углед српске војске је драматично порастао. Она је сматрана најмоћнијом оружаном силом у региону.
Задивљен храброшћу и високим ратничким квалитетима српског војника, у свом извештају француски војни посматрач Пененрен је написао: „Српска војска и њени команданти показали су не само издржљивост која је изнад сваке похвале, него и снагу и страховиту офанзивну способност која се не може спорити, као и стварну надмоћност над толико хваљеном бугарском војском“.
Победом у бици која је одлучила исход Другог балканског рата, српска војска се осветила Бугарима за пораз на Сливници. А да ли је тада пропуштена шанса да се и уништи до краја бугарска војска, тема је на коју је сада лако теоретисати. Циљ битке на Брегалници 1913. године је био да се одбране територије заузете у Првом балканском рату. Српски јунаци су то урадили. Најмање што можемо ми да урадимо јесте да њих и њихов подвиг не заборавимо.
Извори:
Ћоровић, Владимир: Историја Срба; Београд: Leo commerce, 2010.
Мишић, Живојин: Моје успомене; Београд: БИГЗ, 1990.
https://www.kcns.org.rs/agora/bregalnicka-bitka-1913-godine-zaboravljeno-junastvo-srpskih-vojnika/
https://www.youtube.com/watch?v=3KDjlYzbeg8
https://www.youtube.com/watch?v=R9iBpYiPmEM&t=62s
Остави коментар