Аутор: мср. Срђан Граовац, историчар
„Империја у којој сунце никад не залази” био је горд надимак и сведочанство о зениту славе и моћи Британске империје. Било је то време када се утицај са острва ширио на свим континентима и када је Лондон представљао престоницу доминантне колонијалне силе, чија снага се у већој или мањој мери осећала у свим деловима света. Изолованост од остатка континента, учинила је Британију у највећој мери заштићеном од европских политичких и војних изазова, а снага њене флоте која је господарила светским морима, не само да јој је гарантовала безбедност, већ ју је учинила једном од најмоћнијих таласократија у историји човечанства. Спољнополитичка доктрина британских политичких елита, у складу са тим безбедносним и политичким околностима, базирала се на одржавању равнотеже снага на европском тлу. Тачније, на тежњи да се предупреди свака могућност да се на континенталном делу Европе успостави било чија хегемонија, јер би природно онај који је обезбедио превласт тежио и да овлада британским острвима.
Самим тим, не треба да нас чуди ни та синтагма којом се најчешће дефинише британска спољнополитичка агенда, а то је да за политичке елите у Лондону не постоје вечна савезништва, већ да су вечни само интереси. Следствено томе није тешко закључити да се британска дипломатија држала политике одрешених руку и да је савезништва правила зависно од претње по равнотежу снага на Континенту. Уколико је опасност долазила из Француске, што је у време Наполеона била реалност, онда је Британија постајала стожер око кога су се окупљали сви противници француске хегемоније у Европи. Зато и не треба да нас чуди то што је Британија крајем 18. и почетком 19. века имала блиске, савезничке, односе са Руском империјом, као и Пруском и Хабзбуршком монархијом, управо у време експанзије Наполеонове Француске. Уколико је пак та опасност долазила из Русије, што је постала реалност непосредно након обрачуна са Наполеоном, званични Лондон се није уздржавао од драматичног заокрета у својој спољној политици и приближавања Паризу, а са циљем обуздавања нарастајуће моћи Русије.
Управо та руска опасност у највећој мери дефинисала је Британску спољну политику 19. века. Увидевши да је након Бечког конгреса 1815. године, којим је стављена тачка на Наполеонову експанзионистичку политику Француске, Русија израсла у доминантну копнену војну силу, којој ни једна европска земља појединачно није могла да парира, Британија је постала центар антируске политике. Место одакле се ширила русофобија и из ког су се плеле дипломатске мреже са циљем да се званични Санкт Петербург изолује, а руска експанзија сузбије. Посебно интензивна борба за утицај између Руса и Британаца водила се у Средњој Азији. Наиме, званични Лондон грчевито се борио да успостави баријеру којом би заштитио Индију, драгуљ у својој империјалној круни, од ширења руског утицаја на том простору. У тој „Великој игри” како се популарно називало руско – британско ривалство у Средњој Азији, Авганистан и Иран представљали су попришта најинтензивнијег сукобљавања и места где су се делиле зоне утицаја. Исто тако, подручје стратешког британско-руског ривалства био је и Балкан, што је у највећој мери утицало на исход решавања Источног питања, односно питања судбине Османлијске империје, а следствено томе и судбине балканских хришћана.
Неспремне да испрате најважније друштвене процесе, попут хуманизма и ренесансе, просветитељства, Технолошке револуције, турске елите претвориле су своју земљу у империју зачаурену у 16. веку, моменту њеног највећег успона. Практично од тада османлијска држава је у стању константног опадања, да би у 19. столећу постала тек монета за поткусуривање великих сила, као и носилац крајње понижавајућег надимка, „Болесник на Босфору”. У својој жељи за изласком на топла мора, Русија је тежила ликвидацији турске државе и стављању под контролу Босфора и Дарданела, тих стратешки важних мореуза који представљају једини пут за руску црноморску флоту ка Средоземљу. Наравно да су такви руски планови упалили све лампице за узбуну на Западу, а посебно у Лондону. Британци су и те како били свесни да би продор Русије у Средоземље угрозио њихове интересе у Северној Африци и Јужној Европи, тако да су управо у Османлијском царству нашли савезника за политику обуздавања нарастајуће моћи Русије. Практично од тридесетих година 19. века Велика Британија је постала кључни заштитник „Болесника на Босфору” и неко ко је у економско-финансијском, војно-политичком и административном смислу активно учествовао у реформисању те државе, са циљем не само да је ставио под своју што чвршћу контролу, већ и да је учини способном да се супротстави даљем ширењу Русије на Балкану.
Следствено томе, можемо веома лако закључити да су балкански хришћани, па тако и српски народ били жртве овакве британске спољнополитичке агенде. Заштита коју су добили из Лондона, омогућила је Османлијама да продуже живот своје државе, да успоре процес њеног потискивања са Балканског полуострва и да самим тим осигурају још скоро читав век своје ретроградне власти на југоистоку Европе. Британска спољна политика према Балкану постепено се почела мењати тек од краја 19. и почетка 20. столећа. Тачније, од тренутка када је и владајућим круговима у Лондону постало јасно да њихов доминантан утицај на Босфору све више слаби и то на уштрб јачања германског фактора. Наиме, од уједињења Немачке 1871. године, што је представљало својеврсну атомску бомбу у међународним односима тог времена, британска спољнополитичка агенда је морала да се редигује. Посебно како је време пролазило и како је постајало све јасније да уједињена Немачка прераста у економског и војног џина, неког чија копнена војска постаје супериорна на континенту, а индустријска моћ достиже неслућене размере. Природно, та убрзана индустријализација гурала је Немачку у правцу потраге за сировинама, којима су већ господариле велике европске силе, а посебно „империја у којој сунце никад не залази”. Неминовно, таква околност Немачку и Британију довела је у геостратешки клинч, што се манифестовало и на Балкану. Немци су југоисток Европе и Османлијско царство видели не само као своје геополитичко двориште, већ и одскочну даску за даљу експанзију ка Блиском истоку.
Снажан успон Немачке, неминовно је утицао на измену приоритета британске спољне политике, тако да су у првој половини 20. века тамошње политичке елите направиле нови велики заокрет. Напустиле су своју, у том тренутку већ традиционалну русофобну спољну политику, да би се окренуле стратегији обуздавања нарастајуће моћи Немачке. Једноставно речено, успон Немачке претио је да поремети равнотежу снага на континенту, а британска дипломатија то није смела да дозволи. Следствено томе направила је нови драматичан обрт у својој спољнополитичкој агенди и успоставила савез са Француском и дојучерашњим највећим непријатељем Русијом, како би сузбила Немачку. Први и Други светски рат дошли су управо као последица тих великих превирања на међународном плану. Наиме, ови највећи сукоби у повесници човечанства, представљају важне историјске догађаје, који не само што су свету донели материјалне и људске жртве неслућених размера, већ су представљали и део процеса урушавања једног вишеполарног светског поретка на чијем згаришту су се уздигли биполарни међународни односи. Тачније, почетак Првог светског рата био је знак урушавања мултиполарног света утемељеног Бечким конгресом 1815. године, да би након Другог светског рата био успостављен међународни поредак базиран на два међусобно супротстављена идеолошко-политичка блока. Источни – комунистички блок био је окупљен око СССР-а, а насупрот њега налазио се Западни – капиталистички војно-политички савез збијен око САД. Велика Британија је у том периоду Хладног рата, престала да буде прворазредна велика сила. Њена колонијална империја постепено се осипала, а улога у међународним односима свела се тек на позицију блиског и утицајног савезника САД, неспорног хегемона у Западном политичком кругу.
Пад Берлинског зида, а затим и распад СССР-а, означили су потпуни тријумф НАТО-а над Варшавским пактом, чиме се створила нова геополитичка стварност. Свет је постао униполаран, са САД као једином доминантном глобалном силом. Кључну улогу у креирању политике на Старом континенту стратези у Вашингтону тада су препустили свом најближем европском савезнику, наново уједињеној Немачкој. Британија, слично као и Француска, фокус своје спољне политике у том периоду усмерила је на пројекат обједињавања Европе и своје постколонијалне просторе, где је тежила да очува привилегован политички и економски положај. Суштински, Велика Британија је тада, прихватајући своју улогу у стварању заједнице европских држава, као инструмента за враћање на велика врата у међународној геополитичкој арени, прихватила и својеврсну поделу интересних сфера са својим европским савезницима. Балкан је ипак био приоритет Немачке, која за разлику од Британије и Француске није имала свој постколонијални простор где је могла пројектовати утицај. Управо зато, можемо се сложити да је британска дипломатија била мање активна на Балкану у последњој деценији 20. века, него што се то могло очекивати, а посебно у односу на Немачку и САД.
Међутим, за разлику од Француске, која је апсолутно прихватила идеју ЕУ као приоритет своје спољне политике, односно, као средства преко кога ће се вратити на велика врата у међународну геополитичку арену дефинишући са другим европским народима своје геополитичке интересе, званични Лондон је према тој идеји ипак задржао дозу резерве. Најбоље се то могло уочити у снажној тежњи за очувањем својих економских и политичких особености. На пример, Британија је од оних држава које нису прихватиле заједничку валуту, као ни чвршће повезивање ЕУ, које би ту заједницу превасходно економски повезаних земаља претворило у важан глобални политички и безбедносни субјект. Суштински, евроскептицизам је увек имао јако упориште на острву, а најбоље се то могло видети када је јуна 2016. године Британија на референдуму гласала за Брегзит. Био је то прави политички земљотрес који је из темеља уздрмао ЕУ, али и показао право расположење грађана Британије, којима евроинтеграције свакако нису биле приоритет.
Након Брегзита Британија је морала показати да неће бити маргинализована на међународном геополитичком „бојишту”. Уједињено Краљевство има дугу традицију играња улоге глобалне силе на коју су британске политичке елите веома поносне. Премијер Борис Џонсон је 2021. године доста помпезно најавио свој план Глобална Британија, чија се суштина своди на велики повратак Гордог Албиона на светску политичку сцену. Џонсонов пројекат огледа се у јачању британских војних потенцијала, па чак и нуклеарних. На првом месту британски премијер је мислио на развој поморских капацитета, цивилних и војних, уз неопходно снажење економско-трговачких потенцијала. Међутим, очигледно је да су жеље Џонсона и његових истомишљеника биле у колизији са и више него скромним могућностима његове земље. Велика Британија са својих тек око 63 милиона становника и нешто више од скромних 243 хиљаде километара квадратне површине не може да парира џиновима у међународној геополитичкој арени као што су САД, Кина, Индија, па чак и Русија. Самим тим, Британцима је неопходна снажна америчка залеђина како би ојачали своје капацитете и како би поново играли значајнију улогу на светским морима. Формирањем АУКУС-а, војног пакта САД, Аустралије и Британије, званични Лондон је добио ту још од Брегзита тражену политичку улогу на глобалном плану. Уједињено Краљевство се суштински определило да следи САД на путу војног, политичког и економског сузбијања нарастајуће моћи Кине и то на свим светским меридијанима, а посебно на Тихом и Индијском океану, као и у Јужном кинеском мору.
Што се тиче Балкана и ту је Британија показала жељу да игра значајнију улогу, односно да се у пуном капацитету врати на простор на коме је традиционално имала добре позиције. Посета тадашњег принца Чарлса и његове супруге Камиле Западном Балкану уочи Брегзита, као да је представљала најаву тог повратка. Шта више, Британија је именовала Стјуарта Пича, пензионисаног ваздухопловног и обавештајног официра, за специјалног изасланика за Западни Балкан. Тиме је те 2021. године исказала јасну намеру да буде присутнија у нашем региону и да својим европским савезницима не препушта априори примат. Међутим, као што ни на глобалном плану Британија нема капацитета да игра значајну улогу, већ се везује за САД, тако ће и на Балкану њено деловање примарно зависити од тога колико ће званични Лондон усаглашавати своју политику са званичним Вашингтоном. Американци свакако имају најјачи утицај на Западном Балкану, Немци су економски чврсто везали балканске земље за себе, што користе и као средство политичког утицаја, Француска се све више економски, али и војно ангажује на Балкану донекле усклађујући своје деловање са савезницима из Берлина. Самим тим, за Британију није остало превише простора, сем да покуша да се наметне Вашингтону као неко ко ће координисати и усмеравати заједничку политику на Балкану. Међутим, тако нешто у великој мери зависи и од саме воље Беле куће, а Трампова администрација је већ једном показала да има намеру да води главну реч и на Балкану. Самим тим, за очекивати је да ће утицај Британије у овом делу Европе бити и више него ограничен. Чак, можемо закључити да је тај утицај Британије на Балкану данас само бледа сенка некадашње свемоћи, исто тако као што је и данашња Британија само бледа сенка „империје у којој сунце никад није залазило”.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
- Димић, Љ. (2014). Југославија и Хладни рат: огледи о спољној политици Јосипа Броза Тита: (1944–1974), Архипелаг, Београд
- Миловановић, М. Ђ. (2020). Источно питање, ЦИД: Art Press, Београд
- Попов, Ч. (2010). Грађанска Европа (1770–1914), „Политичка историја Европе (1815–1871)”, Завод за уџбенике, Београд
- Попов, Ч. (2010). Грађанска Европа (1770–1914), „Друштвена и политичка историја Европе (1871–1914)”, Завод за уџбенике, Београд
- Попов, Ч. (2008). Источно питање и српска револуција:1804–1918, Српска књижевна задруга, Београд
Остави коментар